Свежа јутра над панонским четинарима
Боже што сам волела онда да се смејем.
Унесем се тако у то добро расположење па замишљам да имам осмех или Џулије Робертс или Јоване са ,,Добро јутро" на тв-у. Са све оним ферари црвеним кармином на уснама.
Кад "немамо шта да радимо" спакујемо се и одемо у природу, негде на миру да испијамо топле напитке. Или ме нечим другим изненади, типа покаже ми неко скривено место. Знао је да ме усрећи.
- Ово је оно о чему сам ти причао на почетку... Завршићу ускоро...
- Када?! (јогунасто питам)
- За месец дана максимално.
- Ваоу...
И јесам и нисам веровала. Више сам веровала у вишу силу него у људско обећање. Знала сам ако један каменчић фали, да Живот заустави наше планове. Нисам злурада нити особа која не зна да се радује, не, баш напротив! То чак каже и мој терапеут, он је одушевљен колику безазлену радост још увек поседујем, без обзира на низ несрећа који су ме недавно задесиле.
Само просто, знам, умем сад да каналишем то нешто ружно што може да се појави. Јер како постоје лепе ствари тако постоје и оне... мање лепе. Мојој најбољој другарици и мени се по инерцији дешавају нпр. када се вратимо
са неког рајског путовања.
Ок, зато сам "створила" каналчић који ће то нешто ружно-тужно да спроведе у неки други одељак, мало удаљеније од мог пута среће. Па побогу, морам да наставим даље да се смејем и радујем!!! То је основно стање! Туга и све друго је секундарно, то кад се очисти ми опет постајемо радосни анђели каквима смо првобитно и створени.
Тако ми је наишао и период са њим. Када смо само "нестали". Као да никада нисмо постојали као да никада нисмо посетили Рај. Деси се... Дешава се... Шта сад... За разлог или " ко зна зашто је то добро" ћемо касније сазнати.
Али често смо умели да се радујемо том његовом скривеном месту. И баш је било скривено. Дубоко у шуми, малтене без асфалта, срећа било је струје и воде, Богу хвала, оно основно за срећу и живот. Баш се томе радовао! Као да се вратио у Босну. А заиста свуда около је било четинара, свеж ваздух, мир и тишина, ту и тамо по неки пролазник илити комшија који је удаљен пар километара. Много је имао планова, без устручавања их је делио са мном. Умела сам због њега и његовог препознатљивог осмеха и ја да се радујем. Било ми је симпатично колико је ово уточиште опремио онако по старински, по босански, као у Буковици да смо, опет! Мислим да је несвесно то урадио, све на прву лопту, све у тој својој исконској радости. Пратила сам га погледом, заиста је био гостољубиви дечачић, ког родитељи од малена припремају да једног дана заузме прочеље стола и буде глава породице. Прави домаћин који ће свакога примити бар на чашицу домаће ракије.
Чак је и 'брдског' (ако могу тако да га окарактеришем) пса набавио, шарпланинца.
Радили су му гени 200 на сат.
Мени је све било симпатично иако сам била неми посматрач. Једино сам дипломатски проговорила кад ме је питао за мишљење да промени белу боју фасаде. Рекох дај немој молим те... Ја не умем ни да ризикујем ни да замишљам ни да сугеришем би ли била лепа нека друга сем беле.
- Знаш како ћу ово лепо да средим! Једва чекам! Направићу тамо базенчић, овде роштиљ, ја ћу да спремам јело а ти донеси гомилу књига и читај на миру по цео викенд!
- Хахахаха... Душа моја...
Тако је умео на моменте још више да ме купи. Волела сам га до бесвести иако је умео да и те како буде срамежљив. Чему та стидљивост, никада нећу сазнати. Наравно да сам волела више оно његово друго стање, кад се опусти, па макар дрмнуо 2-3 ракијице, само нека се опусти... Кад ме без устручавања воли, мази, грли, љуби... Није цена тада битна. Поготово када је тако минимална.
Али нестали смо. Саставили смо се опет. Срећа. Причали смо. Опет. Рекао је да је све заустављено.
- Када?
- Тад...
Знала сам. Знала сам да мора тако. То је настало у његовим рукама са мном, са мном може и да се доврши, јер је 'то' обећао са мном. То су те више силе. То су те моћи које поседују речи које изговоримо. То је оно што има ехо у Универзуму. То је она наша порука како може 'то' да успе. Добро, нисам вила која руши Скадар на Бојани, али то су неки закони Живота. Нисам их ја измислила, има много паметнијих и ученијих људи од мене који су то први рекли.
Пре неки викенд сам отишла у излазак са другарицама и одмах смо се договориле да из кафане ћемо изаћи тек у 7 ујутру. Тако је и било. Понекада се снебивамо и поверавамо женске страхове једне другој, разбијамо треме са омиљеним песмама...
- Еј... Имам трип да ће се овај мој појавити... Ја ћу умрети на лицу места...
- Јоооој, и ја!!!
Занимљиво је како нас увек исте бриге муче а све имамо различите приче и судбине. А волимо се годинама као сестре рођене.
У центру фајронт, идемо на периферују. Ајме, рација!
А таман смо мислиле да је тамо афтер парти... Цела Субаја се тамо суботом окупља. Шта сад, затворили су, идемо на други крај.
У онај мој крај. Који сам обожавала, који је био синоним, некада давно, деведесетих, за динар односно марку више. Искрено, нисам ни знала да овде има кафана које раде до ујутру. Ал кад сам чула виолину........ Јаооооооооо срце пара!!!!!!!!!!!!
Вене сечем кад је девојка узела микрофон да отпева ,,А од теееееебееее ми нииииишта нииииије ооооостаааааалооооо..."
Јао Господе, како сам остала прибрана, без да сам сузу пустила, Бог Отац зна. Ја не знајем!
Умрла али умрла за мало нисам...
Свиће... Као некада... Како је лепо гледати то преливање боја на небу... Волим ову моју равницу, потврђујем ту љубав одушевљењем на овакве призоре, кад бре видиш цео небески свод... А магла се полако диже изнад винограда... Поглед и питање је наравно пало и на четинаре, шта ли сада скривају...
Одосмо назад у град, хајмо полако на спавање... Дивно јутро, за овакве јесење призоре се живи...
Улазим у стан, сама, празан, пуст... Баш ни није требало раније да се вратим. Драго ми је да ме бар први јутарњи зраци весело дочекују и као да ми се смеју јер не знају да ли да ми пожеле добро јутро или лаку ноћ.
Кад сам овако добро расположена, не
осећам умор нити утрнутост табана од танких штикли од 12 цм. Ко га ј, један је живот, једна је младост. Баш у тој младости, моја мајка је купила дивну, ма предивну, као душа мекану, спаваћицу. Са оном дивном чипком која прекрива дубоки деколте, пре бих помислила да је нека ретро венчаница. Имам још снаге да се и са тим поиграм. Ко каже да сам крочила у четврту деценију?
Јбт дај да улепшам сваки излазак у живот и сваки повратак кући! Кад нема ко други да ми се радује, сама ћу се радовати на свој начин! Сама ћу да себи расплетем косе, шетам боса и вртим се у тој предугачкој белој венчаници! Пардон, спаваћици.
Један је живот, једна је младост, једном је сад овај дан и ова година, желим сваки свој осмех и сваки сјај својих очију да памтим и једног дана праунуцима и чукунунуцима препричавам колико сам била жива ватра, птица Феникс, увек када се све распада око мене, ја се дижем и не дам се!
Упс.
Звоно.
На вратима.
У пм ко је сада...
Недеља. Скоро пола осам ујутру.
- Тићо...
- Господе Боже... Од куд ти? Сада?!?!?!?!
- Изашао...
- Уђи...
- Нећу... Дођи...
- Нећу... Уморан си... Дођи, 'ајде да легнеш.
- Прелепа си... Као вила си...
- Хвала ти... Уђи, мили, молим те, видиш да се једва држиш...
- Ко... Узми кључеве и приђи...
- Заш...
Готово. Узео ме је у наручје. Узео и забацио ми косу. Љубио ме, мазио. Пипао мекоту коју имам на себи. Показао ми очима на врата. И отишли смо. Није могао да се одвоји од мене. Очас посла смо дошли на скривено наше место у шуми. И ту сам се заиста осетила као шумска вила. Али овај пут без крила и без обуће. Ма као права, она из бајки, која не осети ни хладноћу ни врућину. Упујао ме је целу. Волео је сваки милиметар мене. Мазио нежно, најнежније. Унео ме је преко прага као да сам му заиста дошла у венчаници. Волео ме је ма за пожелети. Више него ико икада. Био је моја велика маза која је умела да ужива свима чулима док нам се опет рајска врата отварају.
Унесем се тако у то добро расположење па замишљам да имам осмех или Џулије Робертс или Јоване са ,,Добро јутро" на тв-у. Са све оним ферари црвеним кармином на уснама.
Кад "немамо шта да радимо" спакујемо се и одемо у природу, негде на миру да испијамо топле напитке. Или ме нечим другим изненади, типа покаже ми неко скривено место. Знао је да ме усрећи.
- Ово је оно о чему сам ти причао на почетку... Завршићу ускоро...
- Када?! (јогунасто питам)
- За месец дана максимално.
- Ваоу...
И јесам и нисам веровала. Више сам веровала у вишу силу него у људско обећање. Знала сам ако један каменчић фали, да Живот заустави наше планове. Нисам злурада нити особа која не зна да се радује, не, баш напротив! То чак каже и мој терапеут, он је одушевљен колику безазлену радост још увек поседујем, без обзира на низ несрећа који су ме недавно задесиле.
Само просто, знам, умем сад да каналишем то нешто ружно што може да се појави. Јер како постоје лепе ствари тако постоје и оне... мање лепе. Мојој најбољој другарици и мени се по инерцији дешавају нпр. када се вратимо
са неког рајског путовања.
Ок, зато сам "створила" каналчић који ће то нешто ружно-тужно да спроведе у неки други одељак, мало удаљеније од мог пута среће. Па побогу, морам да наставим даље да се смејем и радујем!!! То је основно стање! Туга и све друго је секундарно, то кад се очисти ми опет постајемо радосни анђели каквима смо првобитно и створени.
Тако ми је наишао и период са њим. Када смо само "нестали". Као да никада нисмо постојали као да никада нисмо посетили Рај. Деси се... Дешава се... Шта сад... За разлог или " ко зна зашто је то добро" ћемо касније сазнати.
Али често смо умели да се радујемо том његовом скривеном месту. И баш је било скривено. Дубоко у шуми, малтене без асфалта, срећа било је струје и воде, Богу хвала, оно основно за срећу и живот. Баш се томе радовао! Као да се вратио у Босну. А заиста свуда около је било четинара, свеж ваздух, мир и тишина, ту и тамо по неки пролазник илити комшија који је удаљен пар километара. Много је имао планова, без устручавања их је делио са мном. Умела сам због њега и његовог препознатљивог осмеха и ја да се радујем. Било ми је симпатично колико је ово уточиште опремио онако по старински, по босански, као у Буковици да смо, опет! Мислим да је несвесно то урадио, све на прву лопту, све у тој својој исконској радости. Пратила сам га погледом, заиста је био гостољубиви дечачић, ког родитељи од малена припремају да једног дана заузме прочеље стола и буде глава породице. Прави домаћин који ће свакога примити бар на чашицу домаће ракије.
Чак је и 'брдског' (ако могу тако да га окарактеришем) пса набавио, шарпланинца.
Радили су му гени 200 на сат.
Мени је све било симпатично иако сам била неми посматрач. Једино сам дипломатски проговорила кад ме је питао за мишљење да промени белу боју фасаде. Рекох дај немој молим те... Ја не умем ни да ризикујем ни да замишљам ни да сугеришем би ли била лепа нека друга сем беле.
- Знаш како ћу ово лепо да средим! Једва чекам! Направићу тамо базенчић, овде роштиљ, ја ћу да спремам јело а ти донеси гомилу књига и читај на миру по цео викенд!
- Хахахаха... Душа моја...
Тако је умео на моменте још више да ме купи. Волела сам га до бесвести иако је умео да и те како буде срамежљив. Чему та стидљивост, никада нећу сазнати. Наравно да сам волела више оно његово друго стање, кад се опусти, па макар дрмнуо 2-3 ракијице, само нека се опусти... Кад ме без устручавања воли, мази, грли, љуби... Није цена тада битна. Поготово када је тако минимална.
Али нестали смо. Саставили смо се опет. Срећа. Причали смо. Опет. Рекао је да је све заустављено.
- Када?
- Тад...
Знала сам. Знала сам да мора тако. То је настало у његовим рукама са мном, са мном може и да се доврши, јер је 'то' обећао са мном. То су те више силе. То су те моћи које поседују речи које изговоримо. То је оно што има ехо у Универзуму. То је она наша порука како може 'то' да успе. Добро, нисам вила која руши Скадар на Бојани, али то су неки закони Живота. Нисам их ја измислила, има много паметнијих и ученијих људи од мене који су то први рекли.
Пре неки викенд сам отишла у излазак са другарицама и одмах смо се договориле да из кафане ћемо изаћи тек у 7 ујутру. Тако је и било. Понекада се снебивамо и поверавамо женске страхове једне другој, разбијамо треме са омиљеним песмама...
- Еј... Имам трип да ће се овај мој појавити... Ја ћу умрети на лицу места...
- Јоооој, и ја!!!
Занимљиво је како нас увек исте бриге муче а све имамо различите приче и судбине. А волимо се годинама као сестре рођене.
У центру фајронт, идемо на периферују. Ајме, рација!
А таман смо мислиле да је тамо афтер парти... Цела Субаја се тамо суботом окупља. Шта сад, затворили су, идемо на други крај.
У онај мој крај. Који сам обожавала, који је био синоним, некада давно, деведесетих, за динар односно марку више. Искрено, нисам ни знала да овде има кафана које раде до ујутру. Ал кад сам чула виолину........ Јаооооооооо срце пара!!!!!!!!!!!!
Вене сечем кад је девојка узела микрофон да отпева ,,А од теееееебееее ми нииииишта нииииије ооооостаааааалооооо..."
Јао Господе, како сам остала прибрана, без да сам сузу пустила, Бог Отац зна. Ја не знајем!
Умрла али умрла за мало нисам...
Свиће... Као некада... Како је лепо гледати то преливање боја на небу... Волим ову моју равницу, потврђујем ту љубав одушевљењем на овакве призоре, кад бре видиш цео небески свод... А магла се полако диже изнад винограда... Поглед и питање је наравно пало и на четинаре, шта ли сада скривају...
Одосмо назад у град, хајмо полако на спавање... Дивно јутро, за овакве јесење призоре се живи...
Улазим у стан, сама, празан, пуст... Баш ни није требало раније да се вратим. Драго ми је да ме бар први јутарњи зраци весело дочекују и као да ми се смеју јер не знају да ли да ми пожеле добро јутро или лаку ноћ.
Кад сам овако добро расположена, не
Јбт дај да улепшам сваки излазак у живот и сваки повратак кући! Кад нема ко други да ми се радује, сама ћу се радовати на свој начин! Сама ћу да себи расплетем косе, шетам боса и вртим се у тој предугачкој белој венчаници! Пардон, спаваћици.
Један је живот, једна је младост, једном је сад овај дан и ова година, желим сваки свој осмех и сваки сјај својих очију да памтим и једног дана праунуцима и чукунунуцима препричавам колико сам била жива ватра, птица Феникс, увек када се све распада око мене, ја се дижем и не дам се!
Упс.
Звоно.
На вратима.
У пм ко је сада...
Недеља. Скоро пола осам ујутру.
- Тићо...
- Господе Боже... Од куд ти? Сада?!?!?!?!
- Изашао...
- Уђи...
- Нећу... Дођи...
- Нећу... Уморан си... Дођи, 'ајде да легнеш.
- Прелепа си... Као вила си...
- Хвала ти... Уђи, мили, молим те, видиш да се једва држиш...
- Ко... Узми кључеве и приђи...
- Заш...
Готово. Узео ме је у наручје. Узео и забацио ми косу. Љубио ме, мазио. Пипао мекоту коју имам на себи. Показао ми очима на врата. И отишли смо. Није могао да се одвоји од мене. Очас посла смо дошли на скривено наше место у шуми. И ту сам се заиста осетила као шумска вила. Али овај пут без крила и без обуће. Ма као права, она из бајки, која не осети ни хладноћу ни врућину. Упујао ме је целу. Волео је сваки милиметар мене. Мазио нежно, најнежније. Унео ме је преко прага као да сам му заиста дошла у венчаници. Волео ме је ма за пожелети. Више него ико икада. Био је моја велика маза која је умела да ужива свима чулима док нам се опет рајска врата отварају.
Коментари
Постави коментар