Полицистичност (полицистични јајници) PCOS - искуство

Обично кад неко саопшти да има полицистичност или кад вам лекар то каже, будете у фазону као овај анђео који се једва пробудио а тако је лепо невино заспао на најмекшем облаку.

Полицистичност је, за сада, још увек у категорији синдрома, није никаква болест упитању нити зараза, не дај Боже. Различите су тврдње како она настаје. Неки лекари кажу да се девојчице са тим роде, неке да им јајници у пубертету постану полицистични, некоме још касније као узрок стреса и уноса претеране количине вештачких заслађивача. Неко тврди да је у питању наследни фактор. 

Колико знам, наука се још увек није усагласила у овим ставовима, све је под рубриком "могуће је...".

Мени су је случајно открили када сам са 20 година била на магнетној резонанца неким другим поводом. Пубертетске акне ме нису напуштале, па ме је мама буквално за руку одвела да ми сниме све виталне органе, да видимо шта није у реду, а вамо све анализе упорно говоре да сам савршено здрава.

Наравно да нисам имала појма шта је то кад ми је лекар саопштио да имам полицистичне јајнике и водене цисте. Ужасно сам била бесна, хтела сам да се исвађам са њим до сржи, па како је то могуће, можда нисам прави спортиста али јесам цео живот рекреативац и једем храну са села (ова претпоставка нема везе са тим... стрес и начин живота су кључни, они изједају и уништавају нас више него што смо свесни, али су требале године да прођу да бих то схватила и да бих смирила свој бунтовнички адреналин).

Упутио ме је код гинеколога са чим се моја мама здушно сложила а ја сам мртва хладна рекла и не померивши се са оног стола за снимање:

,,На памет ми не пада. Преда мном су велике и дуге године борбе са животом, не желим о овоме да размишљам јер не могу сутра да имам децу."

Ово је толико одвратна реченица, да ја немам речи за себе. То све говори у каквом сам ја стању тих тинејџ година била. Дрчна ако нису конци у мојим рукама или ако неко жели да "ми соли памет", а уствари је то све био само добронамеран савет. Вамо сам се борила са завршетком прве године на државном Правном факултету, мењали су из сата у сат систем бодовања по јаловој болоњи, породица ми се распала, не знам који пут сам се већ у животу комплетно преселила у други град, а оно најгоре... поред мене је моја мајка која у том тренутку има тумор на грудима, мислим да је тад била већ 10 година болесна.

С друге стране, на том истом столу и после на ултра-звуку док ми је лекар снимао доњи део стомака, кроз мисли су ми пролазиле другарице које су баш тих месеци оперисале јајнике а које су силно желеле децу са својим партнерима. Мислим да сам тад и први пут пустила сузу онако од беса и муке, немоћи а најрадије бих себе и све са себе покидала, збацила и искидала на фронцле... Али је та суза у другој секунди, тихо у мени проговорила:

,,Боже, дај њима децу, оне ће бити најбоље мајке на свету, ја не могу, ја немам шта да им понудим нити пружим... Ја морам на другим пољима још дуго да се борим...". 

Ове речи и дан данас изговарам за сваку од нас која се сусреће са болом празне материце. Јбг ја имам хиљаду других ствари на памети још да одрадим... 

Године су пролазиле, и мало па мало смо у паузи између предавања чули "ова девојка исто има полицистичност, еј и ова, али види како различите коже сви имате...".

Дакле, сви смо били и остали различити. То је управо доказ тога да полицистичност није болест него синдром, брдо различитих симптома, и све зависи од особе до особе.

После сам од једне наше кућне пријатељице, сасвим случајно сазнала да је и она имала полицистичне јајнике. Па рекох, чекај, како си ти родила близанце?

,,Ма видиш да нема правила! Немој се ни са чим оптерећивати, а по најмање да ти дају годинама и годинама да пијеш неку терапију. Лекар лечи али природа излечи. Мој муж и ја када смо дигли руке од свега, ето дошла нам два анђела са неба. Само се опусти и не мисли о томе. А да се после током живота она опет може, вратити, може, али није ништа страшно. Ту и тамо имаш јачи бол кад пукне та водена циста у току пмс-а или новог циклуса."

Да, ово ми је познато. Чак имам другарицу која годинама има једну, али само једну водену цисту и никако да јој пукне. Али јој она није до сада никада реметила рад тела и органа.

Дакле, опет: нема правила.

И тако сам ја своју причу и себе скроооооз сметнула са ума, и заиста сам годинама живела у тешким борбама што за своју егзистенцију, школовање, што за борбу за мамин живот. Било, не поновило се никоме никад.

Почела сам уредније да живим (да не виленим на нету до 2-3h ујутру а да устајем већ у 7h; да оброке имам у исто време и сл.), после 26. године су ми се смирили хормони и почела сам да губим прекомерне килограме (баш сам била "тенк" са 11-13kg вишка). А када сам имала пуних 27 година онда сам 42 дана јела само пресно поврће и воће из наших башта, па наредних 42 дана исто то све али скувано. Е од тада, па ево до дан данас нисам се угојила нити халапљиво јела све шта ми дође под руку. Једем свега али по мало. И страшно пазим да много ензима уносим на дневном нивоу, јер просто то мом телу годи. Пијем обавезно, већ годинама, цеђене сокове, чорбу ту и тамо скувам, супе готово никада. Сто пута питу развлачим у поноћ (а ово је већ симптом самца који 2 деценије живи инкогнито 😁), али само да бих мало нешто домаће појела. Хлеб ако печем или пројице правим, такође избегавам бело брашно, углавном од жутог кукурузног или хељдиног све правим. 

Тренирам пливање, возим ролере или се дуго шетам. И то је сав мој рецепт.

Једном приликом, пред 30ти рођендан сам узимала Logest таблете, нисам имала никаквих нус појава, циклус ми је први пут био тачан као швајцарски сат.

Знам да сам наредне године, опет пред рођендан била на редовном гинеколошком прегледу и да је све било у реду. 

6 месеци касније одем опет, јер су ме груди ужасно болеле, уплашила сам се да се није активирала генетска предиспозиција од маме...

И тад ми гинеколог саопштава да више немам полицистичне јајнике.

Ја у чуду.

Занемела.

А заклела бих се да од 20. до 31. године нисам томе придавала никакав значај, ето, само сам просто била свесна шта су ми лекари ономад рекли и то је то.

Рекох, молим, шта сте рекли?

,,Немаш је више, а преглед груди боље да радиш код радиолога, ниједан гинеколог није 100% вичан у томе као радиолози."

Ја сам била слеђена, збуњена, толико сам дана плакала због бола у грудном кошу да овој новости нисам ни умела да се обрадујем. А вала после ни да 'поштено' прославим са пријатељима.

Сећам се да сам те вечери била позвана на неку прославу на Палићу, и да, јесам, отишла сам, а кнедла у грлу је све време била, нисам могла нити умела никоме да је препричам нити саопштим укратко... А знам какви су ови моји лудаци, до зоре би наздрављали, и афтер-парти би направили, само дај повод, дај неку добру вест. Но, као што то обично бива, тек кад сам се вратила у стан, откључала врата и прекорачила праг, поток суза сам пролила од силне збуњености која је испреплетала цело моје мало тело. Била сам збуњена и у принципу растерећена, али шта бре то значи? 

А шта је значило док сам имала PCOS? Шта се сад ту мења, шта се мења у мојим навикама, хоћу ли исти укус у устима имати или ће хормони да подивљају и комплетну ме измене? 

Питање за питањем се ројило, баш колико се брзо дизало сунце изнад хоризонта кад свиће, тако су са сунчевим зрацима и мени питања навирала. Али срећом, позитивна питања. Само што си слуђен и збуњен кад пооооојма немаш о медицини, па си и мало преплашен и скептичан итд.

И тако пар дана док се не ресетујеш. 😆

Елем, питао ме је гинеколог шта сам то радила у тих 6 месеци колико ме није било, да сада више нема полицистичности. Па рекох, као манита сам путовала. Толико сам хиљаде и хиљаде километара прелазила да бих морала све да ставим на папир јер не умем напамет све да збројим. Ма спавала сам и на аеродромима, није ми се ни ишло у смештај ако морам да преседам. Искрено, нисам више знала у којој земљи се будим а у којој за пар сати треба да слетим.

Дођем на пар дана у Србију, дај одмах на рафтинг се доле спусти на Тару, па опет одем у иностранство, па уграбим пар дана слободних па одем у Републику Српску родбину да обиђем, па 'ајде опет пери, пеглаj и пакуј кофере. Знам да сам август 2018. дакле само у том једном месецу прешла 16.000km. Што је много, много је за обичног смртника. 

Брате, колико дипломате онда прелазе месечно? Питам за рођака. 

Пливање нисам запостављала као ни исхрану богату воћем и поврћем. Ретко, готово никада нисам јела бели шећер нити бело брашно. Ролере сам мало била запоставила. Физички је било немогуће и њих уврстити у распоред а да задржим рутину од 8-9 сати квалитетног сна.

Вероватно сам и сав могући, нагомилани, стрес кроз толику активност избацила. Вероватно је кључ у томе, да много више се физички трошиш, упознајеш нове светове, културе, људе, скрећеш мисли на сасвим супротну страну, за коју можда ниси ни имао појма да постоји...

Све то скупа је утицало да полицистичност нестане. Без неких лекова, хемикалија, дугих терапија. А ем сам имала зацртан неки други циљ... Знам да све више и више, нажалост, девојака и жена пати јер не могу да остану трудне или да изнесу трудноћу до краја. Да су психички преоптерећене са тиме чак иако крај себе имају најдивније партнере на свету... 

Али самосаботажа је најгора.

И ја је имам али на другим пољима, управо због неких глупих комплекса а видим да то ничему не води и опет иако сам је свесна, никако да се ослободим фрустрације које нажалост резултирају споријем напретку на том одређеном пољу. А могу мислити колико је тешко психички се изборити са сопственом саботажом на гинеколошком пољу.

Знам многе људе, парове који су ишли на терапије и код психолога, лајф-коучева, ЕТФ методу користили, ишли код духовника, редовно се исповедали ма до најситнијег детаља који их је од детињства мучио... И ено, Богу хвала, остварили су се као родитељи. Знам да су неки мужеви отишли на Хиландар по освештану лозу св. Симеона, па су се Богу хвала, дечица родила жива, здрава и права у њиховим домовима. 

Дакле, кључ је у психи, сопственој духовности. А да би се опустили и били релаксирани, језиво много морамо да се боримо и ухватимо у коштац са неким тотално другим стварима, само да колико толико примарни проблем сметнемо са ума.

Што кажу, десиће се кад се најмање надаш или кад већ и отпустиш ту жељу.

Изгледа да тек онда долази поклон са Неба.