,,Па да, нахватала си ме на сузе!"

- Опрости ми, пропустио сам прилику да те позовем на кафу, сав сам се погубио кад сам те срео и угледао... нисам те магарац ни позвао да пођеш са нама на језеро. Јеси ли ту (онлајн)?

-  Јесам, јесам...

- Шта радиш?

(после 15 мин. одговарам)

- Бришем сузе, дувам нос.

- Зашто, шта се десило, је ли могу некако да ти помогнем?

- Због твог јебеног лајка! Јеб'о те лајк! Исплакала сам се као претучено дете на столици кад сам видела обавештење!

- Па зашто, јоооој Тићо, да сам знао, не бих... нећу више, само немој да будеш тужна и да плачеш, ево...

- Шта нећеш више?! Има све да ми излајкујеш!

- хахахахаха важи, може...

- Исплакала сам се јер сам те пожелела као некада овде! Колико те дуго није било код нас... Раније си сваке недеље долазио на кафу, бар једанпут двапут недељно.

- Да, тако је било...

- Баш ми недостајеш, јако ми фали наше време...

- Ево, Тићо, обећавам ти, сутра долазим одмах и исправљамо све шта (ни)је било.

- Може!!! Једва чекам!!! Једва чекам да те загрлим и да ти се обесим око врата! Као некада кад сам ти се као дете затрчала у загрљај!!! Чим ти видим осмех са улице, одмах трчим, вичем: мама, ено га, дошао је!

- Хахахахахахаха И ја једва чекам да те видим и да се испричамо. Остала си ми јако драга. Шта год да ти треба у животу, само ми јави и ја одмах долазим, никад немој да се устручаваш. Обећај ми?

- Дајем чврсто обећање!!! Чврсто као загрљај!

- Хахахахаха моја Тићо...

Палим свеће и за здравље и за душе мојих на небу, проверавам кандило, гори фитиљ, кадионицу још једном палим да окадим кућу... валда ћу се до тада мало прибрати. Вука ми је испред врата, верна моја чуварка, Боже, колико ли је само волим што је толико одана и привржена. Оданију од ње нисам имала( при томе не рачунам псе и остале животиње које сам размазила, јер ја њу убрајам у нас двоноге). Умемо ми једна на другу да будемо кивне али се брзо одљутимо и опет се мазимо, волимо, грлим ја њу а она мене тако слатко олиже са својим вучијим језиком. Е моја Вукана... моја трећа Микана... моје цунце најслађе... мени живот на селу није без ње и њене дивље природе. 

Пуштам је унутра кад сам понела цепанице дрва, да још мало наложим ватру. Расаниле су ме емоције... бојим се да ћу остати без и још једног члана, шта ћу, где ћу онда... а ова зима ме жешће нервира. Толико се одужила, ево крај марта је а ми још ложимо. На северу Бачке, шта би било да смо подно Копаоника?

Их моја Вукана пресрећна... Маше оном репином јер је оњушила све углове у кући и дошла код мојих ногу. Ту легла, наместила се и чува ме. Мило моје "малено". И дан данас јој тепам "вејико моје штене".

Тишина, ноћ, ватра пуцкета, нас две саме, ма милина.

Зазвони порука.

- Ја не могу да спавам... јеси ли ти заспала?

- Нисам, мазим се са Вуканом.

- Саме сте?

- А да простиш, кога да имамо, кад знаш...

- Знам, опрости... мислио сам, немаш ти времена за друге, могу мислити колико си заузета са кафенисањима.

- Нисам, нисам. Не идем у град, волим кад се изолујем на селу.

- А па најбоље сад... убеди ме да ти се нико не удвара?

- Виртуелно - да, али реално...

- Не верујем ти.

- А кад сам тебе лагала?

- Јесте и то је тачно. 'Ајде, чујемо се и видимо се сутра, лепо спавај и сањај нешто лепо, заслужујеш то.

- Хвала ти. За све данас. Лаку ноћ, лак санак.

Баш "ниси могао" да заспеш...

Која случајност, пита ме имам ли удвараче, па одмах после мож' да спава. 

Ма да, ја сам баш наивна, скроз. Ал'  'ајде... узвратићу, нећу остати дужна.

**************

- Сад те разумем што си отишла у изолацију и ја ћу ускоро овако, баш радим на мојој оази мира.

- Ма да фали бре овако нешто човеку. Хоћеш још ракије?

- Може.

- Да подмажемо грло... човече, колико већ причамо?

- Пуна 4 сата.

- А само ускачемо једно другом у реченицу...

- ... никад нам доста.

- Онда у будуће, немој више да правиш оволику паузу!

И нисмо правили. Данима и данима, не знам колико је и недеља прошло, исто у овако вишечасовним трачарењима док се нисмо испричали и разговоре довели на неку нормалу и уобичајену конверзацију.

- Идем полако... видимо се, гледамо се, чујемо се?

- И причамо, причамо - причамо?

- Причамо!

Ето прекршила сам изолацију. Али он је нешто друго а друго оно од кога сам се све изоловала. Нису ми требали душебрижници или они други доброг израза лица а вамо каменог срца према мени. Нека иду с милим Богом. Мени је добра и моја самоћа са Вуком, него да сам у лошем друштву у ком ћу бити изложени трофеј. А ето... кад се не надаш Живот те подсети колико имаш добре и искрене пријатеље, негде. За њих не важе баријере које поставиш.

Ватрица и даље пуцкета, ја ушушкана у мој велики, омиљени штрикани сиви џемпер. Мислим да ћу ускоро заспати, стварно сам се заморила причајући... ма нећу ни да се пресвлачим за починак...

- А да идемо заједно у град?
(драмска пауза)

- 10 минута.

Поверење. Друга ствар пријатељста.

Бескрајно поверење. 

Још ако неко тако има благу природу, супротну од моје и Вукине, никад се прилика за излазак под звезданим небом не одбија. Јер тад звезде најснажније шапућу. Проричу лепу будућност. Вреди их ослушнути. 

У двоје.