Дете (5.део)

Али моја Дуки оде Богу на истину... а он ме је нешто тај дан нападао... или претходних дана... 

Да, да... тако је било. 

Чим је почео да ради одмах је опет пољуљан био. 

Џаба сам се ја успињала да га разуверим, све бубице да му отерам. Али са правом, имао је разлога. Захтевао је од мене да му случајно не прећутим ако неко покуша да ми приђе... јер смо ужасне ствари али ужасне преживели... да ја прођем најнормалније градом а њему "другари" јављају да идем у, опростите на изразу, у швалерацију. А он нпр. тада буде на северу Немачке и не само у том тренутку него и у наредних 5 дана (значи бар се 7 дана) се неће вратити кући. То су језиве ствари, језиви стресови и језиви потреси били. И тако три године. И он мајмун са таквима сваки пут изнова пије кафе? Јер су му то пријатељи? Па како ти могу то бити пријатељи ако мене блате?

Тако сам пред једним његовим пријатељем изнела ствари које су моје очи виделе и моје уши чуле шта је он радио, овај се забезекнуо, није могао да верује шта његов друг ради мени пред очима.

И опет сам преко свега тога прешла, милијардити пут.

И опет су кренуле сумње.

И опет су кренуле оштре речи, блокирања, више се није знало ко је ту кога блокирао и где. То је општа лудница била.

Мени је Душанка отишла... ја сам била гора него повређен лав. А он негде одакле нити је могао да дође нити да нађе замену. Копнила сам у себи са њеним одласком, а њега није било... опет... Никоме никада нисам признала да сам вааапила али ваааапила за мушким рукама да ме приме и загрле, као дух сам ходала и једва се држала на ногама... нисам могла да прихватим да сам и њу изгубила тако изненада и без најаве...

Премного али премного ми је требало да ме сада волиш и да ме сада загрлиш. Исто као кад сам маму изгубила. Ни на тај дан ни на дан сахране. Не, све сам сама прегурала на ногама. Стигао је 36 сати после када се све завршило.

Сада 2 недеље или недељу дана није био ту. Не сећам се. Знам да сам га јако ледено констатовала када је дошао а ја седела на сред дворишта са чика Дулетом. Пречи ми је био чика Дуле и његове сузе што смо пола наших испратили на Небо, него овај... мрзела сам га као никада... одлив сам добила и сваки пут га добијем кад доживим губитак, а он никада није био ту. Никада није био ту када сам 4 пута физички преживела физичко насиље. Не, он је свима причао како ме "воли" а када га је моја другарица назвала да му каже да ми је пола лица у подливима, мрднуо малим прстом није. Није, јер је глумио доброга брата код сестре. Доброг, верног и поштеног који по наређењу оданде не сме да има било какве везе са мном... а он ево 4 године се није одвојио од мене...

Нека им је свима све на част и дебели образ. Ово је само део. Други део који ће бити бруталнији, интимнији и много детаљнији са описом свих актера и превара ћу да изнесем, не због њих јер желим некога да блатим, него због себе. Не треба ми неко коме ја никада нисам била битна. Да од једне краљице направи себи служавку - од мене то никада нико није начинио, нити ће. Могу само да скренем са ума па то да дозволим. Иначе ми не пада на памет, што ми кажу друарице нити су ме моји родитељи због тога родили да би се на мени неко иживљавао, нити што би моја Гордана рекла, да би неко сад све уништио што су они створили.

Ја сам језива кад волим, душу дајем, али ћу своју душу из твојих канџи да ишчупам по цени да ти сада прокрвариш. Не интересује ме. Није се нико ни од њих запитао како је мени било док су се упорно на мени иживљавали а вамо ми се покојнице ни охладиле нису. Није се нико од њих запитао имам ли хлеба на столу, а они вамо ића и пића имају на туђе рачуне и дугове. Нико се од њих није запитао да ли ми треба морална, емотивна подршка, треба ли ми саговорник сада, када сам остала без мог јединог и последњег саговорника. Али је зато важно да су одмах дотрчали кад год је био бесплатан ручак и послужење за покој душа мојих покојница. Требало би чешће да им јављам кад ми неко умре, да се сироти наједу. Да не изгубе коју килу, да могу около наоколо да причају како имају поремећен рад штитне жлезде. Па не дај Боже... Господе помози, кад би знали такве људе који заиста муку муче са тим... ма шта и ја умишљам, ма ни тада не би престали таквима да се свима представљају.

*****