Од звери принц да постане?

Јести, отимати, красти, узимати крадом од покојника... из уста мртвих... никад ни помислио човек не би за часне официре... У рату, на бојишту су били храбри, дали све од себе да се не огреше а у миру очи ваде покојнику који их је сваки пут као рода свога угостио.

Јели, најели се дабогда ко једе са мртве трпезе у своју раку упада...
Никада да понуде сирочету мрвицу хлеба, никада питали да ли има кров над главом, шта има да једе, да обуче, да ли је добро са здрављем...

Прече је нахранити своју алавост и халапљивост, пре ће је поделити у дилу са конкубинама и осталим палим душама... Јаму своју копати, у ад силазити, него се сетити програног детета...
Све је прече...

Ко год се огрешио страдао је...
,,Ако схвате да су погрешили, врате се по опрост. Ако не схвате, Живот им врати."

У погрешном смеру гледаш, изгубиш вид.

Газиш по мртвима, ноге ти настрадају.

Непрестано смишљаш како да напакостиш, оболиш од мозга. 

Трчиш, радујеш се туђој несрећи, Живот ти напрасно одрузме најрођенијег.

Узимаш са трпезе од које су жена и сироче отерани, напрасно ти пукне брак и породица. 

Узмеш у уста туђег родитеља, твој падне у кревет. 

Верујеш туђинцу а не свом, изгубиш годину дана живота. 

Одузмеш динар од сирочета, твоја каса добије рупу без дна.

Колики ли је списак тих животних логичности, тзв. бумеранг-ефекта и зашто не постоји неки каталог сценарија да људи у будуће не чине глупости из своје тренутне страсти, охолости и надмености...

А тек колико је оних који имају широк осмех и очи смејалице а вамо не могу са својом тешком природом да се носе, већ само из једног врзиног кола упадају у друго, треће, шесто, десето... Увек понављајући грешке, доживе живот звери, као у оној бајци ,,Лепотица и звер". На кућни праг да им Живот пошаље добру девојку, учену, смерну, веселу и пуну љубави и живота, неће им то бити

 довољно. Казниће је својом охолошћу и бахатошћу, јер су тако навикли да живе. Никада због повређеног ега неће изаћи са свог престола, па макар на њих кренуле хорде људи, баш као у бајци...

Бајка је једно, а стварност је друго. 

Да ли заиста лепа Бела ће се појавити у последњи час са својом чаробном љубављу, емоцијама и опроштајем, којима ће звер спасити и преобразити у најлепшег принца краљевства?

Она хоће, учиниће то, јер њу воде добре емоције и чисто срце. Поштује дом, веру, природу, комшилук, суграђане, чита, стално чита и машта како ће и она једнога дана имати огромну, ма највећу библиотеку на свету! Јер је свесна како се душа негује а срце одржава чистим. Лепим стварима, голим оком невидљивим, материјална грамзивост јој је непознаница. Она ће радије да иде у свакодневне шетње и да ужива у цвркут птица, а увече ће пожелети да плеше валцере са својим принцем. Не са звери, немани. У том његовом оклопу ће пронаћи дивног младића, пре многих људи који га врло вероватно гледају кроз алавост и саможивост. 

Управо ти други људи му неће пружити руку да се ослободи зле чаролије и чини које је некада давно једна старица бацила на њега. Знају се речи убоге старице према којој је био неотесан:

,,Свог зверства те може спасити једино чиста душа добре девојке. Ако и њу прокоцкаш, умрећеш сам у зидинама свог дворца."

Џаба злато и дукати, плачу и богати. 

Док се растерећени и продуховљени радују сваком новом трену неког да обаспу љубављу и пажњом.