Košmari na 8. mart

 Oblačno pred 8. mart. 

Takvi košmari su me noćas budili.
Sreća pa me je majka kroz snove vodila, ko ne bi bio spokojan kad ti se pojavi majka u snovima. Jedino što se uplašim kad vidim ovakvo jutro je da nisam možda nešto predosetila. Požar. Užas, ne dao ga Bog nikad nikome...
Sve ti proguta i pojede u sekundi...
I najmanji povetarac mu može mnogo pomoći.
Žurba, jauci, mozak 100% radi u sekudi, donose se hitre odluke...
Ne dao Bog...

Takve stvari...

Kao kad ti pola lica raskrvari onaj ko te je stvorio...
Dok ti gutaš suze, njemu vatra proguta ono za šta je više bio vezan.
Užas...
Kao da ga jasno vidim sa terase iz komšiluka. Razrogačenih očiju, nema one srčbe, vatra sve guta... sav naš život, više od 30 godina... gde si bio šta si radio, zbog koga si padao od bolova, zbog čega se moja majka razbolela i umrla... sve materijalno je otišlo u bespovrat kao i narušeno zdravlje... nema povratka, oteto je... na očigled svih... nesreće su se samo nizale, svima koji su to podržali, svima koji nisu brisali ni suze ni krv sa okrvavljenoga lica... ako, ako, moralo je biti tako...
a zašto...
zašto se nesreća i zamaskirana sreća mora platiti debelo sa nečijim zdravljem...
biti izgnan iz rodjene kuće kao ustaše što su radile i u II svetskom ratu i '90tih. Knjige o tome u kući to i privlače, tu agresiju su i stvorile i nakotile u onome ko ih je dovlačio, čuvao i verno isčitavao.

Proleće je.
Karamelizovano mleko.
Seća me na majku i našu malu kuhinju, pravila mi ga je kad smo zajedno na selu. Grlo da pročistim, pola detinjstva sam muku mučila sa tim. Hladno je napolju bilo... onda baba dodje pa kaže, to je isto kao i meni. Skupljala nam se tuga i sva gorčina u grlu... nekome otišla posle na pluća nekome na grudi... Nismo umele sa tim da se izborimo i izbacimo.
Retko je pričala o tome, bile su to bolne rane.
Ni meni nikada nije bilo jasno.

Kako sa tugom i potisnutim emocijama nismo umele da se izborimo, a one su se tu taložile i taložile. Čovek ni ne primeti koliko to može da ti uspori organizam, ne daj Bože, sutra i zdravlje ošteti.

Verovatno jer smo bile prilično zatvorene, i sve probleme gledale da zadržimo u svoja 4 zida. 'Ajde što pred drugima na ulici nismo iznosili prljav veš, nego bar da smo bile otvorenije prema svom duhovniku, lekaru pa i da smo krenule na terapiju. Ništa to nije sramota, sva ta znanja, profesije i edukovani stručnjaci iz određenih oblasti tome i služe, da ti pomognu da prevaziđeš probleme, jer se uvek računa na Balkanu da ćemo dugo poživeti, a niko ne brine da taj dug život bude kvalitetan i pre svega zdrav.

A onda sigurno ni najmanji košmari ne postoje.