Анђелија
Неки датуми су ми светиња, ма колико прошло времена од лепих догађаја, имам тако неке дане у години за које ме чврсто вежу успомене. Не, нису то више ствари за славље, али пустим срце тај дан да скаче како хоће и да ми пред очима пројектује успомене а осмех нека се сам развлачи и остане ту цео дан.
Не могу никако да заборавим ту зору, 22. јун била је то једна од најлепших зора које сам доживела када је стигла на аеродром наша млада фудбалска репрезентација освојивши светску титулу у далекој Аустралији. Целу ноћ нисам спавала због много доброг осећаја, приватног и спортског. Bратила сам се кући, у двориште, у свом селу, кад се сунце већ дигло цело изнад хоризонта. Птице су увелико цвркутале, прелепе боје од свих нијанси розе, наранџасте и жуте су се преливале а ниједан бели облак није украшавао плаветнило небескога свода.
Ушла сам пресрећна и (пре)радосна у своју терасу где је моја Вука иначе спавала. Ако бих случајно изашла ван капије, није се никада враћала на своје место за спавање на тераси близу мога прозора, док се и ја не вратим кући. Нека пада киша, лед, град, ударају громови, али моја Вука (вучјак) ме је увек верно чекала и увек била орна да се бар мало изиграмо са бацањем лоптица или прута. Невероватна је, али невероватна, душа моја велика. <3
Измазиле смо се, изиграле, не могу рећи изљубиле, али 'ајде ја њу у теме а она мене језиком по образима. И свако у свој креветић бар мало да дремне.
Ах... кад сам толико била испуњена љубављу са свих страна, није ми се заправо ни спавало. Куцкала сам се још мало са драгим преко порука док он није заспао, а ја отишла својим обавезама...
Тако памтим тај 22. јун. Дивни, чаробни. И сво оно зеленило, оне дивне крошње у селу, у мојој улици и улици моје школе, дивни дрворед, већ вам пружа довољно кисеоника само кад га видите а камоли да ту будете и живите.
Данас, коју годину касније исто такво лепо зеленило је око мене у центру Суботице. Такође је опет освануло чаробно јутро... мало ме је 'пецнуо' датум, није ми дао мира, али 'ајде... идемо даље - до медаље.
Али овај немир није безразложан. Тачно опет 'осетим'... мораћу убрзо да то усмено изнесем, иначе ћу пући, не могу немире да носим у себи.
Таман кад је почео јако ме да 'тресе' немир, на врата од канцеларије ми је покуцала једна бака...
Стара, весела, живахна!
Насмејана, окретна, спретна!
Рекох, седите, бако, одморите се.
Кад јој се загледате у лице, радо бисте јој изговорили: ,,Ви сте тако млади!" иако јој лична карта каже да је у априлу навршила пуне 84 године. Предивно зрачи, има бора, али то није ништа на основу тога како јој је лице чисто бело а очи прелепо стакласто сиво сјаје.
Прича мени радосна бака Анђа како није гласала још од 1992. г. од како је ту дошла... показује
ми изузетно уредну и педатну документацију још из СР Југославије, па босанку па ево сада и ову нашу српску. И све уредно послагано, иако јој је нека већ истекла, ниједан папирић нити угао није оштећен.
Причамо бака Анђа и ја тако, како се млада удала. Као да сам ту већ осетила неки пад расположења... али наставља она:
,,16 година... оба родитеља су морала на венчању да потпишу да дају сагласност малолетна да се удам... ех... Али ја сам више волела да помажем, после Другог светског рата... тако сам и упознала њега...".
Пребаци се бака Анђа на приче из рата, како су јој усташе све запалиле у Другом светском рату и како је од преосталог мираза све спашавала кроз шуму па све до Сарајева. Како се наједном обрела сама у том вихору рата и збегу, а ваљало је сачувати живу главу и девојачку част. У једном трену је устала са столице и дрчно као комадант рекла:
,,Никога се ја нисам бојала!", чак је у том одсечном тренутку ставила руке иза леђа и поносно погледала ка горе.
Види се по њој да је неки велики животни борац.
Помислила сам да је сада сигурно срећна, да ужива у својој старости окружена праунуцима. И тако с теме на тему само постиђено каже:
,,Немам ја никога...", ту се заустави, сусретну нам се дубоки погледи и настави:
,, ...све сам их сахранила... прво брата, па мужа... и сина."
Ајме...
А мени кнедла у грлу.
Било ми је и пре овога непријатно да је питам с ким живи а камоли ово да чујем...
Јадна скупила ми се на столици, стакласто сиве очи су се само у једном трену напуниле сузама али ниједну није испустила! Само се мало погрбила и стиснула прсте, али није заплакала. И даље је могла да прича као прави гост који је у драгости дошао домаћина да поздрави.
Хтедох њен број да запишем, али ми је напоменула да јој нећу поверовати док ми буде диктирала, рекох нема везе, само кажите. Издиктира ми редослед бројева. Рекох, бако... ако не знате напамет свој број, кажите, нећу се наљутити.
Хахахахахахаха...
Како се насмејала!
,,Лепо сам Вам рекла да ми нећете веровати... нико не верује да такав телефонски број постоји", звучала је тако радосно, као кад родитељ подучава дете са великим стрпљењем.
Поседела је још малко и кренула да се пакује, рекох, станите, бако, можете ту још да останете, не сметате ми!
,, - А вероватно Вам сметам... (застао јој је поглед на фасциклама и папирима, а затим наставила да прича)... имате ли пуно посла?
- Немам данас ништа нарочито.
- Знам како је то, и ја сам некада радила у администрацији. После рата је било пуно курсева, ја сам одабрала да радим у општини, као записничар и дактилограф сам радила."
Тада схватим зашто има онако уредна документа.
И оде мени бака Анђа.
Ал ме је на растанку питала:
,,Је ли може мени моја Република Српска да помогне? Бар у лековима... много би ми значило..."
Обећала сам јој да ћу све учинити шта могу, да ћу одмах контактирати претпостављене.
Веровали или не, она (још увек) имам статус избеглице.
Да, да, у данашњој Србији још постоје наше избеглице којима није статус решен нити социјална примања. Ова старица је само једном добила једнократну помоћ од 4.000 динара и једном 1 пакет из Социјалног уз речи:
,,Ми ово иначе не бисмо смели да радимо."
Обратила се она сирота и ОEБСу, али су јој понудили помоћ у грађевиснком материјалу. Њој то није требало. Јер ју је примила једна женица као подстанарку, само да јој одржава дом и измирује рачуне од режија. Поред те станодавке има и једну комшиницу која јој је при руци, каже оне су јој објасниле где да иде.
Ту и тамо користи градски превоз, сиротица, показала ми радосно да има бесплатну карту у свим правцима. Али ни то не користи често, јер јој је све далеко и напорно да се толико креће, старост је узела маха...
И после оваквог сусрета се човек запита да ли нормалан што је себи натоварио толико брига, кад упознате живе примере који тако једноставно и скромно живе.
Наредну целу ноћ нисам могла да заспим, интезивно сам се преиспитивала, шта могу у свом животу да елеминишем, лиферујем, избацим, моментално да нестане и да живим још једноставније, мирније и повученије. Зар је могуће да је ова колотечина толико узела маха, да смо заборавили једноставно да живимо... Постидела, али пооооостидела сам се. Нисам је питала је ли и њој младост била компликована док је помагала народу после рата и док је била записничарка, али претпостављам да је ово све што ми сада имамо наметнуто, они нису имали нити сањали да ће убрзо наше генерације другачије да живе.
Оде моја бака Анђа.
Весело као што ми је и весело ушла. Њише лепо оном дугом хаљином и цегером који је ставила на мршаво раме, док јој се губи траг низ ходник.
Отишла је тихо као што ми је и тихо дошла.
Дошла у тренутку кад су ме ухватили немири, да би се ја пребацила и сконцентрисала на њу. Ово ми ју је сами Бог послао. Ја немам друго објашњење.
Анђелија.
Анђелија.
,,Моме срцу најмилија..."
Последњи пут сам чула те стихове пред Никољдан 2017.
О томе неком другом приликом.
Не могу никако да заборавим ту зору, 22. јун била је то једна од најлепших зора које сам доживела када је стигла на аеродром наша млада фудбалска репрезентација освојивши светску титулу у далекој Аустралији. Целу ноћ нисам спавала због много доброг осећаја, приватног и спортског. Bратила сам се кући, у двориште, у свом селу, кад се сунце већ дигло цело изнад хоризонта. Птице су увелико цвркутале, прелепе боје од свих нијанси розе, наранџасте и жуте су се преливале а ниједан бели облак није украшавао плаветнило небескога свода.
Ушла сам пресрећна и (пре)радосна у своју терасу где је моја Вука иначе спавала. Ако бих случајно изашла ван капије, није се никада враћала на своје место за спавање на тераси близу мога прозора, док се и ја не вратим кући. Нека пада киша, лед, град, ударају громови, али моја Вука (вучјак) ме је увек верно чекала и увек била орна да се бар мало изиграмо са бацањем лоптица или прута. Невероватна је, али невероватна, душа моја велика. <3
Измазиле смо се, изиграле, не могу рећи изљубиле, али 'ајде ја њу у теме а она мене језиком по образима. И свако у свој креветић бар мало да дремне.
Ах... кад сам толико била испуњена љубављу са свих страна, није ми се заправо ни спавало. Куцкала сам се још мало са драгим преко порука док он није заспао, а ја отишла својим обавезама...
Тако памтим тај 22. јун. Дивни, чаробни. И сво оно зеленило, оне дивне крошње у селу, у мојој улици и улици моје школе, дивни дрворед, већ вам пружа довољно кисеоника само кад га видите а камоли да ту будете и живите.
Данас, коју годину касније исто такво лепо зеленило је око мене у центру Суботице. Такође је опет освануло чаробно јутро... мало ме је 'пецнуо' датум, није ми дао мира, али 'ајде... идемо даље - до медаље.
Али овај немир није безразложан. Тачно опет 'осетим'... мораћу убрзо да то усмено изнесем, иначе ћу пући, не могу немире да носим у себи.
Таман кад је почео јако ме да 'тресе' немир, на врата од канцеларије ми је покуцала једна бака...
Стара, весела, живахна!
Насмејана, окретна, спретна!
Рекох, седите, бако, одморите се.
Кад јој се загледате у лице, радо бисте јој изговорили: ,,Ви сте тако млади!" иако јој лична карта каже да је у априлу навршила пуне 84 године. Предивно зрачи, има бора, али то није ништа на основу тога како јој је лице чисто бело а очи прелепо стакласто сиво сјаје.
Прича мени радосна бака Анђа како није гласала још од 1992. г. од како је ту дошла... показује
Причамо бака Анђа и ја тако, како се млада удала. Као да сам ту већ осетила неки пад расположења... али наставља она:
,,16 година... оба родитеља су морала на венчању да потпишу да дају сагласност малолетна да се удам... ех... Али ја сам више волела да помажем, после Другог светског рата... тако сам и упознала њега...".
,,Никога се ја нисам бојала!", чак је у том одсечном тренутку ставила руке иза леђа и поносно погледала ка горе.
Види се по њој да је неки велики животни борац.
Помислила сам да је сада сигурно срећна, да ужива у својој старости окружена праунуцима. И тако с теме на тему само постиђено каже:
,,Немам ја никога...", ту се заустави, сусретну нам се дубоки погледи и настави:
,, ...све сам их сахранила... прво брата, па мужа... и сина."
Ајме...
А мени кнедла у грлу.
Било ми је и пре овога непријатно да је питам с ким живи а камоли ово да чујем...
Јадна скупила ми се на столици, стакласто сиве очи су се само у једном трену напуниле сузама али ниједну није испустила! Само се мало погрбила и стиснула прсте, али није заплакала. И даље је могла да прича као прави гост који је у драгости дошао домаћина да поздрави.
Хтедох њен број да запишем, али ми је напоменула да јој нећу поверовати док ми буде диктирала, рекох нема везе, само кажите. Издиктира ми редослед бројева. Рекох, бако... ако не знате напамет свој број, кажите, нећу се наљутити.
Хахахахахахаха...
Како се насмејала!
,,Лепо сам Вам рекла да ми нећете веровати... нико не верује да такав телефонски број постоји", звучала је тако радосно, као кад родитељ подучава дете са великим стрпљењем.
Поседела је још малко и кренула да се пакује, рекох, станите, бако, можете ту још да останете, не сметате ми!
,, - А вероватно Вам сметам... (застао јој је поглед на фасциклама и папирима, а затим наставила да прича)... имате ли пуно посла?
- Немам данас ништа нарочито.
- Знам како је то, и ја сам некада радила у администрацији. После рата је било пуно курсева, ја сам одабрала да радим у општини, као записничар и дактилограф сам радила."
Тада схватим зашто има онако уредна документа.
И оде мени бака Анђа.
Ал ме је на растанку питала:
,,Је ли може мени моја Република Српска да помогне? Бар у лековима... много би ми значило..."
Обећала сам јој да ћу све учинити шта могу, да ћу одмах контактирати претпостављене.
Веровали или не, она (још увек) имам статус избеглице.
Да, да, у данашњој Србији још постоје наше избеглице којима није статус решен нити социјална примања. Ова старица је само једном добила једнократну помоћ од 4.000 динара и једном 1 пакет из Социјалног уз речи:
,,Ми ово иначе не бисмо смели да радимо."
Обратила се она сирота и ОEБСу, али су јој понудили помоћ у грађевиснком материјалу. Њој то није требало. Јер ју је примила једна женица као подстанарку, само да јој одржава дом и измирује рачуне од режија. Поред те станодавке има и једну комшиницу која јој је при руци, каже оне су јој објасниле где да иде.
Ту и тамо користи градски превоз, сиротица, показала ми радосно да има бесплатну карту у свим правцима. Али ни то не користи често, јер јој је све далеко и напорно да се толико креће, старост је узела маха...
И после оваквог сусрета се човек запита да ли нормалан што је себи натоварио толико брига, кад упознате живе примере који тако једноставно и скромно живе.
Наредну целу ноћ нисам могла да заспим, интезивно сам се преиспитивала, шта могу у свом животу да елеминишем, лиферујем, избацим, моментално да нестане и да живим још једноставније, мирније и повученије. Зар је могуће да је ова колотечина толико узела маха, да смо заборавили једноставно да живимо... Постидела, али пооооостидела сам се. Нисам је питала је ли и њој младост била компликована док је помагала народу после рата и док је била записничарка, али претпостављам да је ово све што ми сада имамо наметнуто, они нису имали нити сањали да ће убрзо наше генерације другачије да живе.
Оде моја бака Анђа.
Весело као што ми је и весело ушла. Њише лепо оном дугом хаљином и цегером који је ставила на мршаво раме, док јој се губи траг низ ходник.
Отишла је тихо као што ми је и тихо дошла.
Дошла у тренутку кад су ме ухватили немири, да би се ја пребацила и сконцентрисала на њу. Ово ми ју је сами Бог послао. Ја немам друго објашњење.
Анђелија.
Анђелија.
,,Моме срцу најмилија..."
Последњи пут сам чула те стихове пред Никољдан 2017.
О томе неком другом приликом.
Коментари
Постави коментар