Бела кафа

- 'Ајмо... буђење... ево беле кафе...

- Тићо! Ти умеш да је направиш?!

Боже... како се проломио просторијом глас плавокосог дечачића, широког осмеха који босоног трчи летњим путем до села... Душа ме је заболела у моменту. Али у моменту. Сузу сам зауставила, иако су ме сви нервни завршеци у носу пецкали.  

У том питању није било оно пуко мушко питање жени упућено као фол знаш нешто и ти да направиш, не... ту је толико било туге, сете, драгости, заједништва, детињства, мајчиног крила, досадне оранице, можда још досадније равнице за оне са генима из брда, свежег јутра на долу...

Бем ти белу кафу, куд сам је и споменула.

Ево суза.

-Чуј да не знам... па Душанка нам је свима спремала, па и твоја... ма знаш бре и ти...

- Нисам је пио 20 година... или више... не знам, немам појма, нисам је никада 'скувао'.

Тако нас наше две Озренке спреме раном зором, иде се на дол, ни сунце још није изашло на хоризонту, али иде се у њиву, мора се тако. Не питаш ни како ни зашто, нити тражиш још да те мало оставе у кревету. Нико се није пренемагао као данашња деца. До пре неку деценију су се старији поштовали и амин Боже, нема дискусије.

Док дођемо до дола, е ту плави свод почиње већ да мења боју у љубичасту, помало нагиње и на розу боју.

Мог деду није мрзело, да ми сваког јутра направи клупицу у приколици, стави ћебе у дупло, па ме баба "нона" док се разбуђујем цуцлајући топли напитак.

Причам сад о њиви, као да то нико није доживео, али верујте ми, мени је веома вредна успомена.

- Ал су тебе чували...

- Што си љубоморан? Ти си био дечак, момчић, само збришеш.

- Ма немој! Ми смо радили на њиви а ти се играш по цео божији дан са маком.

Е ово је велика истина!!! Али велика!

Потписујем!

Играти се са маком је било више него забавно! Никада ми нису дали да ван куће носим играчке, мој омиљени калеидоскоп сам морала да оставим док се не вратимо бар на ручак. А мак у сасушеној стабљици... јаоооооо па то је доживљај! Прво ми је био замена за звечку, а после сам замишљала да сам на великим концертима какви су се правили у ондашњој YU. Па се затрчим са једног краја на други кроз тај шпалир мака а оно се треееесе и звееееечи! 

Како је то било узбудљиво за дете! Природна играчка, још природнији инструмент.

Ја, мајке ми, немам појма, ни дан данас ми није јасно, зашто су ми моји од најранијих дана купили све музичке инструменте. А била сам тешки антиталенат. Можда сам једино волела микрофон на синтисајзеру, али сам га убрзо спржила од претеране употребе. :D :D :D 

(треп, треп окицама)

- Ма не тад... нису нам тад дали белу кафу. Него кад се вратимо...

- Ах да... мени су зором давали "бенко" у флашицу.

- Ето, видиш како су те мазили.

- Ox... Тако је било до забавишта. :D

И заиста је било тако. Неко би можда данас помислио како су после таквог раног јутарњег посла људи ишли назад у кревет. Не, напротив! Доручак, добра 'рана и 'ајде назад, бар у двориште или шталу.
Сви се окупимо у трпезарији, кува се домаћа кафа, пеку се уштипци, износи домаћи кајмак и сир, јаја се прже или чак и прженице праве. Toj кафи нисмо смели да примиришемо, стално су нас плашили да ће нам израсти реп. Једној девојчици су ставили неки импровизовани реп тако, јадно дете се истраумирало.

Мада је било дана, поготово с јесени кад су нам правили и карамелизовано млеко. Са тим ушпинованим шећером у млеку су нам чистили грло. И нико није био болестан, прехлађен или назебао. Никоме ништа није фалило. Ма није нам фалило ништа ни кад попијемо одмах свеже помузено млеко. Јаооооо па слађег није било од тога, са свим оним мехурићима около... Шта су жене све стигле да пораде, док се ми деца умијемо... Боже, Боже... Не смем ни да кажем, да моји потомци неће то доживети...
Сећања су ми баш жива, и сада могу да осетим топлоту и топлину такве кухиње и трпезарије.

Баба и ујина то о час посла све направе и сервирају, не зна се која је била вреднија и спретнија. Мушкарци пију ракију, а ми млађи, зна се - белу кафу. Као награду. Некоме за рад некоме за добар штимунг од ране зоре. :D

- Па шта! Ја сам замишљала да сам Лепа Брена.

- Хахахахаха увек си је слушала у тој кући!

- Није то ништа, а кад назујем мамине црне високе штикле, обучем минић па ставим онај широки кајиш са великом металном копчом...

- И запеваш ,,Удри мујо"!

- 'Oш и сада? :D