Остао је још један дуг (20. део)

Пишем у онај наш (мамин и мој) споменар и дневник неке текстове песама које ме подсећају на њу, љубим њену слику, палим свеће, кадим стан, слушам стару народну музику коју смо волеле а у позадини свега тога је на тв серија ,,Срећни људи". 

Обожавале смо је.
Кад се приближи време емитовања серије (и 100те репризе) мама би журила до шпорета да нам направи сутлијаш (пиринач у млеку) - гушиле смо се у њему сваке вечери! Сто пута би прокоментарисала како ћемо бити дебеле јер га једемо таквог калоричног увече, али било нас је баш брига, могле смо бар ту ситну радост себи да приуштимо... Изем ти пиринач...

У време хиперинфлације остали смо без крова над главом, једва смо нашли други кров над главом који је био чак невероватних 12 (словима: дванаест!) квадратних метара. Да... и у том малом простору смо нас троје живели две године са свим стварима... Тада се почела емитовати и серија ,,Срећни људи" а ми иако сами а ја мала, били смо заиста срећни. Човек кад има најмање, највише се воли. Моји нису тада имали пуно пара, ја сам нажалост чак завршила у болници због неухрањености, болова у бешици и бубрезима... Имали смо тек толико пара да себи приуштимо основно: хлеб и млеко, а од млека је мама 'свашта' правила - намаз од кајмака, сир, кефир... Чуј мене: свашта... Као да је била чаробњак... А уистину - и јесте.

Садили су оооогромну башту, сваки дан после посла су радили у њој, дана одмора нису имали... А били су тако лепи, млади, згодни... Све су у слози радили и постизали... Мене нису малтретирали. Само би ми понекада рекли: хајде утабај овде стазицу или баци овај коров на ону гомилу... Никада за све те године сиромаштва нисам чула да су се свађали или повисили тон...

Еееее шта рат, беда и сиромаштво чине... одмах човека ућуткају и припитоме.

Сећам се да је после мама причала да ће тај период памтити као најлепши у животу, јер се осећала као да су се тек почели забављати, а не да су заједно бар 15 година...

Сви ти стресови и лоше вести са фронта су убрзо постали окидач за њену болест - тумор дојке.

Не знам како се тумор назива у најранијој фази, односно нисам упамтила, лекар који јој је одобрио инвалидску пензију после пуних 17 година од првог оштрог бола у дојци, ми је рекао тако тихо и погнуте главе... Као да га је било срамота што његове колеге које су такође положиле као он Хипократову заклетву јој нису помогли на овај или онај начин, него сам са свом оном папирологијом на 10 месеци пред смрт морала покуцати и на његова врата. 

Поћутао је мало, подигао поглед и кратко питао: 

,,Је ли има јаке болове?"

Рекох, да, ужас живи, све из себе избацује, ништа не задржава од хране...

Ту се намрштио и дигао руке као да губимо утакмицу...

Сад сам ја заћутала.

Шта да му више кажем, све је знао.

Био је први лекар који је само на основу документације схватао у ком је стању и стадијуму а не да ме као сви претходни испитују о њој или кад ме терају напоље јер је нисам довела њима на ноге!!!

ПА КАКО ДЕБИЛИ ДА ВАМ ДОВЕДЕМ 100% ОНКОЛОШКОГ ИНВАЛИДА КОГ И НА НАЈМАЊИ ТРЗАЈ СВЕ БОЛИ А КАМО ЛИ ДА ЈЕ УБАЦИМО У КОЛА ХИТНЕ ПОМОЋИ?!

НАЈГОРЕ АЛИ НАЈГОРЕ НАМ ЈЕ У ТОЈ ЦЕЛОЈ БОРБИ БИЛО ШТО ЗА ОВАКО БОЛЕСНЕ ЉУДЕ НЕ ПОСТОЈЕ ДЕЖУРНИ СПЕЦИЈАЛИСТИ КОЈИ ИЗЛАЗЕ НА ТЕРЕН. 

ЗАР НЕ БИ БИЛО САСВИМ ЛОГИЧНО ДА ТАКВИ ЛЕКАРИ ОВАКВИМ ЉУДИМА ДОЛАЗЕ НА КУЋНУ АДРЕСУ (ОПЕТ ПОНАВЉАМ, 100% ИНВАЛИДИМА)???

Е ЈЕБЕМ ТЕ ДРЖАВО!

ЈЕДНО ЈЕ МОЈА ЗЕМЉА, МОЈА ОТАЏБИНА, МОЈА СРБИЈА КОЈУ ВОЛИМ, А ДРУГО ЈЕ СИСТЕМ РЕПУБЛИКЕ КОЈИ ЈЕ ВИШЕ НА НАШУ ШТЕТУ НЕГО НА ДОБРОБИТ, ИАКО ПЛАЋАМО ГОДИНАМА КОЈЕКАКВЕ ПОРЕЗЕ УРЕДНО, НАЈУРЕДНИЈЕ ПУНИМО ДРЖАВНУ КАСУ У ЕВРОПИ, А ЕТО КАКО НАМ СЕ ВРАЋА КАД ЈЕ НАЈТЕЖЕ И НАЈГОРЕ.

Не кажем, излазили су на терен медицински брат или сестра у оквиру тзв. кућне неге када морају да провере да ли имамо све потребне лекове, да ли знамо да их употребимо или кад мами због пречестих чишћења црева је неопходно прикључити инфузију... Они су били сви златни, њих да није било с времена на време, ја бих тек онда полудела. Јер нисам имала никакво претходно искуство са медицином, дворењем... ма ни са чим у вези неге болесног човека. Поготово не толико болесне мајке којој су 11.09. рекли да је отпуштају из болнице а мени у лице саопштили да "рачунам да ће пре 29.09. умрети".

А што су се баш за тај датум ухватили немам појма.

Углавном требала је тог септембра да умре.

Али није, Богу хвала.

Агресивно, на своју руку, апсолутно радикално смо кренули у последњу битку.

НИКОМЕ АЛИ НИКОМЕ НЕ ЖЕЛИМ ДА МУ СЕ ПРЕД ОЧИМА СТВОРИ ГОМИЛА СИВО БЕЛИХ ОБЛАКА У КОЈИМА СУМАНУТО ТРАЖИТЕ ЈЕДНО ЈЕДИНО НА СВЕТУ: ЖИВОТ.

НЕ СВОЈ, НЕГО ТУЂИ!!!

ЈОШ ГОРЕ!!!

ЈОШ ГОРЕ ШТО ЈЕ ТО МАЈЧИН ЖИВОТ!

МАМИН!

МОЈЕ МАМЕ!!!

МОЈЕ МАМЕ КОЈА МЕ ЈЕ ДОНЕЛА НА ОВАЈ ЈЕБЕНИ СВЕТ!!!

У КОМ ОНА ГУБИ БИТКУ А ЈА ОСТАЈЕМ????

НИ У ЛУДИЛУ!!!

ТУ ЈЕ ООООГРОООМНА БОРБА КРЕНУЛА!!!

ПРВО СА СВИМ СИЛНИМ КОМЕНТАРИМА У БОЛНИЦИ, ОД ЛЕКАРА, ПРЕКО МЕДИЦИНСКИХ СЕСТАРА ДО СПРЕМАЧИЦА И САМОПРОЗВАНИХ "ПРИЈАТЕЉА" ДА СЕ ПОМИРИМО СА ЧИЊЕНИЦОМ А ЊУ - ДА ПУСТИМО ДА УМРЕ????

ПА ЈА ЈЕДИНО ДА САМ ТОТАЛНИ ДЕБИЛ, ПА ДА ЈЕ ПУСТИМ ДА ОДМАХ ИЗ БОЛНИЦЕ ОДЕ У РАКУ.

САМО САМ МОЛИЛА БОГА ДА ШТО ПРЕ ДОЂЕМО КУЋИ, И ЗАВУЧЕМО СЕ У НАШЕ ВИСОКЕ ЗИДИНЕ ОКО КУЋЕ, ЗНАЛА САМ ДА ЋЕМО ТУ БИТИ БЕЗБЕДНЕ И ДА ЋУ ЈЕ СВИХ АЖДАЈА ПОШТЕДЕТИ. САМО ДА ДОЂЕМО НАШОЈ МАЛОЈ КУЋИЦИ, ЗА КОЈУ ЈЕ ОНА ГОВОРИЛА ДА СМО СВО ТРОЈЕ У ЊОЈ УТКАНИ... јер смо оних чувених почетних 12 квадрата проширили за још 50, а при томе смо сво троје губили здравље... Ја прве проблеме са бешиком и бубрезима, он исто што и ја убрзо после мене, а затим она... најгоре је прошла. Највише је вукла, била је језиво енергична, бунтовна, креативна, али распад свега око нас јој је убрзо створио заметак тумора...

Нисам ни трена дала да осети бригу иако је било милион и једна видљива брига око нас. Нисам себи дала сузу да пустим због њене болести, Бога Оца питај колико времена... Први пут сам почела да плачем и вучем се по дворишту на сваких 20 цм (словима: двадесет цантиметара) када се крај осетио у ваздуху...

Умирала али умирала ми је душа...

Урлала али уууурлаааалааа сам на сав глас и на степеништу и у дворишту и на улици... Не сећам се да сам могла да корачам или возим бицикло по селу до друге куће, долазили су колима по мене да ме одвезу и превезу (а у питању је смешно мала раздаљина, типа километар и по можда).

Она је била битна, моја је филозофија била да само она има право да плаче докле год не оздрави, ми немамо то право јер нас ништа не боли и можемо да једемо бурек, а њој су сва мала задовољства строго забрањена АКО ХОЋЕ ДА ПРЕЖИВИ.

Ја сам била језиво хладна кучка. Није постојала ситуација да нисам могла да је решим, мозак ми је радио 300 на сат, само да се прилагодимо њеној ситуацији.

Вамо је ови дебили отписују а годинама у назад читамо текстове, исповести и рецепте људи који су се излечили од тумора који је био у последњој фази.

Мени се преко Твитера јављају људи који су такође све то преживели, шаљу ми своје рецепте... Богу хвала добили смо од обичних људи, а поготово од непознатог света, огромну позитивну енергију. Ту и тамо је неко написао: 

,,Тијана, чувај се... буди спремна на све шта може да се деси...", нисам се на њима истресала, прихватала сам мирно, захвалила се срдачно на свакој речи и наставила и даље да тражим спас за моју маму.

То је била моја прва велика борба.

Јебеш све остало што ми се до тада десило.

Ма и оно све после мамине смрти... јесу ми ту секли душу на фронцле, јесу ми чупали из загрљаја оно последње што ми је остало, јесам доживела више пута након њене смрти насиље од мушкараца, окрвављеног лица истеравана из куће у сред ноћи, све ме је то изузетно уздрмало, али Богу хвала, све је прошло - јер сам много, много радила на себи. Бога Оца питај колико... Од опробаних рецепата за сопствену срећу нисам одустала, неке још увек превентивно употребљавам.

Кажем, све трауме се могу избрисати и излечити, исчезну аааалииии...

Језиво предано се морате томе посветити...

Језиво много...

Са тим нема компромиса.

Била сам исцрпљена након губитка маме, као препарирана сам била, на моменте васкрсавала па се повлачила у своје одаје на дуже, плакала, цртала, писала дневник, свашта... Али од борбе за своје добро и понос моје маме и бабе које су сада на Небу - није било разлога за одустанак. 

Кажем, надође вам период само да сте затворени и слушате вашу омиљену музику, али никада то није дефинитивни одустанак. Много, много сам улагала у свој опоравак, стварала нове стазе, чујем ту и тамо нешто позитивно како се неко изборио са свим тугама и губицима па и мени проради инспирација. Буде то краткотрајног века, јер сам ја вишестрано радознала, никада ме није једна прича интересовала,  никада ме не привлачи само једна област живота. Живот је предиван, зато се често "убацим" у више токова истовремено.

Као нпр. сада сам прочитала 6 различитих књига: 1 је о духовности старца Пајсија и три тибетанска монаха, 2. је о патријарху Павлу, 3. је ратна књига о Балканском рату, 4. је о породици Гучи, 5. је женским разговорима Душка Радовића а 6. Бакин споменар .

Мој свакодневни живот мора бити разноврстан, динамичан иначе о час посла падам у црне мисли.

Што би моја мама рекла, много пута сам поновила ове њене речи: 

,,Код тебе је или црно или бело, нема златне средине!", често ме је тако грдила, а ја сам баш мислила за себе да сам у ставовима флексибилна чак некада и поводљива, али испадало је да нисам. Прилагодљива јесам само према новој средини и новим људима у свом окружењу кад негде отпутујем.

Сад ми њене речи изговарају пријатељи које сам недавно стекла а често се дружимо.

Сећам се кад сам била на студијама, дакле пре дворења маме, чујем се са другаром из основне школе, пита ме шта радим, и ја њему све издекламујем. А његову реакцију ћу памтити док сам жива. Својих речи се не сећам прецизно, могу да претпоставим шта сам му рекла а његова реакција је гласила:

,,И ти ми сад тврдиш да тако уморна радиш бар 5 ствари истовремено?! - Па нисам те ништа слагала, стварно једем, слушам музику, једним оком гледам домаћу серију на тв, а другим прегледам неке текстове на компу и чујем се са тобом - па шта ту има чудно, увек сам бежала од монотоније."

Таква сам и дан данас, односно вечарас. Ништа се нисам променила.

Таква сам била и док сам маму дворила.

Онда сам то радила не због себе већ због ње.

Јер онколошки болесници немају само тамо неки тумор, израслину у телу која их постепено убија, нити су само у њима метастазе, продужени пипци као у хоботнице, које исисавају све што је вредно и здраво још у њиховом телу - него су ту присутни константни болови.

Да ли можете себе да замислите да живите у свом малом телу које трпи бол сваког боговетног дана пуна 24 сата - дневно?!

И такви сироти људи треба да буду позитивни?

Били сиромашни или богати сви су исти у тој болести - свима је њима тешко да константно држе осмех на лицу или бар да имају мирне и лепе мисли о светлој будућности. Јако им је тешко, много им је тешко, претешко.

Зато је за мене у том периоду дворења једино решење било да мами по цео дан причам. О свему и свачему о чему имам појма о чему немам, али сам једва запамтила како се шта зове. О свему али о свему сам јој причала.

Па нама ниједно јутро није започињало исто, иако је људима који су нас гледали са стране знали кад устајем, кад се сређујем, кад долазим код ње, кад јој шта дајем, приносим, купам је, пресвлачим, износим напоље... Враћам је на ручак, кадим целу кућу, читамо молитвице и седамо да једемо... Она са тацне у кревету а баба и ја на поду, на коленима. То је било тако годину дана пред смрт, када сам морала због терора у кући да је преселим(о) у орнулу, разрушену и буђаву бабину кућу на крај села... да би злотвори могли да се коте у нашој малој а сређеној кућици за 21. век. И облаче мамине и моје хаљине, уживају у луксузној у мојој малој девојачкој собици која је Бога Оца коштала кад смо ономад финансијски васкрсли... 

Данас ти и многи који долазе тамо, мене не питавши како сам, да ли имам хлеба на столу, долазе и обедују за трпезаријским столом који гласи на име моје мајке (кад би преврнули плочу, видели би њено име исписано крупним словима: Гордана). Чак мислим да је још увек исписано њено име и презиме кад би се погледало са унутрашње стране. Не, не гаде се...
Ничега, па ни тога како смо морале спас у најгорим данима другде да потражимо како не бисмо биле убијене или задављене.

Не, не гаде се и зашто би, кад "имају" савршене животе.

Мада по мојим мерилима није савршен живот кад завршиш у затвору јер си некога унаказио, кад дете изгуби фетус, кад ти се брак распадне као гром из ведра неба, кад немаш ни 25 година а лекари не могу да ти пронађу проблем у нози већ ти само дају штаку, кад изгубиш годину на школовању, кад ти пукне ванбрачна веза, кад пукну и остале озбиљне везе у којима су планирана венчања...

Интересантно како се све ово десило за мање од годину дана свима који су се огрешили о моју покојну мајку и покојну бабу...

Подужи је списак, не желим да ово испадне трачарење или не дај Боже(!!!) радовање туђој несрећи, али све не могу да се начудим како се свим нашим пријатељима и рођацима који мене не зову нити обилазе од како сам остала без ове моје две сиротице, ово све издешавало... далеко било, не дао Бог никоме те патње... јер сам све то прошла, знам колико је потребна огромна енергија да би се борио и излазио на неки начин из свега...

О некима који су отворено и директно рекли да треба ја да завршим у затвору јер сам пријавила и јавно осудила физичка насиља нада мном, деца су им већ следећи месец оболела од тумора на мозгу... не дај Боже... не дај Боже никоме... ниједно дете није криво, нико није крив до онога из ког излазе осуде и најгоре жеље...

И тај тумор на мозгу је ужасан, недавно смо имали губитак у породици...

Не дао Бог никоме...

И то што су се некима деца истог месеца отуђила и међусобно посвађала, када су ме назвали да кажу, да је најбоље да у жалости не долази им на славу јер ће тамо за трпезом бити "младенци", ја сам пожелела само нека су живи и здрави и што даље од мене док мој живот са свим манама и врлинама не одживе.

Може слободно у својој некој верзији, немам ништа против, нисам свој сценарио патентирала нити заштитила као интелектуалну својину. Ко зна шта мене још чека... 

Можда опет нека трагикомедија.

Живот пише романе.

Данас ручаш на поду у оронулој и буђавој кући на крају села а сутра добијеш чартер лет и председнички апартман у модемском летовалишта у највећој држави на свету. Или прекосутра док користиш све отето од моје маме, ја опет идем директним летом за Санкт Петербург мало да учествујем на Светском економском форуму мало да пијем шампањац испред Зимског дворца док из првог реда слушам Адреа Бочелија у ВИП ложи. 

Баш сам јутрос рекла другару, једва чекам да видим следећи позитивни бумеранг.

После свих тих удара и издаја које сам преживела, кроз сваку нову мукицу гледам као кроз окно - ништа не допире до мене, само гледам у будућност и радујем јој се, ма каква била, само нек је све на здравље и спасење. Остало ме ништа не дотиче нити тангира.

Ретко шта може сад да ме убије у појам...

Можда неки наши датуми, преко њих тешко прелазим...

Или ситница које видим у продавницама а које ме сете на њих две што су на Небу...

Остали - ови што су међ' живима - јок, не могу ме дирнути.

Ни добри ни лоши.

Мада ту не постоји параметар, нити је свако од нас искључиво добар или искључиво лош. Свако има своје и добре и лоше стране.

Тренутно за мене су лоши ти што су и иза леђа и мени у лице говорили ружно о мени и мојој покојној мами а данас немају срама да ми траже на зајам неку њену ситницу коју сам успела да сачувам од оних претходних лешинара. Мада се и једни и други њеним чаршавом покривају. Ја мислим да ја то не бих могла...

Не дај Боже да ме Живот натера да покуцам на врата оних које не миришем. Не дај Боже од њих да морам тражити последњу чашу воде. Далеко било.

Вамо су мама и њена породица свима биле трн у оку што су добростојећи и прави домаћини, огромно газдинство стекли иако су '60тих дошли не са кофером него са 1 кесом (врећом) ствари у пусту Бачку из прелепе Босне. Пљували их и омаловажавали (а је л' те они су аристократе које нису у истој тој Бачкој биле у стању купатило да направе у кући, а већ им је увелико измицао крај 20. века, важно да су се понашали примитивно према овим Србима који су дошли голоруки из Босне, то је баш на нивоу и "аристократки" док стичу све те силне дипломе). Мука али и неверица ми је како су неки људи спремни да буду дно дна...

А нису глупи или неспособни да исто то или неку ситницу која им "треба" не могу сами стећи. Али ваљда је боље покојнике развлачити бескомпромисно. То је на нивоу. Аристократски.

Ја сам толико људи и људи упознала који су преуспешни ван граница наше матице а нпр. имају стара народна имена, веома тешка странцима за изговарање. Али их опет ти исти странци поштују и цене, баш колико се они труде у свом послу и бизнису да буду успешни, исти ти странци из петних жила се труде да им прецизно и граматички коректно (по нашој граматици и фонетици!) тачно изговоре пуно име и презиме. Никада их не подцењују, не омаловажавају или не дај Боже да им се смеју иза леђа. Док наше уважене аристократе то редовно раде... а вамо неће презати да за своју задњицу мртвој Симониди ископају дијаманте из очију само да би они употпунили мало своје овоземаљске среће.

А лепа Симонида ће заувек остати најлепши анђео над нама.

Што би често говорио патријарх Павле:

,, Јачи је мртав човек, него жив нечовек."