Бивше колеге

Сретнем колеге из студентских дана на неким друштвеним догађајима, обрадујем им се, али видим, мало су се променили физички, рекох да ли сам се и ја толико променила хоће ли ме сконтати.
Ништа. Хладан туш.
После пар месеци опет се сретнемо у гужви, малтене се очешали једне о друге, ни на моје обично "здраво" да узврате.
Е сад сам стварно непожељна у близини таквих.
Добро, нећу се наметати. Шта знам зашто ме не миришу.

А некада смо били дисиденти. Балада од Београдског синдиката нам је била химна. Радо смо подржавали све протесте и митинге у главом граду.

Прође ту још који месец и случајно... Стварно случајно... Нисам истражитељ нити адвокат који спрема одбрану због чега бих морала да засучем рукаве и сама да нађем што више детаља за победу...

Сасвим случајно, прочитам на неком документу да су колеге почеле да раде за државу. Недуго затим и слике са политичарима. Високо су се позиционирали. У целој причи ми је драго да их толико цене, јер их заиста сматрам врсним интелектуалцима. И не осуђујем их ако су загризли језик и ускочили у ове воде... Није то лако продати себе и свој образ, још поготово ако имаш породицу због које мораш да ринташ. Онда се напуштају младалачке амбиције. 

За идеале гину будале.

Место тим урођеним принципима које су гајили четврт века је заменила гола егзистенција. Не по ради себе, већ дечици која су им се родила. Шта су они друго могли... Бар су патриоте остали јер су се на уштрб свега определили да живе овде и не оду преко, у иностранство. 

И то је нешто...
Ретко ко има желудац за то.

Лично мислим да не бих имала ту храброст.
Није сигурно ни мој пут логичан многима.
Никоме није логично што се ја буним и не дам се оковима. Не дам, баш ме брига. Много страдам, али 'ајде, бар ми нико не титра над главом. Не дај Боже да ме још вређа или понижава, не би му глава, не би му глава...

Грозно сам се осетила што сам због политике изгубила пријатеље који су колико толико тј. до пре неколико година имали исте ставове као ја. Да се данас ни не познајемо, да ми не смеју ни рећи здраво а камоли пружити руку да се рукујемо...
Није ми право и баш ми је криво.
Као да се све живо надгледа, као да смо сви под присмотрамом великог брата. Као да су камере свуда око нас, баш ми је доста свега... Тако сам од те параноје уморна.
О томе су нам стари причали да је тако било у време комунизма, свако је сваког цинкарио, намештао, инсинуирао, извлачио си дебљи крај ако кандило запалиш, све се знало ако радиш и најмањи корак против владајуће идеологије.
Како је то страшно.

Више ми није ни тужно. 

Пре ми је ружно.
Да ти не можеш да дишеш и радујеш се по свом нахођењу, да ништа није исправно ако није партија одобрила.
Па ето, дошли смо до тога и да сироти будући родитељи узимају кредите на 20 година како би себи отплатили вантелесну оплодњу (дакле, у питању су цифре као кућу да купујете), ееееееј детенце бар једно да добију... Ох, Боже, како је то тужно...
Па се досетили наши политичари да финансирају у НЕКИМ градовима Србије и више покушаја вантелесне оплодње. А они сироти парови којима то није омогућено буду приморани или да узму кредит или да уђу у партију, где би им челници то све средили да ипак не плате ништа из свог џепа.

На шта су овај народ свели... И због два потписа на чланској картици, пристаће све да вам среде у животу.
Па ком опанци, ком обојци.