Plavi moj dječače

Eh moj dječače plavi...
Davno je Tića prošla tu školu... 

Kad si mali obećanja posmatraj kao pojavu Deda Mraza - da on(o) zapravo ne postoji. Postoji u toj sekundi kad ti se razvuče osmeh dok ti obećavaju poklone od čoveka koji ne postoji i još leti sankama po vazduhu sa sve irvasima (??? pa 'alo bre, ko je ovde lud???). Sve su to bajke za uspavanke a ne da se zaista poveruje i saživi se sa tim. Sutradan kad ustaneš i vidiš prazne ruke, šta ćeš, gde ćeš, kud ćeš?

Znaš li šta znači buditi se sam samcat na praznike? Kad više nema niko ni kesicu bombona da ti stavi ispod jelke ili da ti ostavi dopunu za mobilni na stolu... To su stvari koje te otrezne i u momentu vrate u realnost...

Nema, mili moj, nema obećanja. 

Ne kaže naš narod uzaludno "šarena laža". 

Šareno je, lepo zapakovano, i na osnovu toga ti nekome da pokloniš svoje poverenje, koje će ti oduzeti OPET godinu dana tvoje mladosti, tvog malog životića? Ne, mili moj... To se ne radi tako. Ne ulazi se u svet odraslih grlom u jagode. Opreznost i beskrajno poverenje u sebe su ključni za ulazak ovde. Ne postoje tu bajke za uspavanke ni za rođendane ni za praznike... Ne, ne... Sam svoju sudbinu krojiš, onako kako dišu tvoja pluća a ne pluća gangstera.
Sutra da hoćeš da uđeš i u svet mafije ili najnižeg kriminala, ne ulazi se opet dobrovoljno. Muka sve te ljude na to natera. Ili otmica, kidnapovanje, prisiljavanje... Ništa što je lepo...

Hoćeš dom, porodicu, ženu, decu, to onda ne ide zajedno sa tvojim pasivnin stavom i aktivnim poverenjem u skorojeviće koji nemaju ni dva razreda škole. Zato su te opet namagarčili jer žele da budeš njihovog intelektualnog nivoa, da ne zaslužuješ da te pogleda ni najbolja devojka u gradu, da ogrezneš u alkohol, provode, izlaske sa lakomoralnim osobama. To su oni hteli, i to su ponovo uspeli.

Lepi moj zlatni dječače... 

Voleli su te najviše oni što su sada na nebu. Nisi im verovao kad su ti rekli pre odlaska Gore, da onima tamo iz ćoška ne veruješ dok ne stasaš. Sam si prihvatio da radiš sa propalitetima koji su se provodili po seoskim šatrama na stolovima u 12/13.godini zivota. Takve ti osobe nisu mogle ništa pružiti koliko ja najrođenija...
Zlatni moj dječače, posle takvog učitelja, ovo sada je samo logičan sled sa konja na magarca do daljeg potonuća... Nema, mili moj, nazad... Vozovi su svi prošli, ako ne uhvatiš neki let aviona kao last minut ponudu, više povratka na pravi put nema.

Zlatni moj dječače, sad si sam. Sam moraš da uzmeš kartu u svoje ruke, više ti niko ne može pomoći. Ni ti što si im se priklonio, a ni one koje si zaboravio pa sad vučeš za rukav. U međuvremenu svako je otišao na svoju stranu života, drugi nas ljudi zovu i vole.

Zlatni moj dječače, budi mi dobro, ja ću te uvek voleti, i zbog onih koje su te najviše volele. Sada ih među nama nema , a i zbog toga što si jedini bio koji mi je na kućnom pragu govorio:

,,Tićo, dođi bLzo kući! ", da te povedem opet na letovanja i bazene, uvek ću htetu ali pomoć... Više ne mogu da pružam... jer sam preumorna od silnih odbacivanja i omalovažvanja. Meni to ne treba. Ja sam vuk samotnjak, možda u čoporu svome funkcionišem, nikada prva ne napuštam svoj krug ljudi a mene li neko napusti i zameni sa lošijim osobama od mene - više ne zaslužuje moje poverenje niti moju pomoć. Jer taj je dobrovoljno otišao iz čopora u kom smo bili, zašto bih mu ja pomagala kad je otišao za "boljima"?

Oni su obećali "svestlu buducnost", ja nisam. 

Ja sam mogla tu da budem samo kao ona osoba koju Bog da, a ako smetam, naučila sam da to prazno mesto istrgnem i nastavim dalje. Niko ni mene nije zvao ni pitao je li mi treba vode ili hleb, unosim li kakav kalcijum? Ne, samo su se svi živi oduvek pitali kako mogu toliko da budem na putovanjina a niko me ne pita zašto odlazim?

Dokle god se ja kao ja, osoba od identitea i integriteta ne budem ni najmanje poštovala, ja zaista ne vidim razlog zašto sam dužna u poslednjoj sekundi nekoga da izvlačim iz bede. Sutra mi niko neće reći hvala, kao ni kad sam roda najrođenijeg izvukla iz depresije i našla mu posao, a on posle mesec dana preda mnom rekao: 

zašto sam joj dužan da joj se zahvalim?

Ooo kako je to lepo što se kod svih vas podrazumeva da sam ja dužna da uskočim kad god mogu...
Oh, oh...
Niko od vas me nije ni nazvao ni pitao kad sam ostala sama na ovom svetu i borila se sa traumama, narušenim telesnim zdravljem kao posledicom svega preživelog za 3 godine... Ni podrazumevala nisam da vi morate da mi pomognete... Sama sam tražila svoj lek i krčila svoj put u  Nedođiju za koju ne znam je li dobra i ispravna, samo da više sa puta ne skrenem...
Nikoga od vas nisam zvala ni smarala sa svojim kalkulisanjima, a sad sam opet dužna da vas vadim iz blata?

Na pamet ali na pamet mi ne pada.

Otišla je Tića davno, davno i daleko, daleko...
Toliko daleko da na miru mogu da planiram gde ću leći a gde ću ustati, bez bojazni da će me sačekati loša vest preko telefona... Gradim svoj mali svet, osmeh s lica ne skidam, ispunjavam dane ličnim zadovoljstvom i mojoj sreći nema kraj kad se osvrnem šta sam sve sama postigla od mamine smrti. Posle koje me niko od vas nije zvao da pita kako sam, da li sam gladna i imam li šta da jedem za praznike, kad se najednom ne poznajemo pa nemate (najednom, kako je i baba umrla) tanjir za mene na svom trpezarijskom stolu.

Meni više ništa ne treba. Sve što sam imala od njih, sve ste mi oteli. Ne razumem zašto vas onda tangiraju moja silna putovanja?
I zašto ne mogu da vam pomognem?

Pomozite sami sebi, za promenu.
To je ključ svega.

I ja sam sama sebi pomogla.
Ni u najtežem periodu kad sam ostala bez porodice nisam pomislila nikome da se uvalim u kuću i da se naprasno udam. Samo da bi imala koliku toliku zaštitu i pažnju. Ne. Na pamet mi nije palo. Dovoljno sam samostalna da ne moram da pikiram muškarca kojeg ću čekati ispred kafane dok se on karta pa posle kući da ga odvlačim, daj šta daš samo da se udam za nekoga. 

Ne, meni takvi ne trebaju a ne trebaju mi ni takvi što podržavaju takve priče.
Takvima sve najbolje želim, jer znam, po iskustvu, da su sutra spremni moje mrtve koji se još u grobu nisu ohladili, da ih gaze i oru duboko plugon.

Srećno vam svima bilo bez mene.