Мама (14. део)

Ретко кад сам била запела онако, баш јуначки, за неку ствар, да не одступам ни педаљ од ње. 

Пре 5,5 година сам ту врелину и ту страст видела у очима своје мајке. Она од своје замисли ни мртва није хтела да одступи. Јаооооо бре жено па како то да изведемо??? Па сви се около довијамо, мозгамо, договарамо, па пуцамо, па се деремо једни на друге, а она хладна и мирна. Има жељу и амин Боже. Јоооој... кад тад нисам полудела, никада нећу.

Данима смо чекали као озебли ту фамозну одлуку конзилијума. Пуних 11 дана, сваки дан "е сутра ћемо вам саопштити, е сутра милион посто". И тако две недеље.

Освануо 11. септембар, ма нисам ни знала ни који је датум ни који дан у недељи ни месецу, нити да је један од највећих светаца. Само сам летела код ње са бочицама цеђених сокића, чинијама са смрвљеном храном, улошцима, чистом гадеробом, молитвеницима, мојом чистом гардеробом... летим као блесава на 7. спрат, замрзела сам висину иако сам је до тада обожавала, а увек сам гледала да станујем на што вишим спратовима.

Улазим код ње, она сталожена.

Читам јој Бог зна колико чега, да ли молитвица неких, да ли лепих причица са срећним крајем, да ли књигу о алтернативним методама, да ли о кашицама које су спасиле неке наше људе, направљене од трава са нашег поднебља... Сати буквално пролазе као дани, немам утисак да сам јој дошла пре 3-4 сата, све имам грижу савест што се нисам још истуширала и преобукла. Топао септембар, као да је и сунце уморно, не сија тако јако као до пре неки дан. Шта је то, да ли је јесен или није или сам ја већ обневидела или ми је диоптрија отишла у 3 лепе...

Улази једна докторица, кратко каже: 

,,Гордана, само да Вам једно кажем: Ви сте изузетно храбра жена, не би се свако одлучио на оно што сте ви спремни.

Мама: Знам, докторице... (...е ту је заплакала као киша) хвала Вам на свему."

Ево још нека.

Тако нешто говори, пита мене да ли ћу је ја дворити, рекох, хоћу. 

,,Шта сте по образовање?

- Правник."

И гледа ме жена хипнотисано.

А ми сви у просторији се смејемо, не скидамо блажени осмех као да смо лото добитници.

Кад ме тад нису затворили на психијатрију, неће никада.

Коначно!

Долази, брате мили, наша докторица.

Објашњава сликовито шта је, шта није... 'ајде сконтали смо. И саопштава:

,,Гордана, исуњена Вам је жеља. Идете кући. Нема операције. Нема зрачења. Идете кући са својом породицом. Срећни сте што их имате. "

Боже ме опрости, боље сирота да ме знаш које злостављање смо преживеле, али пред светом глумиш, не износи се прљав веш. Но, да се вратим на спонтане реакције на вест да је водимо кући, напокон. 

Јеееебооооотееее ми ван себе! Не верујемо шта наше уши чују!

Па да ли је могуће?

Наравно, на конзилијуму је било доста препирки и повуци потегни, зато су толико одлагали да нам ово саопште. Било је лекара и професора из Медицинске средње школе који су чак и моју бабу а мамину маму на ходнику салетали и убеђивали да "ће јој дете умрети ако хитно не оде на операцију". Баба кад није у тој секунди умрла у ходнику, а на само 4 метра удаљености од нас.

С друге стране, у том тренутку моја мајка је била у поодмаклој фази тумора дојке, тзв. озлоглашена 4. фаза када нема повратка нити операције могу да дају плода... Само би је могли отворити и затворити на операционом столу, не би јој умањили стравичне болове, можда би јој и погоршали стање а нама ускратили дане и сате да још будемо мало заједно на земљи... 

Но... 

А данима смо се бацали у бригу ма како да јој испунимо жељу, па не може обичан пацијент да каже лекарима шта да јој раде. Свашта смо мислили да урадимо, искрено. А претходна два дана све ходнике болнице излепили са постерима да је мито кривично дело. Рекох, зајеби. Овде нема права док не платиш дебело. А правда... још и дође сама. Бог Отац зна како смо се суздржали.

Мени је моја мајка узор. И то јако велики.

То је нешто невероватно колику је она оштрину имала кад јој падне нешто на памет. Можемо се сви сликати, она је такву муњу имала у својим очима и мислила да је морала сваку зацртану ствар да изгура до краја. Из периода кад смо градили кућу, а она била у мојим сад годинама, је најбоље памтим. 

Колико је то срчано и борбено било створење. 

Одсечна а толико лепа. 

Права барбика изгледом, а вољом и карактером жива ватра.

Али само ову црту њену желим да имам и негујем кроз гене.

А ако, поготово, ако будем имала икада деце или бар 1 детенце, кунем се Богом, животом и својом судбином, копаћу дупло више рукама и ногама да останем жива и здрава, како бих доживела дубоку старост окружена са мноштвом својих потомака.

Никада, али никада нико од нас свесно или не свесно не сме да напусти овај свет. Поготово ако има дете, које би сутра требало да се оствари као мајка.

Нико не може да замисли колико та ћерка која је изгубила мајку, наједном и ону једну мајушну трунку мајчинског инстикта и биолошког сата изгуби. Готово неповратно.

Зато не дајте ни себе, ни своје мајке ни своје баке. Негујте се и волите, само да што дуже будуте дуговечне.

И да, срећан 8. март, Дан жена.