Sve dok te bude imalo...
... nismo se plasili ni malo.
Ta pesma nam je bila zakletva.
Posebno ju je narezao i na cd i na fles, uvek smo je rado slusali. Ili ponekad na kompu kad smo kod kuce.
I nismo se nicega plasili. Melodija te pesme nas je umela prizemiti telom a duhom, osecanjima uzneti visoko, visoko. Uvek smo je sa strahopostovanjem slusali. Nikada nismo progovarali dok ide... Umeo je ponekad da skine ruku da menjaca ili volana tek da uzme moju levu ruku da poljubi ili ponekad i dugo ljubi... ponekad u nedra stavi...
Nismo progovarali.
Nismo se maltene ni gledali.
Snazno nas je zakucao tekst, svaki put, negde u svoj svet, u svoja tela. Nisu nam misli lutale. Bili smo tu.
Lutali smo mozda mi ovako, u svojim kosmarima, u gubicima, u izdajama kad naidju sa zilion pitanja "zasto...?"
Nismo se nicega plasili kad bi seli u kola i zapucali u nase gnezdo, nicega se nismo bojali. Voleli smo kad sve ono ostavimo iza sebe, ali nazalost to su toliko retki momenti bili, i jos redji dani...
Nikada nije hteo da se odrekne svog predjasnjeg zivota i momcenja. Nikada... a toliko je godina proslo... Nasla sam jedan citat, na tviter profilu sam ga postavila:
,,Dok ti planiras buducnost, on sedi u proslosti."
A ja... nemam pojma... ni gde sam bila ni sta sam radila...
Znam samo da sam bila sve vreme u depresiji... a njega ni tada nije bilo uz mene, nikada.
A cemu i kako sam se nadala... Bog sveti zna.
Ni mojim najblizima nisam bila jasna...
Na kraju su me sazaljevali, pa da, kao idem od nemila do nedraga...
Ne znam... ali priznajem, iako je imao toliko mana, falicnosti, agresivnosti, volsebnosti, volela sam ga... Valda kad izgubis toliko krucijalne bitke u zivotu i toliko bitne osobe i ognjiste, nije ti bitno ko je kakav covek... Samo ponavljas kao mantru "samo neka smo zivi i zdravi".
Pa izbor padne na prvog koji naidje...
Ni ne pitas ga ni sta cete ni kud cete ni kada cete biti zajedno... ni ne registrujes kad ti kaze da se on svog sugavog posla nece odreci, ni kad ti u lice ponovi da mu nisi na prvom mestu da ima on ohoho stavki pre tebe... nista ne registrujes... registruju samo ljudi oko tebe... ne moji najmiliji i najrodjeniji, ne... svi drugi su videli... svi su videli njegove lazi i prevare, samo ja nisam...
Blago njemu. On je bas srecnik, celog zivot bio. Imao je ko da ga voli i pokriva njegove tragove, blagos njemu... Ko ne bi voleo ceo zivot da ima citavu plejadu da ne kazem armiju ljudi oko sebe da druge ubedjuju kako je on dobar i napacen, a vamo prekrivaju tragove svih mogucih izdaja njihovog nedonosceta.
Retki su takvi srecnici sa dva zuba i jednim mozgom... ali ne u glavi, nego u... razumete me.
Mene nije nista blam da priznam. I priznajem. Priznajem da sam volela do daske, besomucno, bez ikakve kalkulacije, bez ikakvog gadjenja, bez ikakvog merkanja kolika je on (ne)prilika naspram mene... priznajem, sve priznajem. Da mi nijedna cifra nije bila bitna ni u licnim dokumentima, ni na vagi ni na racunima minusi. Evo priznajem i napismeno. Nisam nikada dovodila u pitanje poverenje koje sam mu u svim segmentima poveravala, toliko sam mu kljuceva dala... i da me neko toliko puta izda...
Bestseler moram o tome da napisem, ovo ne moze sve da stane ovde.
Rekli su ljudi "ne bio u kozi onog ko se ogresi", rekose...
Zbilo nam se ovo sta nam se zbilo...
Ja sam se povukla.
I nije to najtragicnije.
Tragicnije je da sam ja posle molila da se pomirimo.
Sto bi njegov psiholog rekao, pa ona se boji da bude sama.
Da, dragi psihologu,
verovatno ti doticni nije ispricao koliko sam bliskih ljudi izgubila i koliko mi je njih istrgnuto iz srca i iz duse za samo dve kalendarske godine. Verovatno ti, isto tako nije majmun ispricao (jer majmuni ne umeju da pricaju sa ljudima), koliko sam se borila za te moje ljude i za ovoga... Da, i za njega sam se borila, kao lav!!! Milijardu puta sam ga iz govana cupala, ali milijardu! Sto iz emotivnih kriza, finansijskih, materijalnih, pa opet finansijskih, oh, da, i uvek mu pruzala topao zagrljaj. Jer je bio moj izbor. Moj i niciji vise! Isto toliko puta je on apelovao na mene sa tim recima da mu se vratim jer sam jedino ja umela da imam lavovsku snagu za svaku nedacu.
Ja kad volim ti slobodno crkni ne interesuje me tudje misljenje, ja svoj zivotic zivim kako mi nadodje. Ja sam bar samostalna, Bogu hvala. Ja sam bar hrabra da se borim i za ono blato i da od njega pokusam coveka da izvajam. Ali kad nece... ja mu vise nista nisam mogla.
Ojacala sam i ja, hvala samo Bogu na tome. Pa sam u ovu godinu mogla da udjem rasterecena od tog tereta. Sama.
I da, nije hteo. Nisam mu ja vise bila neko. A do juce "moj si svet, volim te kao Boga" i ostale trecerazredne gluposti.
Nije ni to tragicno.
Ne.
Pileci je to mozak nedonosceta (u prethodnim blogovima sam vam rekla da su takvi unisteni, samo za /uz svoje mame da budu ceo zivot).
Meni je Bog posle 3 meseca, bas po rodjendanu moje mame doneo srecu.
A mesec dana kasnije, u trenutku kad sam pripala drugom, on je doziveo saobracajku... I to onu u najgorem obliku. Samo on zna kako je ostao citav.
Ne, nije ni to tragicno...
Tragicno je sto se on nikada nije smirio. Jer je on sad hteo pomirenje. Sada... sada?!
Kasno je, dragi moj, kasno je. Za sve je kasno. Nikada, ponovo, necu biti tvoja. Zivot ide dalje. Ma koliko to bolno bilo. I mene je bolelo sto sam u najvecoj tuzi tebi poklonila svoju mladost, sve svoje poverenje, svu dobru volju i ciste namere, ljubav i planove ka deci, ali ti nikada nisi presekao sa prosloscu ili sa dezurnim savetnicima nedonosceta.
Kasno je za sve. Valda imam i ja pravo na svoju srecu, nekad, negde... Bog sve pogleda...
Svakome po zasluzi...
I tebi i onom i ovoj... sve se vraca... svaka suza, kap znoja, grc, sve se vraca i duplo placa...
Da se plasio kao sto se u pesmi ,,Sve dok te bude imalo" govori, nista od onoga ruznog ne bi bilo. Ne ta jedna, prva, velika nesreca ni one male koje su mu usledile... i znate kada?
Svaki put kad bi me napadao, da ne kazem kada je rusio moju novu srecu.
Salje Bog upozorenja, ali 'ajde, sta luda glava zna...
Mozda je i shvatio da su upozorenja sa Neba, kad se svaki put masio telefona da me pozove da mu pomognem ali nikome da ne kazujem. Rekoh, zasto, ja ti ne mogu pomoci?
Lazem. Pomogla sam mu. Poklonila sam mu ikonu koju sam ja dobila na poklon od drugih kad smo poceli da se zabavljamo. To je moj domen. Ja vise od toga ne mogu. Ne, nisam ja dobra ni pobozna, ali ja vise nemam snage da bdim nad njim. Oni koji su ga unistili neka to rade, jer su savrseni u tome.
Njegovi neka se i dalje pitaju ko je bio zasluzan za ono njegovo, posle, blazeno raspolozenje.
Zato... u se i u svoje kljuse. I u svoje srce. I svoje odaje.
Budite srecni i voljeni.
Niko ne zasluzije suvisne brige i prerane bore na celu.
Ljubim vas i volim sve.
Ta pesma nam je bila zakletva.
I nismo se nicega plasili. Melodija te pesme nas je umela prizemiti telom a duhom, osecanjima uzneti visoko, visoko. Uvek smo je sa strahopostovanjem slusali. Nikada nismo progovarali dok ide... Umeo je ponekad da skine ruku da menjaca ili volana tek da uzme moju levu ruku da poljubi ili ponekad i dugo ljubi... ponekad u nedra stavi...
Nismo progovarali.
Nismo se maltene ni gledali.
Snazno nas je zakucao tekst, svaki put, negde u svoj svet, u svoja tela. Nisu nam misli lutale. Bili smo tu.
Lutali smo mozda mi ovako, u svojim kosmarima, u gubicima, u izdajama kad naidju sa zilion pitanja "zasto...?"
Nismo se nicega plasili kad bi seli u kola i zapucali u nase gnezdo, nicega se nismo bojali. Voleli smo kad sve ono ostavimo iza sebe, ali nazalost to su toliko retki momenti bili, i jos redji dani...
Nikada nije hteo da se odrekne svog predjasnjeg zivota i momcenja. Nikada... a toliko je godina proslo... Nasla sam jedan citat, na tviter profilu sam ga postavila:
,,Dok ti planiras buducnost, on sedi u proslosti."
A ja... nemam pojma... ni gde sam bila ni sta sam radila...
Znam samo da sam bila sve vreme u depresiji... a njega ni tada nije bilo uz mene, nikada.
A cemu i kako sam se nadala... Bog sveti zna.
Ni mojim najblizima nisam bila jasna...
Na kraju su me sazaljevali, pa da, kao idem od nemila do nedraga...
Ne znam... ali priznajem, iako je imao toliko mana, falicnosti, agresivnosti, volsebnosti, volela sam ga... Valda kad izgubis toliko krucijalne bitke u zivotu i toliko bitne osobe i ognjiste, nije ti bitno ko je kakav covek... Samo ponavljas kao mantru "samo neka smo zivi i zdravi".
Pa izbor padne na prvog koji naidje...
Ni ne pitas ga ni sta cete ni kud cete ni kada cete biti zajedno... ni ne registrujes kad ti kaze da se on svog sugavog posla nece odreci, ni kad ti u lice ponovi da mu nisi na prvom mestu da ima on ohoho stavki pre tebe... nista ne registrujes... registruju samo ljudi oko tebe... ne moji najmiliji i najrodjeniji, ne... svi drugi su videli... svi su videli njegove lazi i prevare, samo ja nisam...
Blago njemu. On je bas srecnik, celog zivot bio. Imao je ko da ga voli i pokriva njegove tragove, blagos njemu... Ko ne bi voleo ceo zivot da ima citavu plejadu da ne kazem armiju ljudi oko sebe da druge ubedjuju kako je on dobar i napacen, a vamo prekrivaju tragove svih mogucih izdaja njihovog nedonosceta.
Retki su takvi srecnici sa dva zuba i jednim mozgom... ali ne u glavi, nego u... razumete me.
Mene nije nista blam da priznam. I priznajem. Priznajem da sam volela do daske, besomucno, bez ikakve kalkulacije, bez ikakvog gadjenja, bez ikakvog merkanja kolika je on (ne)prilika naspram mene... priznajem, sve priznajem. Da mi nijedna cifra nije bila bitna ni u licnim dokumentima, ni na vagi ni na racunima minusi. Evo priznajem i napismeno. Nisam nikada dovodila u pitanje poverenje koje sam mu u svim segmentima poveravala, toliko sam mu kljuceva dala... i da me neko toliko puta izda...
Bestseler moram o tome da napisem, ovo ne moze sve da stane ovde.
Rekli su ljudi "ne bio u kozi onog ko se ogresi", rekose...
Ja sam se povukla.
I nije to najtragicnije.
Tragicnije je da sam ja posle molila da se pomirimo.
Sto bi njegov psiholog rekao, pa ona se boji da bude sama.
Da, dragi psihologu,
verovatno ti doticni nije ispricao koliko sam bliskih ljudi izgubila i koliko mi je njih istrgnuto iz srca i iz duse za samo dve kalendarske godine. Verovatno ti, isto tako nije majmun ispricao (jer majmuni ne umeju da pricaju sa ljudima), koliko sam se borila za te moje ljude i za ovoga... Da, i za njega sam se borila, kao lav!!! Milijardu puta sam ga iz govana cupala, ali milijardu! Sto iz emotivnih kriza, finansijskih, materijalnih, pa opet finansijskih, oh, da, i uvek mu pruzala topao zagrljaj. Jer je bio moj izbor. Moj i niciji vise! Isto toliko puta je on apelovao na mene sa tim recima da mu se vratim jer sam jedino ja umela da imam lavovsku snagu za svaku nedacu.
Ja kad volim ti slobodno crkni ne interesuje me tudje misljenje, ja svoj zivotic zivim kako mi nadodje. Ja sam bar samostalna, Bogu hvala. Ja sam bar hrabra da se borim i za ono blato i da od njega pokusam coveka da izvajam. Ali kad nece... ja mu vise nista nisam mogla.
Ojacala sam i ja, hvala samo Bogu na tome. Pa sam u ovu godinu mogla da udjem rasterecena od tog tereta. Sama.
I da, nije hteo. Nisam mu ja vise bila neko. A do juce "moj si svet, volim te kao Boga" i ostale trecerazredne gluposti.
Nije ni to tragicno.
Ne.
Pileci je to mozak nedonosceta (u prethodnim blogovima sam vam rekla da su takvi unisteni, samo za /uz svoje mame da budu ceo zivot).
Meni je Bog posle 3 meseca, bas po rodjendanu moje mame doneo srecu.
A mesec dana kasnije, u trenutku kad sam pripala drugom, on je doziveo saobracajku... I to onu u najgorem obliku. Samo on zna kako je ostao citav.
Ne, nije ni to tragicno...
Tragicno je sto se on nikada nije smirio. Jer je on sad hteo pomirenje. Sada... sada?!
Kasno je, dragi moj, kasno je. Za sve je kasno. Nikada, ponovo, necu biti tvoja. Zivot ide dalje. Ma koliko to bolno bilo. I mene je bolelo sto sam u najvecoj tuzi tebi poklonila svoju mladost, sve svoje poverenje, svu dobru volju i ciste namere, ljubav i planove ka deci, ali ti nikada nisi presekao sa prosloscu ili sa dezurnim savetnicima nedonosceta.
Kasno je za sve. Valda imam i ja pravo na svoju srecu, nekad, negde... Bog sve pogleda...
Svakome po zasluzi...
I tebi i onom i ovoj... sve se vraca... svaka suza, kap znoja, grc, sve se vraca i duplo placa...
Da se plasio kao sto se u pesmi ,,Sve dok te bude imalo" govori, nista od onoga ruznog ne bi bilo. Ne ta jedna, prva, velika nesreca ni one male koje su mu usledile... i znate kada?
Svaki put kad bi me napadao, da ne kazem kada je rusio moju novu srecu.
Salje Bog upozorenja, ali 'ajde, sta luda glava zna...
Mozda je i shvatio da su upozorenja sa Neba, kad se svaki put masio telefona da me pozove da mu pomognem ali nikome da ne kazujem. Rekoh, zasto, ja ti ne mogu pomoci?
Lazem. Pomogla sam mu. Poklonila sam mu ikonu koju sam ja dobila na poklon od drugih kad smo poceli da se zabavljamo. To je moj domen. Ja vise od toga ne mogu. Ne, nisam ja dobra ni pobozna, ali ja vise nemam snage da bdim nad njim. Oni koji su ga unistili neka to rade, jer su savrseni u tome.
Njegovi neka se i dalje pitaju ko je bio zasluzan za ono njegovo, posle, blazeno raspolozenje.
Zato... u se i u svoje kljuse. I u svoje srce. I svoje odaje.
Budite srecni i voljeni.
Niko ne zasluzije suvisne brige i prerane bore na celu.
Ljubim vas i volim sve.
Коментари
Постави коментар