Он по мене дошао?! Као бела лала...

- Идем, морам.
- Где ћеш, Тијана? Нећеш ваљда?
- Па јбг знам колико воли да ми је коса бујна. Сад ћу ја.
- Ти си луда!

Отишла сам и замолила кабинско особље да ми помогне да се спремим за та два сата лета...

*****

- ,,Нећу, нећу да га зовем!" јаоооо шта си све причала ове две недеље...
- Па ни нећу! Не пада ми на памет да ми још спадне круна са главе!
- А како мислиш да дођеш кући?
- Имам ја дежурне мушке трачаре које су ми већ пренеле да је дотични свима причао како је дошао по мене у Хоргош и допратио ме до стана.
- И?
- Па ништа и. Ја сам им рекла да тек планирам да слетим у Аустрију. Можемо се кладити у колико сати ће ме дотични назвати, не марећи ни за роминг - али само овај пут!
- Може! У кафу и сахер торту!
- Може, драга моја!

*****

Стиже извештај да ме је тражио. Ја немам цвоњка на рачуну, оператер неће да отвори везу. Јављам му се преко моћне апликације зване Вибер.

- Па зар ни кафу више да не попијемо?
- Ах драги, дођи до Беча па те частим.
- Још си тамо?!?!?! Јееееееее... Тићо, па ти кад одеш не знаш шта је доста! Колико сам те летос чекао да се вратиш "са мора"?
- А знаш колико ми је тешка гуза да је мрднем, зато сам " успут свратила" на Шар планину и у Београд.
- Да. Два пута по пар дана у Београд.
- Кхм, па шта...
- Добро, гузо, доћи ћу.
- Када?! (треп, треп окицама са пола киле маскаре)
- 'Ајде сутра одмах крећем, око 7 ч. ујутру.

Уффффффффф спашће ми волумен косе до тада!!!!!!
Дај, Тијана, прибери се, све ће бити у реду.
Буди љубазна. Буди саркастична. Ти то најбоље умеш.

- Да, драги. Може, договорено. Чекам те. Љубиииииим пууууунооооо!

Ђубре једно, уопште се не топи више на моје поруке! Уф што ме излуђује... А вратићу му ово... Ко шта ради у тој љубави, ја само смишљам неки реванш. Што би рекла једна моја д'угарица из детињства, треба бити тактичнији, рекох, сестро слатка научи ме, ја бре све на прву лопту радим. Немам стрпљења ништа да задржим или не дај Боже одбацим. Импулсивна сам, шта ћу, хитра сам, весела, маштовита, а ако осетим да не корачаш по мојим пољима у моме расположењу, одмах те емоције одоше у другу крајност.

Но, шта да се ради... Дај бар да данашњи дан у Бечу искористим на најбољи могући начин - обићи ћу своја омиљена места, на миру, са картом у руци и метроом под ногама.
Беч је заиста диван...
Испоставило се да сам баш дошла када је њихов национални празник војске и жандармерије. Онако прехлађена сам помислила да ме још дрма висока температура па можда умишљам да видим толико униформисаних лица. А можда се десио и терористички напад. Али не... Богу хвала, ништа од тога. Колико год да Беч данас личио на Инстабул, ипак власти овде држе толику велику различитост међу народима на одличном, ако могу тако да кажем, нивоу међуљудских односа.
Ах, то ме не интересује. Овде сам дошла мало да се саберем после огромне Русије а и реално, стварно сам лењгуза негде да одем, а кад ми се сада указала прилика, зашто да не уживам овде бар три дана. Све три пута по српски. Три пута воли, три пута љуби, три пута губи. Све је то живот.

Беч сам заволела још у основној школи. Кроз приче и приповедање о њему на часовима српског језика и историје. Наравно учили смо како су Срби ту долазили због штампања књига, политике и школовања. Колико год су нам објашњавали да смо ми били сиротиња која је покушавала вековима да се одупре зулуму турске власти над нама, ја сам као највећи занесењак стално маштала да сам фрајла у најмодернијим хаљинама која се шета заносно на улицама тада најотменије престонице Европе - Беча. Ма какви да помислим да бих ја у најбољем случају била кћерка неког кмета, јок! Ја госпођица, удавача, миражџијка око које се ломи бечка господа!
Ох да...
Ето, одатле та моја велика љубав према овоме граду.
После, кад сам мало порасла онда су се друге ствари десиле... Могућност пресељења, могућност школовања овде... Али је нажалост, то све... у једном трену било одбачено... И морало је бити заборављено... Морало је...

Но, не желим тога да се присећам. Болна је успомена. Није ни кнедла у грлу, него се клупко одмотало, саставила се цела прича, која чека да још мало сазри па ће израсти и изаћи на видело.

Посету завршавам са обиласком Шенбруна. Боже, колико радости је ту када крочих!!! Јаооооооо!!! Чланци сами играју и издижу се!!! Боже, колико сам срећна!!! У сумраку сам ту, у једној од најлепших палата и вртова европскога континента, где бечки симфонијски оркестар често организује концерте под ведрим небом. Боже, колико волим ово место. Имам утисак да бих данима могла овде да плешем валцере. Толико ми је дивно, да ме Аустријанци питају нешто на немачком, рекох молим. О ништа мислили смо да сте Аустријанка. :-) Ах... Могуће је да имам ваше крви као мешанка, али баш да тако зрачим, па надиграла сам саму себе. :-D

Ујутру на миру испијам своје ритуалне напитке, пакујем се, проверавам да ли сам све ризично добро завезала у кесице...

- Ускоро стижем. Где си?
- Знаш, у српској четврти.
- Талијан штрасе?
- Да. Шаљем ти снимак...

Знала сам да вози као манијак. А обоје смо се палили на такве вожње. Додуше ја сам врло, врло ретко седала за волан, али он... Човече па ја се одушевљавам на сувозачком седишту као дечак од 5 година. Никада нећу одрасти.
А не могу никада да га критикујем, ја га још и похваљујем:
,,Ваоооо као на крилима змаја да сам!!!
Моја баба, наша Душан'а је умела да га моли да буде опрезан. Она га је волела као треће дете које никада није родила.
Тај део сам јој увек морала да прећутим, да сам са њим на суботичком асфалту осетила београдску вожњу. Јаооооо како је то било моћно кад иде цик-цак између аутомобила. Ја вала то не бих смела, па не знам колико да имам искуства. Али зато њему и са њим... Сам живот свој давала у руке. Огромно, огромно сам поверење имала у њега. Још кад му наместим песму ,,Љуби, љуби"... Свако црвено светло на семафору је било наше за нови пољубац. <3

Ох срдачности и зарањања у лице кад смо се угледали!!! Заборавићу саркастичне коментаре при сусрету, ионако је кипео од љубоморе и кад сам се данима паковала пред пут. Мада 'ајде и ја сам љубоморна као змија била кад иде на пословни пут а мене неће да води. Е ето му, на! Тако му и треба, нека осети колико је мене болело кад се он паковао за Азију. Али сам га тако радосно распаковала кад је одустао у последњој секунди од лета. Е такоц, кад не идеш са мном, не треба нигде ни да мрдаш.

- Хоћеш ли да останемо ту за викенд?
- Нећу.
- Хоћеш ли да идемо до центра да се прошетамо по парку и да испијамо кафу?
- Нећу!
- Шта ти је?
- Па знам да си овде требала да се удаш кад си била тинејџерка.
- Ма 'ајде, молим те...
- А немој тако, твој ћале ми се био похвалио.
- Па шта?! Шта сам ја све морала да видим шта се дешава у твом животу док ми сада ниси дошао...
- 'Ајде да се не свађамо. Идемо у Будимпешту, тамо ћемо лепо да уживамо.
- Е ја нећу!!!
- Па што сад...
- Ти си имао хиљаду и једну Мађарицу, ја са тобом нећу тамо да идем, ићи ћу рађе сама!!!

Болесно али болесно смо били љубоморни. Или јогунасти као деца. Увртимо нешто у главу и то је тако. Бетонирамо то наше мишљење и нико га не може променити. А стварно смо били детињасти...
Верујем, да су нас ови са стране пролазници разумели да би се покидали од смејања на наше театралне сцене. Али оно што је сигурно... Обожавали смо се. Заиста. Веровали смо једно другом. Праштали смо празнине. Никада али никада то нисмо једно другом пребацивали. Спавали смо спокојно и мирно једно крај другога. Уживали смо. Ја у његовим рукама а он у мекоти моје косе. Није марио да ли је дугачка коса, колико му је битно било да је бујна и мекана. Обожавао је да се игра са њом и у њој да преспава до зоре. Никада ми такво поверење није сметало, никада не бих имала потребу да се окрећем или премештам. Обожавала сам што је у мени нашао уточиште. Иако би он то другачије рекао. Пар пута сам га чула док телефонира да каже: ,,Па ја ни са једном нисам оволико много и оволико мирно спавао. Мора да ми нешто сипа у чајеве."
Ах, драги мој... Ја баш растурам дрогу на тржишту, теби сваки пут да је трпам у напитке... Ах...

Моје епизоде су биле мало другачије.

Ако ми је баш јааааакооо досадно, да не кажем када враголанка има инспирацију да зафркава, ућутка ме на најлепши начин - пребаци ме на другу страну кревета, стера у ћошак, још чвршће загрли и нареди да "спавам".

- Зашто?
- Шта зашто?
- Па зашто да спавам?
- 'Ајде покушај, видећеш како ћеш брзо заспати.

Ово је стварно зазвучало као преваспитавање малог детета.

- Нећу! Е, баш нећу!
- Хајде, кад те лепо молим...
- Добро... Али ја ћу у овом ћошку у ком сам стерана, да причам - на глас! Морам да изнесем "јавно" шта ми је на души пред спавање. Растерећена да легнем!

Унесем се тако у ту неку моју луду реторику, као да држим говор на неком од тргова у средњем веку. Пред паљење ломаче.

- Добро, може, причај ако ћеш тако лакше заспати.

И људи моји... Ја заспем. Ајме, Мајко мила.
Па никада ми се ово није дешавало. Ја која сам годинама тешка инсомничарка.
Јееее Господе помози.
Колико је тај загрљај и та љубав лековита... Та доза сигурности. Две тако просте ствари. Бесплатне. Безазлене на први поглед.
Али луксуз је наћи ко ти одговара. Не би ми са случајним пролазником било овако бајно.

А он само пар тренутака пре мене утонуо у сан. И даље држећи ме између руку као да лежим на полумесецу. Нежно држећи ме тако до зоре, евентуално у три ујутру да се пробудимо да кажемо једном другом "волим те"... И да! Још битније! Пољубац!
Или блиц или у усне или у образ или у чело или у леђа, где сам највише волела... На месту где кажу да "израстају анђелима крила".

И јесте он мој чаробњак који ми је поклонио крила да летим. До небеских бескрајних висина.