,,Па то те ништа не кошта"

Пишем ово много разочарана. Резигнирана.
Кад ме пита Фб: ,,О чему размишљате?", мислим се, боље брате да не знаш.
Не могу да верујем колико људи има на овом свету који ти траже да радиш за њих бесплатно и да тако у недоглед живиш од ваздуха. Још ти кажу, успут онако:

,,Па то те ништа не кошта."
Ја само ћутим.
Покријем усне дланом, подбочим главу и не трепћем.
Па кувај се, нећеш од мене добити никакву реакцију нити одговор.
Спакујем се и одем.

Не... не могу ни пристојно да се насмејем. Одем. Срећа па постоје на телефонима радио станице, иначе бих уједала после оваквих сцена.
Како се нико не запита од чега млади, ма и старији од нас, да живе? Данас, сутра, прекосутра да плате рачуне? Како себи да приуште нову гардеробу и одлазак на море и планину?
У време алергија свима су нам преко потребна путовања и бање, а Србија их је Богу хвала препуна. Али џаба...
Толико има пуно људи који држе лову стиснуту и очекују да за њих са задовољством радиш а да не добијеш ни цвоњак.
Ја то не могу.
Дрчна сам.
У моменту се угасим. Не, не могу даље. Само ми се немој више обраћати у животу и мирни смо. Квит.

Бокте...
Да су мене ове моје породичне несреће толико за ове 5 године промениле... не могу се себи начудити. Упознајем нову себе. Нема више свађања, нема више ироније ни сарказма лице у лице. Брате, да ли је могуће да се не свађам, да не браним своју територију?!

Осећам како сву горчину у моменту шаље тело кроз ноге, колена и табане доле у земљу. Језива топлота ми изађе кроз ноге. Нема више хладног зноја, презнојавања, главобоље. Не... Богу хвала одавно је нема... малтене од када сам урадила прву рефлексациону масажу. Баш сам се много од тада променила. Ко зна како су ми се кроз те тачке на табанима, наместили меридијани у телу.
Па ово је савршено како сам почела да реагујем. Још само да се навикнем на нову Тијану и сви да будемо срећни.
А поготово ови што сматрају да су богомдани да могу све да нас имају за робове.

Па хаааалоооо због тих и таквих народ одлази! Одлази и напушта не само државу него цело полуострво Балкана! Јер су им ови силни политичари дозволили да се бахате а да не одговарају за израбљивање. 
Па на памет ми не пада да ја потурам своја леђа некоме. Потурала сам због покојне мајке кад сам њу требала спашавати сигурне смрти, а за друге - ме заболе!
Не потурам ни због себе, имам гомилу обавеза, не знам где ударам, ни да ли је мој животни правац испавам или не. Много је питања које ме свакодневно муче, много себи набијам тензије можда чак и беспотребно, али јбг то сам ја и таква сам и шта сад ја ту могу...
Наравно, лакше ми је било до пре 4 године док сам имала бар бабу живу... С њом сваки боговетни дан сам причала... И да немамо времена, увек смо успеле да се чујемо бар на 20-30 минута. Много су ми наша трачарења и превртања дана значила... много...
Много сам ја изгубила са њиховим одласком...
Много...
А то нико не схвата...
Нико јер многи одлазе после својим кућама која су препуни чељади, где се и у 100тој деценији могу завући код родитеља... а ја немам... ни родитеље, ни прародитеље, ни огњиште... све ми је отето и истргнуто у једној секуди... нико ме на тај пакао није био припремио...
И сад после свега овога, ја некоме да се повинујем?! Због кога због чега?!
Јебеш ми све ако и ја ове године не запуцам преко гране, аман доста је више!
Толики људи су се снашли напољу, па снаћи ћу се и ја.

Мајке ми, али мајке ми није јасно како нико од тих "босова" не помисли да обичан човек нпр. пожели да оде некад и на неки концерт, утакмицу, поред тога што уредно измири рачуне, порезе и своју потрошачку корпу. Да су толико постали свирепо бахати према обичном народу да не смемо помислити да изађемо? Да не одемо негде на море бар 7 дана?
Ја се мајке ми моје не могу начудити.
Послић којим сам се определила да се бавим ту и тамо ми дозволи неко мало животно задовољство. Пошто немам ни кучета ни мачета, а нпр. видим неку last minute понуду, могу о час посла да се спакујем и отпутујем. Бити freelancer значи имати велику флексибилност што у раду, што у послу што у приватном животу. Тако сам нпр. лудом срећом нашла летовање на Сицилији 7 дана + повратна авионска карта + 7 ноћења са доручком = 240е (са свим таксама, и вееееликим кофером урачунатим, значи милина божја). А тамо ако сам потрошила још 60е у врх главе... јер је југ Италије сиромашан и бедан, у принципу можете све себи да приуштите поготово од хране и пића, транспорта по острву... О томе ћу засебан блог да напишем.

Исто тако гледам другарице које су са неким 'озбиљним' бизнисменима, односно знам да су успешни, није да их подцењујем... ал ми је смешно колико пара троше, колико дају својим девојкама а то им се нигде не види - где им оде, немам појма, али вероватно у стомак па кроз г... Сећам се једног типа, хвалио се, каже: 

,, ...рекао сам јој заврти глобус и водим те где прсти покаже.", оно отишли у земљу Стијења и камења, ни свако вече у хотелу нису имали топлу воду. Тако сад ове моје другарице, нису ни отишле до приморја, ено машу из бања по Србији. Маши, маши, ја ти шаљем безброј пољубаца са Сицилије.
Жали Боже што неко има лове до крова кад не уме да ужива. Сем да лајкује по друштвеним мрежама.

Још кад видим у сандучићима питање: 

,,А где си сада?" , најрадије бих све профиле погасила. И онако сам свуда угасила обавештења, немам ни снаге, ни живаца ни желудац више икоме да се обраћам или одговарам на ретардирана (овде не мислим на сироте људе који су заиста медицински болесни, ову реч сам употребила жаргонски јер је пре употребљива за доконе а здраве људе) питања. Шта бре кога брига где се ја заиста налазим...
Није ми довољна ова моја самоћа која је сада већ почела да ме нагриза и претвара се у усамљеност, још ми само фале душебрижници... много ће ми помоћи то њихово питање, аупичкуматерину! Само сам вас чекала! Имате своју децу, фрајере, кучиће па њих смарајте. А о онима што имају девојке, боље да не говорим - јбт па не постоји гора превара него куцати другој девојци поред живе девојке... Сачувај Боже шта ја имам у својим сандучићима, зато их више ни не отварам.
Вала доста је.
И број сам променила.
Шта кога брига и где сам и шта радим. Ни њих није било брига јесам ли гладна, је ли имам где да завучем главу од зиме, је ли имам који динар док не примим прву зараду?
Нико, нико од њих, ни од родбине ни од "пријатеља", а вамо тобоже са мном се саосећају и радују се сваком мом успеху.
Да, баш сам видела.

Чим сам први пут се спаковала за Русију, више ме на улици нису ни загрлили ни пољубили, само су ме кратко питали: 

,,Шта има, мала? - А ништа нарочито, ти, добро си, деца?", и крај сваке дискусије.
Јбт ја сам спремна да запнем и да зарадим само ми пружи простор и склони се да размахнем крила, не презам ни од чега, препуна сам самопоуздања. Можда везе немам са животом али чим крочим на позорницу, та сцена је: моја!!!
И најбоље функционишем напољу, у иностранству. Ту ми не можеш стати на реп, никако. Нема шанси да ме деморалишеш. А ова багра овде, код куће...
Уби ме у појам...
Треба ми бре три недеље да се саставим после...

И свима сам трн у оку и свима сам слатка. Ја врло лако могу да се изгубим из тог видокруга и више никада да ме не видиш. Игнорисање ми је јача страна. Ја кад заћутим, ту је бетон изливен. Трава више не расте.
Да се неко усуди мени наредити шта да радим а шта не, још ни да ми не понуди средства за то, већ успут прокоментарише: ,,Па то те ништа не кошта..."
Наравно...
Не кошта ме...
Не колико кирија коју узимате за 5 локала испод мога стана. Која случајност... Што онда ти закупци вама плаћају четвороцифрему кирију у девизама а мене мој посао неће вас ништа коштати... па нисам се ја за Џ школовала да бих парајлијама чинила мобу.

Из ове земље која је прелепа и пребогата природним лепотама, треба бежати главом без обзира. Кад одемо онда ова стока саможива неће више имати од кога да наплаћује кирије, а то ће им бити највећа казна. Чик њих ударити по џепу, то је равно смаку света. Ми из обичног народа, из радничке класе што смо потекли, увек ћемо се лакше снаћи са својим мањим динаром у џепу. Навикли смо на прилагођавање. Али на безобразлук и простоту - никада не треба да се навикавамо, већ да игнорисањем то сечемо у корену.