Пробисвети

Импресивно сам одиграла! 


Импресивно!
Ја сам презадовољна!
Опет сам маг!
Опет се маг вратио нa сцену!
Велика светла града!
Огромни рефлектори!
Моја сцена!
Моје су лутке у руци!
Ја сад управљам!
Ја и само ја!
Моја је била освета!
Моја!!!
И само моја!!!
Јер то је потпис мој!

Морала сам... не бих другачије никада продисала...
Не бих...
Много ми се у плућима наталожило њиховог никотина...
Њиховог...
Не мог, никада...
Умирала сам удишући га, а нисам могла да одем...
Нисам могла...
Нисам могла...
Све сам после смрти почела да поредим са смрћу, ковчегом, леденоћшу мртваца...
Растанак за мене је од тада значио опет одлазак у гроб...
Нисам могла...
Нисам више била јака...
Нисам...
Нисам...

Вратили су ми се...
Вратили су ми се конци...
Вратили...
Опет могу све да исценирам као пре тачно 7 година...
Опет...
Опет сам господар своје судбине...
Опет...
После толиког времена...
Толико ствари... толико људи...
Толико лешинара...
Толико срећних јер мени не излазе сузе већ крв кроз очи...
Толико срећних што могу све да ми отму и однесу задовољно носећи моје крпице...
Или од моје маме...
Од моје маме и поклоне...
Проклети да су кад су крочили на тло ове планете...

***

Аааааах ноздрве су ми у моменту прочистиле од олакшања, дубоко дишем...
Забачене главе док ми тело тоне у врелу воду како би ми спали и последњи ожиљци и скореле красте од ове дуге и велике борбе...
Коначно, коначно... сам добила рат.
Коначно...

Толико сам битки губила, губила разум, живце, концентрацију, идеје, планове...
Борила се бар да изједначим поразе са њиховим победама нада мном...
Али, али...
Богу драгом хвала успела сам...
Успела...
Сад ја њих...
Не да закуцам за тло него да им све распршим у парам парчад која неће пасти на земљу него ће од силине удара судбине која је доспела у моје руке, отићи далеко у свемир да те делиће никада али никада за свога живота не саставе "своју срећу и мир".

Јак ми тај њихов мир кад су се искаљивали свакодневно 4 године на сирочету које је губило живу породицу, здравље, кућу, дом, ствари, гардеробу, новац, уштеђевину, породичан накит, некретнине... А они стока необуздана као ђаволи око котла у паклу, само се радовали мојој несрећи и још доливали и отимали... мој осмех... последње што ми је могло остати...

Мој осмех... по ком сам толико била свима препознатљива, сад се и он губио и нестајао... Ово на слици ми је осмех на Никољдан код пријатеља 2015. 

Тек што сам мајку сахранила а почеле прве борбе са поганом стоком...
Трунке шминке нисам могла ни да ставим и да сам хтела...
И зато сам им сваки пут кад су ме напали мирно рекла:

,,Желим вам мој осмех од Никољдана 2015., знам да бисте извршили радије самоубиство него се после толиког низа несрећа насмејали овако искрено нпр. на својој слави."

Броји моја другарица, сада, већ четврта година пакла, коју сам успела да затворим 24. маја 2018. колико је њих примило реванш, исправљам је...
Збуњено ме гледа, па нисам јој све испричала...
Рекох не зна им се броја...
Морала сам...
Морала сам...
Не бих остала жива....

- Али како, како си то урадила?!
- Нисам имала план, нити сам превише размишљала, само се сећам да сам у задатом болу 23/24. мај 2018. подигните главе да ми не би спао волумен косе док корачам на танким металним штиклама од 12 цм, ишла право без пардона, куцања или куртоазног добро јутро.
- Али како, како?!
- Добре ствари су испали џокери у рукаву. У даху сам их истресла. Нисам штедела, није нико ни мене док су ме морално и физички стално шамарали док ја плачем у углу. Док ја плачем и са две шоферске шамарчине ми закуцавају главу за окно од прозора... Да, да... На рођендан његове Мона Ми... Која свима лажно као права шкорпија прича како ме воли као своје рођено... Да су ме волели колико је оно црно испод нокта моје пок. мајке и баке, не би злостављали сваку нашу добру намеру кад смо им излазили у сусрете за позајмице... Нит' нам враћали нит' се извињавали нит' предлагали у ратама да се одуже, него стално дај, дај, дај још им треба... Требала је жртва која би им покрила зеленашке дугове, никотинске, животињске и остале... Мало су се заиграли да не кажем за*ебали...

Колико год да мој билошки отац водио нови, засебан живот, далеко од нас са новом породицом и туђом децом, једно је био у праву: 

,, Да ли је ово нормално да поред пуне куће, куће на селу, његове иностране зараде од преко 1k € они стално нешто од нас траже? Ово више није прошење већ тешко циганчење."

- Је ли он био који је то пресекао?
- Јок, не, не... То не бих дозволила! Одиграла сам и ту на свој начин, мене само требаш пустити мојој спонтаности. Малоумна стока је мислила да може нас да надигра тако што ће узети позамашан зајам од бивше, којој btw никад није вратио ни цента. Замисли мене и мог Милана да дамо толики зајам?!?!?! А вамо знамо да су због минуса од 0,40 дин. (40 пара) доспели на минус од 200.000 динара, па се туже са Народном банком Србије... Куд примитивци знају да се не иде штапом на вола...

Мене са тим нити је могао да заплаши нити понизи. Позајмљујте ко вас све *ебе колективно кад ни за шта друго нисте способни. Или се увалите на мираз бивше ромске снајке, друге им нема да преживе и покажу се свима како су они преко ноћи постали озбиљни бизнисмени на Западу.
Сам је себе понизио и по ко зна који пут доказао овој малој провинциској средини да је мушка проститутка. Познају га по граду као таквог кад се ономад вратио од преко баре па спискао све паре за које је 2 год. црнчио па почео да ј жене на ,,Масажама за жене" (постоје писани трагови преписке, сачувани - чек поинт ;) ).

Не, драга, ја на те јефтине трикове нисам наседала нити се потресла. Ја знам да су моји родитељи као и родитељи мојих родитеља и тако свака генерацијама у назад у мојој породици стицали и остављали:  траг, наслеђе и залеђину потомцима. Стекли и живели у складу а не преко својих могућности.
А ја тада...
... кад ми је мајка умрла...
... да издржавам багру...
... и сад ми слика пред очима маминог Николас капута, како лелуја празан на ветру а они хоће да га обуку... Душа ми се на два дела кидала, горе од свих физиких болова...
... стока која је поред свог новца научила расипнички да живи и на туђи рачун у облаку свога дима, нигде им се ништа ме види сем огромних задњица и крезубих вилица и ја да их дотирам и поклањам оно што је моја мајка стекла? Добро, можда ових месеци кад су нахватали нове жртве су (валда, надам се) вештачки замалтерисали осмехе, да им се свет толико ме смеје.

Не, драга моја, ја сам у тренутку губитка мајке била без пребијеног динара, рачунала на новац који могу да добијем пола године да преживим и они су од тога стално нешто прослили. Лепо ми допи*ди што ни онај први дуг нису вратили 5,5 месеци и онда овом лузеру напишем поруку. Наравно Мона Ми је прочита и 'увређено' захтевала моментално одстрањење мене (???) хахахахахаха која надобудност особе која је - ништа.
Ох ох ох...
Што сам се потресла...
Да ли је нормално да мајка синове поруке (при томе дериште имало 37 година) чита поруке које он размењује са девојком, вереницом, незваничном супругом? Можда су интимне, не само ласцивне, можда смо наги... Тачно сам знала, предосетила да му то стално ради и проверава га, чак мислим да се једном преда мном тако нешто излануо...
Да ли је то нормално...
И она да се нађе увређеном само зато што сам лажно просјачење повезала са скривеним генетским пореклом... У Шабац на вашар да одеш, човек би скапирао то силно скривање за рад лакше удаје... Било дај шта даш...
Ох како је дуга прича од тог дана до 24. маја 2018. , већ сам се уморила...
Толико је детаља...

- Бокте... па ни не чуди ме да је толико пало људи...
- Чекај, чекај... и још ће...
- Молим? Још није...?
- Ништа ме не питај, само знам да нисам имала милости а да ми се јефтини трикови сервирају 24. маја у 04:30 ујутру?! Не пада ми на памет да спавам, до 07:00 ч. сам све завршила. А замисли... без плана и програма... Мозак ми је брже радио него кад сам излазила као студенткиња на испите... Морала сам, морала... Да у зору не паднем као трула вишња...
- Ниси ти никада била трула вишња!!! Ајме колику си ти храброст имала! Мени би свашта пало на памет али оно... Како си дошла до тог човека?
- Па глупан ми сам послао слике пар месеци пре, где је и ко је у питању, ја ту куртоазно одговорим, навлачећи га за још коју информацију похвалим и тај малени његов успех а ово све оставим себи скриншотом у архиви. Никад се не зна.
Знам само да сам се свако јутро будила због оних визија...
Знаш, причала сам ти...
Због којих сам сто пута трчала у купатило...
Будила сам се само са жељом за осветом...
Молила Бога да мени да мач у руке, само да већ пресечем тај Гордијев чвор иначе се никад моја душа неће смирити...
Не могу да опростим кад неко изиграва моју љубав а ја волим стварно до даске! Кад сам у стању 2.000 км да прелазим и опет прелазим само зато што волим! Никада али никада то не праштам и увек ћу за такво нешто бити сурова кад узвраћам, ни мене нису питали да ли плачем нити су ме загрлили и привили на груди. А ја сам све изгубила баш у том периоду кад су стално од нас просили паре и шерпе (мајке ми моје, као да то немају у својој кући, па је*ем вас глупаве, мутаве и неспособне да купите их бар на пијаци ако нисте у стању као моји родитељи да купите комплет Цептерових или Металчевих) и да немају утешну реч већ ме почели одмах кривити што нисам занела... 

Па кад већ нисам занела зна се зашто је то...
Лепили ми етикету да сам са другима истовремено а они пуну кућу женске чељади... Засмили ти ту дијаболу од мозгова у тој кући 14а... како се ни секунде нису осврнули и помислили какву несрећу на своју кућу навлаче...
- Шта ће тек њих сачекати, ја не смем ни да помислим...
- Господе саклони...
Као да ја то нисам свим срцем желела поред човека ког сам волела као свог мушкарца... Као да ми девојчице са којима сам викенде проводила нису пробудиле мајчински инстикт, као да то нисам пожелела сада када сам била без обавеза први пут у животу са 28 година...
Као да нисам...
Нисам?!?!
Ја, ја, зар ја да нисам желела децу?!?!
Ја која сам јединица и која сам цео живот патила што немам никог свог најрођенијег, зар ја која потичем из педагошке породице да нећу децу? Зар ја која сам поред бабе Душанке научила да се свако дете мора угостити и примити у крило кад ти само промоли носем у авлију?

'Ало стоко моронска на кубни метар сто пута сам цртала и објашњавала шта је урођена полицистичност!!!!
Сто пута, сто пута!!!!!!
МАЈКУ У РАКУ СПУСТИЛА!!!!
СПУСТИЛА!!!!!!
ЈАААА!!!
Ја је спустила на ваше очи!!!!!!!
Гладне очи које су једва чекале да се цереминија заврши како би отрчали на ручак, само да се наједу бесплатнога ручка!!!
Дрогирана али дрогирана сам била све време од њених лорозепана само да издржим ту бол и ту Свету Петку!!!!!!
Мајку спустити у раку на Свету Петку, заштитницу жена, уместо да ме она тај дан грли и у теме главе љуби говорећи: ,,Дете моје мило!"
И не, само тај дан, него НИКАДА АЛИ НИКАДА МЕ УСНИЦЕ МОЈЕ МАЈКЕ ВИШЕ НЕЋЕ ПОЉУБИТИ У ТЕМЕ НА ДАН ЗАШТИТНИЦЕ ЖЕНА!!!
НИКАДА!!!
НИКАДА ВИШЕ!!!
А ОНИ СУ МЕ ШАМАРАЛИ ЈЕР НИСАМ ХТЕЛА ЦВОЊАК ДА ДАЈЕМ ВИШЕ ИЗ УШТЕЂЕВИНЕ МОЈИХ РОДИТЕЉА!!!
Не!
Не!
И не!

Баграва стока је пред мојим очима и у смс порукама овог слепца исмејава зашто већ нисам занела?!
Па како да занесем?
Како од силних стресова и жалости од годину дана жалости у којој девојка не сме ни под тачком разно да затрудни...
Још кад на то све додам полицистичност...
Ајме мени...
Колики сам ја Крст у моменту добила на своја мала плећа... Господе саклони...

Битно да Мона Ми није знала шта је термин: фетус, па јој помогнем, кажем ембрион, она - молим?!
Зато је битно да је овом слепцу наредила да абортира, ако евентуално у међувремену затрудним, јер је битније да му нађу неку слепицу која ће да их издржава него цео живот "да од мене немају никакве вајде + још ново дете да им се роди". Саклони Боже.

А вамо по Фејсбуку куца како је најлепше бити мајка, нема веће љубави за своје дете које можеш у животу да осетиш. Које је то монструозно лицимертво.

Колико монструми могу људи бити и у миру...
Некима не треба рат да би из њих испливао муљ...
Сами су од муља цели направљени.

Е зато, зато сам морала да одиграм тај мајски преврат, реванш без милости, без сувишног покрета и без и једне мимике на лицу.
Лед ледена.
Нема назад.
Само напред.
А шта је остало односно кога сам штиклом пробола, не знам. Верујем да метална штикла много боли. Физичка бол није ништа наспрам моралне које сам им задала. То је потпис мој.

Нашли су погрешну жртву.
Ја сам се можда затворила у село да дворим болесну мајку, али сам исто тако у том тренутку као и касније имала свој идентитет и интегритет.
Тијана Срдић.
Која никада није морала да глуми јадницу како би је неко примио у кућу, па да се дам у још већу глуму да ме тај бар ожени, вери или бар семе поклони.
Или трећи сценарио: ја да уселим мамино недоношче, ја да га издржавам пар месеци док црнчим за обоје?!
'Ало где је ту мозак?
Јер за достојанство такви чули нису, ни Вујаклија им не би помогла.

Веома али веома ми је жао што ни мозак њихове разбијене ''среће" није остао да се склопи. Матору бабу клозетарку сам на кратко успел да уклоним, захваљујућ мојима који су јој послали поруке од маминог недоношчета.
Џаба...
Баш ми је жао што су се претходнох 10 месеци Мона Ми и партнерка у злочинима коју је изродила из утробе утркивале да је јавно хвале по друштвеним мрежама (... да... то ту баш нико не може да види њихову злобу и пакост и дволичност, злоба и пакост на рачун мене и прелепе и презгодне моје пок. мајке (btw нису никада похвалиле ни јавно наш физички изглед а моја покојница била гимнастичарка, а ја тренирам цео живот различите спортове, ах не, наравно да наше изгледе неће похвалити већ су пролазиле поред нас две као поред турског гробља док сам мајку дворила, у колицима је гурала а она сиротица Мона Ми пружа своје измучене мршаве рукице од тумора... ова краветина само ноншалантно прошла ни зауставила се није да поздрави стару другарицу и комшиницу...) , а дволичност према тој баби сери која је старија 12 година а ја млађа 7 година од њиховог недоношчета btw матора риба вц по немачким кафићима на магистрали на југу, заради таман њих све да издржава а овог слепца да уда за себе - лако би добио коначо страно држављанство - јер му ја нисам хтела дати своје, или ћу се удати редовно са великом свадбом и весељем па ти дати потпис мој и двојно држављанство или ич!).
Жао ми је, стварно ми је жао.
Али ја стварно имам своје ја, пошто не верујем да знају шта значи када кажем идентитет и интегритет.

Пали су многи људи ту зору.
И не жалим се.
Нити се кајем.
То сам хтела.
У једном даху све да завршим.
Иначе бих пукла као балон да је то морало да потраје.

Ја сам после посла бар мирно заспала.
Има ту још ствари које сам исчачкала...
Али о томе неком другом приликом.

Само се Богу захваљујем што ми је све брже и муњевитије кренуло од 27. 12. 2017. што би ме онај К(оњ) питао:
,,Али како... како ти сад наједном све иде, а види ове 3,5 ништа није било?!"

О јадничак мајкин... брзо, брзо отрчи да те утеши мало па ми се врати да ти све откријем... бесплатно. :D :D :D
Боже ме опрости, да им је толико сметала моја срећа која ми се вратила... Као да сам испала из неких њихових програма које су имали у вези мене.
Или вуду луткица више није радила?

Погађате.
Заокрет се десио.
Мени је све кренуло муњевитије а њему није.
Зашто?
Коло среће се окренуло.
Можда је разбио огледало...
Можда...
Ја сам своје платила болестима и сахранама.
Све је то природно...
На њих је ред.
Good luck!

Хахахахаха К(оњу) драги, па ни бесплатног ручка нема а не поготово за оног ко ми 4 године не избија са прага а вамо ми све и свашта ради иза леђа...
 ....ја да откривам своје карте...
Хахахахахаххаха...

Ја само могу једно да кажем, да поновим:
Богу драгом хвала да су ми се узде опет вратиле у моје шаке као пре 2011.
Сад се лакше дише... и ради.
Па ком опанци ком обојци ако ме нападне...

Јако, али јако ми је жао због разбуцаности од 24. маја 2018. ... И заувек ће у њиховим односима остати тај белег, као тетоважа, о коју ће се и у сну спотаћи, кроз сваку свађу баш за тај белег закачити... Мира никада не имали...

Ето саставили су се у јулу мало...
Чисто народу да покажу како "све функционише" нормално. И да су срећна "мала породица на окупу".
А то нормално ће тек да следи у наставцима...
Кад ја опет будем на неком путовању и будем наздравила својој брилијантној судбини што ми је указала толику част да им се сама реванширам.
На њиховој болној - слабој тачкици.
Душе мале...

Па нек просе.
И просили су од 24. маја.

Он и за новац и за нови кров. Ни мање ни више опет од прошлости. Ниже није могао да падне. Шта ће јадан кад је недозрео и у 38,5 година, мора уз какву такву сукњу да се сакрива. Сад му је дај шта даш. Нема више бирања. Половњак се зна на каква се места тера, на плацеве где је курта и мурта излила своје...
Али добро.
Најбитније је да му је крв његова ипак опростила што се мени 4 године клео у њу да ме никада слагао или преварио није.
Господе Боже... само кад се сетим...

Још увек се тачно сећам кад сам га тад последњи пут погледала и трећи пут за пар сати питала: ,,Јеси ли ти стварно...?"
А он одговара да је чист, нема шта да крије, сестре му рођене.
Ето какви се људи куну...
И у шта...
Њима ни њихова крв, макар била тек излечена, није светиња...

И ено је сирота, опет падне у онколошку постељу...

Ваздух од два метра између нас у том тренутку је таласао и мењао боју од његове лажи а мени бубњеви су ударали све јаче и јаче у ушима.
Губила сам полако ваздух...
Нисам више знала како да се саберем, покушала сам нешто лепо да урадим, није ми пошло за руком...
Отишао је.
А ја узела веш да слажем.
Бар неке боје да угледам, бар нешто лепо очи да ми упијају, бар нешто чега ћу бити свесна шта имам и шта је моје, и да то што је моје је... лепо.
Заиста лепо.

И тад.
Окренута у секунди као змај са проширеним ноздрвама - угледах његов покисли дукс на столици!
Господе Боже, али шта али шта ме је пренуло, какав је то био знак, 'звук', дозив да то баш сад угледам...
Знак.
Дефинитивно знак.
Да од њега треба да почне завршетак.
И остали трагови његове днк.
Све пакуј за анализу.
Све.
Крећи.
Ово не сме да остане на овоме.
Све ћу доказати.
Имам прегршт виртуелних доказа за протеклих ихахај година, поготово од децембра 2008. када се редовно чујемо...
Ко, шта, с ким и где... Све имам, али немам ништа опипљиво баш од њега.
Ах...
Срећа, ово се заиста зове срећа.
Срећа ме је погледала.
Готово је.
Обезбеђена сам.

Свима мојима прво јављам, мојим соколовима и соколицама за које знам да би живот дали за мене. Јер ме је овај малоумник блокирао свуда (мислим...страааашно преинтелигентан потез према једној интелектуалки, академском грађанину... страшно је препаметан, страшно... у пм... Не дај Боже да сам до сада изродила по његовој рачуници 2 а треће да је на путу, па ово двоје бих дала у школе и школе само да се не срећу са дебилом да не праве сличне малоумне потезе). Е кад сам свима све саопштила, на ред су дошли ОНИ...
Болело је верујем, да их је болело...
А таман су 10 месеци радосно трљали дланове што су "наватали" златну коку (од маторе коке добра јуха... девизе... све да их издржава од клозетарске четке са све тим пирсингом у носу... Мислим, ипак ће они постати "модерни" преко ноћи зарад лове из Њемачке).
Опако их је болело...
Верујем...
Сигурно су се мало допинговали таблетицама за притисак, срце...

Поготово што су ишли два пута скоро на Острог свима да покажу како су "срећни" и продуховљени (ово нарочито... зато Никољдан мрсно прослављају, мени ни салату посну нису дали да једем док им служим госте на слави већ ме слали код моје пок. бабе да једем па нек се сирота вратим... ваљда да гости виде трофеј...) а мене свуда избрисали са слика ипак ваља оставити простора за кугоарку која им плаћа "јаднима" пут до тамо и назад.

Е такоооц...
Лепо су све црно на бело сазнали.
Сви ОНИ.
И одакле овај не избија 4 године и најновије, тазе свеже поруке у којима ме моли за дете па макар била опет девојчица... Анђелија.
Биће Лазара, Боже здравља...
Али само већ дете да имамо...
Јер како је недавно сироти написао лепо цитат:

,,И да се све жене овог света скупе и повичу у глас, не могу надгласати шапат оне коју волим."

Ааааах...

Признајем...
Признајте... Љубав је лепа...
Али...
Јбгица...постоји тај скриншот а ја то после топлог јутарњег напитка проследила...
А шта сам могла, сви моји су мислили да ће им бити драго што њихово недоношче је срећно крај мене.

Стварно нисам мислила да ће после овог свега остати без крова над главом и подршком, толико да мора да се усели код прошлости. :D :D :D
Хахахахаxaxaxaxaxa...
О јадности, како ти је име и право презиме?! :D :D :D

Таквима - били у мојој кожи или не, сутра не треба дати да приђу детету.
Деци је битније приуштити здраво детињство каo што су мени моји пружили него са нитковићима да се ни случајно не сретне на улици или не дај Боже гуши у њиховом диму... да ми дете дође смрдљиво и њена гардеробица и косица... па не знам кога би ту пре задавила од толике прандавости.

П. С.: Ако будем расположена опет између два лета, писаћу. А до тада похрањујем све доказе. И накит који је донео за своју Анђелију. Остаде отисак прстију... ууууупс... Па нек ме тужи ко год хоће сутра. <3 Ја доказе имам, али њих пас нема за шта да угризе... сем за разваљене задњице од 130 кг које исто таквој кугоарки остављају коментар "баш добро изгледаш, фију фић какви су то минићи" (хахахахахаха упишкићу се од смејања, вриштим! :D :D :D ) а жена једва села са прекрштеним дебелим бутинама у јефтиној копији костима Шанел, карирано у светло розој боји :))))))) - БОООООЛИДИ, ТО ВАМ ЈЕ ИМЕ!!! :)))))

П.С.С.: Добро... Пошто се одмах по освети-разочарењу снашао па уселио као половњак на аутоплац у ком је курта и мурта излила свој траг, сад бар мало боље изгледа ова старо-нова прилика... Као џак кромпира,  и то је нешто... за нови почетак... Недефинисана јадна умислила да је ЈК... недефинисано као и све код нас где треба да се улаже кад се већ дајеш јавно... Мислим... Бесплатан савет... Или мали шапат: јадничак...увек ми је кукао како никада није имао поред себе девојку елегантног хода, поготово не у штиклама... Ипак је моја покојна мајка била дама и све је чинила да то и од мене направи, срећа није била  нека шанкерка која би локала са пијанцима у кафани свако вече... Мене је бар мајка учила да лепо ходам и држим право леђа... А овом јадничку је то фалило, а не ортачко држање жене...

Господе помози каква банда. :)))