Ставка штиклирана

 Да ли сам заиста испунила свој сан? 

Шта после њега остаје?

Којим путем даље се иде?

Ако је штиклирано са списка, чему сад да се окренем, чему да тежим, ка чему да развијам пасију, страст? 

Ничему се толико нисам надала као том обавештењу и као том путовању. То је био давно одсањан сан, сан мојих снова још из дечје собице. 

Много, мнооооогооо година суза, смеха, туге, трагедије, неснађености, стидљивих успеха је морало у међувремену да се издешава. Толико тога ми је истргнуто из душе, срца, руке па када сам и доживела то да ме је неко коначно приметио тј. послао ту славну поруку и позив кроз имејл, ја нажалост нисам имала више никог свог поред себе да поделим радост...

Све се свело на пријатеље и друштвене мреже...

А борбе су се низале, устајала, падала, немам коме да се појадам... Нити да донесем сувенир нити разгедницу пошаљем...

Све је наједном код мене добило другу димензију, други приступ...

Морала сам да почнем преко ноћи да размишљам дигитално а не "реално". Реално ми је постало ако слетим у сред ноћи на будипештански аеродром да не журим у родни град, преуморна, ломи ме низак притисак, радије се спустим на клупу, ту одмах, на лицу места, само мало да дремнем и одспавам док не сване. Онда лагано у прву продавницу па хватам превоз кући.

Ето дочек сунчевих зрака пре 6 ујутру су наједном постали моја нова реалност, моје ново свитање, моја инспирација и воља за животом а не махнито јављање "еј ту и ту сам, сад сам слетела/полетела, каснићу на ручак или можете ли доћи по мене". 

Научите, али јако лепо и јако брзо Живот да се саживиш са новим ситницама које су ти већ од данас постале нове навике. Ни приметио ниси, ма какви да си свестан да си заиста окренуо тај чувени нови лист или тзв. ново поглавље. 

На многе ствари сам отупела. Многе ствари ме више не погађају, останем нема на ђавоље подсмехе, оне крајичком усана на лицима душебрижника. Чак њих брзо све разврставам од свега лепог и доброг у неки сасвим други кош, што даље. 

Не схватам шта је њима ту победа, тријумф а код мене чак више нема ни равнодушности.

Да ли сам ја у заблуди или они?

Да ли тиме они стоје и даље у месту или сам ја та која се олако вине у висине и тежи ка неким другим циљевима?

Нису ни мене овако васпитали, мене је Живот преваспитао. 

99% уверења сам изменила, себе тек наново упознајем, останем често забезекнута како на исту ситуацију више не реагујем исто, одавно не умем више ни да се посвађам нити повисим тон. Одавно за сваку неправду пуштам потоке суза на лицу места, као да сузе пре мене дођу на место злочина а ја сам само неми статиста. Ову појаву психологија третира као емоционалну интелигенцију односно постоји тврдња да осетимо емоције које не да су само строго у нама у нашем телу, него су оне изван нас, испред нашег тела, ока, носа па зато некада неке ствари успемо да 'предосетимо' пре него што нам и заиста дођу или стану пред нас. Наш аларм емоције све то прве нањуше и мало нас продрмају, зато и толике сузе на мах умеју да потеку као река. 

Само сам са старим пријатељима остала иста, исте су нам приче, шале и дописивања. Једино се према неколицини нисам променила и са њима сам још и емпатична.

А имала сам тако лепу елегантну, женствену девојачку собицу, за пожелети свакој девојци па и девојчици. Нема која женска особа ју је није одушевила. Недостаје ми јако, е то је оно нешто што ми заиста недостаје. Бојим се да више никада нећу имати стилски лепо уклопљен свој кутак за тренутак. Своја 4 квадратна метра која ће сезати високо, Небу под облаке. Мој престо одакле се могу дружити са звездама а око ногу да ми се мота моја верна Вучица. Да причам са звездама у које су се преселиле моја мама и баба, ни не дочекавши ниједан мој успех. Знам да су морале Тамо да оду, јер су превише патиле на Земљи, зато не смем превише да размишљам шта би било кад би било, већ Богу да се захваљујем што имам своја два анђела која ме чувају. 

Знам да се мама и дан данас на неке ствари љути, а баба не. Бабу и даље као да могу да чујем кад каже своје чувене речи:

 ,,Ако ти је било лепо само 1 дан, немој ни за чим да жалиш. Много вреди један тренутак твоје личне среће, али оне заиста праве среће по мери твоје душе. Никада се немој ни на шта обазирати, само главу горе и сутра настави да корачаш ка свом циљу."

Ако је тако, онда сутра цртам нове циљеве, јер сам са испуњењем старих заиста учинила себе срећном и испуњеном.