Живи, прекрасно је (уводни део)

Идем, хоћу нећу, а да продужим? 

Покушавам, али не иде. Не да ми се. Само се осмехнем јер се сетим чувених речи: 

,, 'Ајде, доста је, долази кући."

Тако нешто заувек живи. И заувек ће живети. Но, 'ајмо назад полако...

Добро, и јесте ми било доста. Три пута сам успела да одгодим повратак. Немам кучета ни мачета, немам због кога да журим. Само пар људи је са мном водило активну комуникацију, но и њих сам мало лагала да сам потпуно срећна.
Велики сам авантуриста, доста тога себи дозволим, није то савладавање страха, него жеља да утолим глад очима и души. Дешавало ми се да ако направим паузу са путовањима, да ми је после јако непријатно негде дуго да останем. До три дана ми је пуна капа!

Али ово путовање... Било је дивно...
Први пут сам посетила велику Русију, први пут да сам имала обезбеђен невероватан смештај и избор активности. А народ срдачан, мио и топле словенске душе. Простодушан, у свом свету али скроз опуштен. Поштен према својим суграђанима, веран отаџбини и вери. Невероватно енергични, примиће те као брата свога, шта год да треба помоћи ће апсолутном незнанцу. И испратиће те са срдачним речима и лепим жељама.
Овако бих укратко могла описати Русе.

Имају и они мана, односно оно што је по моме схватању мана. Страшно су затворено друштво, ја као да сам осетила неки дух комунизма још увек тамо. Мало ћете збуњено погледати и извинити се што немају одговор на неко твоје питање, али ће ти опет упутити осмех. Апсолутно им је страно ако не знате њихов језик, али опет и ту се сви добродушно постављају - нису свађалице као Французи ако им се не обратите на њиховом матерњем језику.

Оно што ми је још запало за око у таквој уређеној држави је велики број младих брачних парова. Много, много њих сам срела насмејане, задовољне и срећне са бурмама на руци. Много је мајки које гурају своје бебе у колицима кроз паркове. И то не само пре подне кад остали запослени су на послу, не. Много их је и после подне. А сложићете се са мном да нема лепшег призора који улива тренутни мир и веру да ће сутра осванути још лепша будућност, кад видите да све иде по неком плану и програму Мајке Природе. 

Камо лепе среће да свака држава својим држављанима то може да пружи. Мир и сигурност, не треба ту нека посебна филозофија "како направити што бољи план раста наталитета". 

Све те појединачне глупости нпр. које се мало па мало усвајају и машу мртвим словом на папиру у Србији, вероватно зарад бољег рејтинга пред камерама јер ја другог објашњења немам као девојка која би сутра требала да ствара породицу, просто не пију воду код иоле здраворазумног дела становништва. 

Кад се двоје воле, боли њих уво хоће ли нека министарка или министар изаћи пред јавност и обећати то и то за младе брачне парове. 

Пружи ти конкретне ствари, још јуче. 

А не обећања за прекосутра. 

Кад се двоје воле, узимају се, настањују под исти кров да би природно развијали своју врсту, баш као и животиње, али животиње ће инстиктивно се преместити даље ако не осећају да је то и то станиште безбедно за њихов пород. Само су људи слуђени, иначе би и они на први мах послушали инстинкт који је остао негде затрпан дубоко у њима. Али џаба, у односу на животиње ми имамо ту демагогију која нас уништи, па све живо пролонгирамо, жртвујемо сопствену срећу за рад чега? 

Ко ће нам сутра рећи хвала? 

'Ајде док сам девојка, могу да живи где год да хоћу, бар 21.век, савремено доба, дигитална ера дозвољава да можемо бити дигитални номади на целој кугли земаљској, мало тамо мало вамо да се задржимо, па пакуј се, идемо даље да упознајемо све кутке наше прелепе планете Земље. 

Али породицу, децу сутра имати... 

Сигурно ћу их одгајати у некој држави где се мој партнер и ја лично будемо осећали сигурно. Па макар то не била наша, нажалост, матична држава којој цео живот уредно плаћамо све дажбине, а вамо нам годинама сеје страх за крађу беба, одузимање деце, ускраћено здравствено осигурање, скупо школовање и још скупљу опрему за бебе и децу која расту и развијају се. Нит сиромашније државе, нит умишљенијих властодржаца да смо ми сви потомци Рокфелера.