Дивљи мириси у пустињи

И заиста сам уживала у његовој благој нарави.

И донешеним дивљим мирисима.

Ничега се нисам плашила, ни у шта нисам имала кап сумње. Само сам се препуштала невероватно добром осећају спокојства.

Милина ми је било што имам коме и уживо да се поверим. Мука ми је више од оног екрана. А фалило ми је мушко друштво. На прсте могу избројати колико имам другарица, стално сам била мушкарача. Мојима се коса дизала на глави кад кажем ортак. ,,Па побогу, хоћеш ли некада споменути неку другарицу?!", а шта ја могу... тако се наместило.

Баш ми је фалио пријатељ у провинцији. Толико се прича о томе како нису исте друштвене прилике на југу и северу, нпр. Новом Пазару и Суботици, а ја бих рекла, да то нема аман баш никакве везе. И овде код нас горе одмах се аброви воде почну ли се двоје појављивати заједно, јавно.

Постала сам уморна. И жељна. Оног мог живота од пре три године. Да сам опуштена и да ме је баш брига за све. Хоћу ли се и с ким куцкати, виђати, прошетати се... А са њим сам сад то могла. Знало се кад се чујемо, кад се видимо, кад кафе испијамо, кад пристављам чај, не, није никада хтео да му кувам, водио ме је на ручкове. Мада смо после заједно кували, то смо волели. Обожавала сам и кад си ми ту ортак, значи не телефонираш са њих 3-4 нити се дописујеш или листаш друштвене мреже, него се муваш око шпорета са мном. Проћаскаш, саветујеш, питаш... најосновније - еј бре присутан си, присутна си. Нема ту превелике филозофије. Нема оног типичног балканског "ја сам мушко, нећу ја да кувам, то је твоје", то стока каже а не прави мушкарац. Да се разумемо.

Не знам шта је било слађе... можда ипак да се вратим на оно моје под сјајем звезда?

ДаклеМ... кхм...

Зна се... падне ноћ, отприлике толико и толико сати, знам кад треба да будем спремна. Спремим се. Већ сам уиграна. Сад и кревет оставим размештен, после да се само пукнем у њега. Ма ко шиша ствари по стану, спремаћу, има времена... дај да прелистам нешто... јој, ма и скинућу ово, згужваће ми се...

Звони телефон, шта је сад, неће ме валда испалити?

- Јеси ли у граду?

- Јесам, јеси ли ти слободан?

- Па да, испред врата сам ти.

У моменту сам се пресекла. Хладан зној сам осетила како ми избија из свих пора по целом телу, бутине су ми биле ледене. Пљувачку више нисам осетила у усној дупљи.

Јао, бруке и срамоте!!!

- Дај ми, молим те, 10 секунди!

За 8... Осам невероватних секунди сам спремила стан, склонила постељину и ја се обукла. Плус још му отворила врата. У 10ој секунди.

Кад сам ово препричала другарици крстила се левом руком.

Рекох само да знаш, ништа није немогуће. А колико и како сам ја немогуће добро или лоше изгледала од тог торнада од 10 секунди, он и Бог знају.

- 'Ајде, опусти се, шта ти је, па не долазим ја да ти тражим замерку, ни на теби нити око тебе.

И заиста је такав. Није ситничар.

Да знало се зашто долази.

Врло добро се знало. И ластавице на нашој здради су то знале.

Опуштајућа метода за мене овакву искомплексирану.