Јевдокија

Ја: Знаш ли које ми је лепо женско име? Јефимија, тако је старо, архаично, ретко, име наших принцеза...

Баба (диже главу високо и поглед): Као Јевда, Јевдокија... (затим нагло спушта главу, као себи у подбрадак, стидно, тихим гласом да проговoри, настави реченицу) ...тако се моја баба звала.

Ја: Моооолим?! Као твоја баба?! Моја чукун-баба се звала Јевдокија?! Боже, прелепог ли имена!!! Па то нам је најлепше име онда у фамилији! Па од куд сад то, никада је ниси спомињала... Зашто нам никада ниси причала о својој баби?! 

(у моменту ређам хиљаду питања, као навијена, не може ме човек зауставити)

Баба: Нисам је упамтила. Умрла је рано.

И ту се сва дискусија завршава.

А ја сам умирала да сазнам нешто више, да извучем бар нешто, па рекох, знаш колико сам везана за то слово Ј у свом имену, твоја напаћена мајка Јованка је исто почетног слова Ј, знаш колико мене све што је симболично занима...

И не знам по ком нахођењу сам са 14 година почела у сред свог имена да га пишем великим словом, као да одвајам Ти од наставка Јана... Па у вртићима нисам хтела ниједан други знак да будем ако не могу Ј као Јабука да будем. Да ме питате, зашто и како немам појма, али одавно имам тако неке мале ствари које обожавам и негујем, не одступам ни педаљ од њих. Како су године одмицале а стицала сам знања из историје, почела сам да размишљам да немам можда неку преткињу којој је почетно слово имена било на Ј а да је она можда сирота напрасно страдала, умрла, остала пуна лепих и чистих неостварених жеља. Да је можда није изненадна смрт или погибија спречила да живи пуноту овога живота а да је ето, ни потомци нису запамтили... Да ми се можда због тога кроз гене не преноси 'записана' прича породичне јунакиње, која је достојна да се њоме дичимо и поносимо, не само у срцу него и на папиру, кроз нпр. средње име у крштеници. Заиста сам се у последње време почела баш занимати за трансгенерацијско наслеђе.

Као и све приче са мојом бабом, све се нагло прекидало... Није била наратор прошлих догађаја, сањалица будућих или занесењак тривијалних ствари, али је зато могла до прекосутра да прича о садашњем тренутку и то на хиљаду и један начин! Све смо из нашег живота могле да претресемо изнова и изнова, из свих углова и са свих страна да размотримо, али о прошлости... ич, ни макац. Ни најмањи.

И раније сам умела, као дете, да јој говорим: 

,,Хајде ми причај о свом детињству, шта си ти радила кад си имала 10 година?

- Па нема, дијете, шта ту да се прича... само смо чували стоку. Ако нам се стада споје на пропланку, онда се мало играмо и дружимо са осталом чобанском дјецом док не падне сумрак када се враћамо кућама... Ни у школу нисам ишла, једва да су ме пустили једне године и одмах исписали, зато сам накнадно завршила тзв. вечерњу школу кад су моја деца била одрасла. Али остала ми је у јако лепом сећању наша учитељица, која је била добра и мила, заволела ме је и није хтела да да мојим родитељима да ме испишу, јер сам била вредан ђак и заиста сам се радовала што сваки дан нешто ново научим. Радосно сам ишла километрима и километрима у школу кроз шуму, ништа ми није било тешко. Много се залагала за мене, али ето, отац је рекао другачије, да му морају деца помагати око куће и стоке... Баш зато што је учитељица била добра и благонаклона према мени, зарекла сам се да ћу својој ћерки дати њено име, Гордана.

И ето, то ти је цело моје детињство. "

Душа би ме заболела на њене приче... С времена на време је имала тек по још неку епизоду сећања и то је све што нам је оставила у аманет од породичне историје.

И да останеш толики борац цео живот... И да цео живот имаш диван осмејак на лицу, упркос злој судбини, еееејјјј, па то су наше жене са Балкана, само оне ту тежину разумеју и могу да је носе уздигнуте главе. Што има један цитат који ових дана кружи интернетом, приписује се Николи Тесли као неком ко се бавио законима природе и универзума тј. неким вишим добром, али је заправо то цитат из неког интервјуа (2016. године) а који гласи:

,, Треба чинити добро до изнемоглости, треба ужаснути свемир добротом онако како смо ми ужаснути количином зла на свету.

Треба чинити добро до границе глупости, и преко ње. И кад нема никаквог разлога, треба чинити добро. Треба намерно сваки дан некоме стоплити душу. Треба збунити свемир. Треба чинити добро и кад се добро добрим не враћа. Треба, упркос свему. Треба, јер је то једино и јер ништа нема смисла. И јер је једини удар на бесмисао, то добро. 

Треба чинити добро и кад помислимо да ни чињење добра нема смисла. Само бесмислено добро ми мирише на неки смисао. Савршено, чисто добро, без икаквог смисла."

Очигледно треба чинити добро као и све учитељице после Другог светског рата које су се својски трудиле да описмене нацију, деци улепшају стварност, прошире видике и пробуде жељу за новим световима и новим сазнањима, јер живот на планети Земљи је бесконачна спознаја. 

Исто тако како сам сазнала за име њене бабе а моје чукун-бабе (малтене пред свој 30ти рођендан а вамо сваки боговетни дан телефонирамо једна другој пред спавање, мислим стварно, ето то је доказ колико је била менатално јака да се ни најмање није ни на секунд враћала ни у даљу ни у ближу прошлост), исто тако сам тек недавно видела да се баба породила на 14. март када је по црквеном календару св. Јевдокија. Ни мање ни више, него баш на имендан светитељке по којој је њена баба добила име, а коју нажалост није упамтила и остала је жељна те врсте љубави.

Која је то игра или прст судбине. 

Згрчила сам се од бола јер сам се сетила колико је она нас сво четворо унучади мазила и пазила, борила се за нас, никада није рекла да је уморна или да нема хране да нам да, да нас помилује и рапавим и блатљавим рукама, али рукама које су заиста биле од часног и поштеног рада у пољу. Да, обично оно што ти немаш, потрудићеш се својски, ма и надљудским напорима да приуштиш својој деци, а то је ваљда нека стандардна прича свих овдашњих људи. 

Јесте, породила се месец дана пре термина јер је радила на њиви у 8. месецу трудноће а на имендан светитељке која носи име њене бабе које је нажалост остала жељна (ово су је сам Бог и св. Јевдокија сачували), али опет због превелике дечје захвалности ка сеоској учитељици која је у њој годинама и годинама тињала, јер ју је хтела отргнути из затуцаног патријархата, баба је заиста својој ћерци дала име - Гордана.

Мами сам исто рекла да ми је име Јефимија најлепше женско име. Да ли је она знала да јој се прабаба звала Јевдокија и да су та два имена јако слична етимолошки и фонетски, а да је при том она баш на дан имена светитељке рођена, не знам, али знам да је у моменту погнула главу и тихо заплакала (малтене иста реакција као бабина). Била сам дете, можда тек тинејџерка постала али та сцена ми је остала дубоко урезана у сећање.

Или је можда сирота заплакла јер су јој годину дана раније рекли да има прве промене на дојци. Од које је, ето, нажалост, умрла 17 година после.

Врло вероватно је предосетила, онако женски, оном нашом чувеном, "непогрешивом" интуицијом, да она неће доживети нити дочекати ни Јефимију, ни Јевдокију нити Јану... Бодрили су је с времена на време пријатељи, типа "ма 'ајде ићи ћеш ти и преко баре ако треба код Тијане, децу да јој чуваш", али не... Ту је увек потекао водопад суза без јаука. Знала је да ће тумор у грудима пресећи све могуће снове. 

Али ми је зато радо куповала часопис "Јефимија" који је крајем деведесетих излазио једанпут месечно, а баснословно скуп је био. Миловала сам златна слова назива, чувала сва издања и са великим узбуђењем сваки пут гледала предивне слике успешних и прелепих девојака у венчаницама и различитим ношњама.

Ето, бар неки благослов су ми дале, на овај или онај начин, да се слажу са мојим избором и сновима. А живот као највећи благословитељ ми је 100 пута доказао како ништа на овом свету није случајно, и да је све одређено у право време, да за све постоји божански тајминг.

Баба за коју сам била везана и која није дала до последњег атома снаге да ми мањка љубави или да ме неко злоставља, Богу је отишла на истину баш на мој 30ти рођендан. Нисам се ражалостила због датума, ионако ми се срце и душа расцепало, болеo ме је ђон који је број у календару. Али сам у моменту поносно пред свима рекла:

,,Како ме је она ЈЕДИНА величанствено дочекала 8. јуна пре 30 година, тако ћу и ја њу величанствено и како јој доликује с обзиром да ми је све ускраћено пружила, испратити на онај свет како доликује. А 8. јун ће заувек бити само наш дан, наш дан бесконачности у којој смо повезане невидљивим нитима предака. "

П. С.: Волим те до бесвести, надам се да си мирна и срећна тамо Горе, са својом ћерком, нашом Вуком и маленим Астериксом. Сви сте нам прерано отишли у 3 године.