Slatka moja, moram ovo da ti napisem!
Desavalo mi se da mi ljudi na blef traze rezime nekih stvari, dogadjaja, trenutaka, e kako to volim! Nema stani pani nego reci iz tebe samo izlecu!
Mozak radi 300 na sat da bi dao pouzdane informacije u 12-15 sekundi.
Meni je to savrsena mentalna vezba.
Ne umem da je praktikujem sama, vise volim kad me tako iznenade.
Ali kad mi neko trazi rezime nekog mog licnog... privatnog... intimnog segmenta... jaooooo bolje me upucaj!
Naravno, po difoltu necu da pricam o tome. Poricem. Odmahnem glavom ili rukom, ili se nasmejem gromoglasno. I ucutim se kao bela lala.
Pa onda sledi negiranje... da ne kazem, prelazim u tabor priznanja ali na drugaciji nacin.
Zatim definitivno priznanje gledanjem u oci: ,,Ali bilo je jako mucno i tesko..."
Ne umem da budem objektivna.
U ovakvim stvarima bih da napisem roman. I svaki put se zaklinjem da cu da ga napisem. Mislim da nema potrebe da izmisljam ni pricu ni likove, toliko bih se udubila da se setim svih detalja dok me sluzi slonovsko pamcenje, da bi sigurno popila bar tri tuzbe.
Ma neka me i tuze... sto bi babe rekle: ,,Mogu da te uhvate za gu*icu!"
Na licnom primeru sam shvatila koliko mi ni pivo od 2% alkohola ne pomaze pred spavanje kao pisanje, pisanje i opet duuuugacko ma predugacko pisanje.
A sta sam se u stresnom periodu najvecih gubitaka nagutala brufena i bromazepana... ne dao Bog nikome.
Posle dobrog iznosenja svega sto me muci u mislima da li na papir, u dnevnik, u tamo neki treci beleznik ili u virtuelnom svetu - blogovanje, tvitovanje, fejzbucenje - ja se zaista neverovatno dobro osecam. Odspavam u jednom dahu bar 7 punih sati. Bez povremenih budjenja, gledanja na sat, namestanja jastuka. Ne, nema toga vise.
Ujutru, kad otvorim oci, imam osecaj kao da sam na nekoj prelepoj plazi, pod improvizanim tusom, s kog pada na mene siroki mlaz vode. Fantastican osecaj rasterecenosti.
Nisam ovim izmislila toplu vodu, samo potvrdjujem tezu strucnjaka iz oblasti psihologije. Zatim, i obicni smrtnici poput mene kazu da obavezno(!!!) bar pred spavanje ako ne i u toku dana sa partnerima ili bez njih pisu dvnevnik. Nebitno je u kakvoj je to formi, da li cete umeti ili ne da se izrazite onako skolski kako su nas ucili, ni da li je to u nekoj lepo ukoricenoj svesci ili na pocepanom papiricu, bitno je da se zapise ono sta ti se vrzma po glavi, odmah ono prvo da ispucas pa kud puklo da puklo! Tako i time se ljudi rasterecuju, otvoreno komuniciraju, lakse postizu kompromise i sto je najvaznije... posle imaju caroban osmeh - za sve.
Meni licno kako kad dodje... nekada mogu dan i noc da pisem, a ponekad mi inspiracija mesecima ne dolazi (bar ja tako mislim, da ne kazem moja lenjost tako kaze). Nekada mi u vozu dodje inspiracija pa na voznoj karti zapisujem inace cu da crknem na licu mesta ako to ne uradim!
Ili na primer odbijam danima da napisem neko pismo... ma nema sansi, ne da ne mogu nego necu! Ma gotova, zavrsena prica, ne pada mi na pamet.
I danas, posle citanja mnogih tekstova iz raznoraznih oblasti, ruka mi samo podje ka mojoj omiljenoj hartiji a druga ruka ka olovci i reci se "same" stvorise na zuckastoj pozadini...
Sve je to individualna stvar, od osobe do osobe, od trenutka do trenutka, od dogadja do dogadjaja.
Toliko sam nespretna da ne kazem u out fazonu sto se tice nekih amerikanizovanih dogadjaja koji su zavladali medju nama, da nemam pojma "koji su tu pravila" odnosno muku mucim sta na takve svetkovine da odnesem u poklon.
Darivanje je nasa diiiiivna tradicija i obicaj. Jako volim u to da se unesem!
Pa ja sam kao dete kad treba poklon da se upakuje samo mi je bre bitno da znam za koju je namenu.
Posto sam malo pogubljena u ovoj novotariji zapadnjackoj, ja opet pribegavam pisanju. Sta cu, time se bar obrukati necu a necu otici praznih ruku. :D
Ej odoh da pisem i crtam "poklon" , ma sva sam uzbudjena!
P.S.: Vec ga tri dana pisem... dok ga ne urucim, zaista ce biti roman pripremljen za stampu! :D
Mozak radi 300 na sat da bi dao pouzdane informacije u 12-15 sekundi.
Meni je to savrsena mentalna vezba.
Ne umem da je praktikujem sama, vise volim kad me tako iznenade.
Ali kad mi neko trazi rezime nekog mog licnog... privatnog... intimnog segmenta... jaooooo bolje me upucaj!
Naravno, po difoltu necu da pricam o tome. Poricem. Odmahnem glavom ili rukom, ili se nasmejem gromoglasno. I ucutim se kao bela lala.
Pa onda sledi negiranje... da ne kazem, prelazim u tabor priznanja ali na drugaciji nacin.
Zatim definitivno priznanje gledanjem u oci: ,,Ali bilo je jako mucno i tesko..."
Ne umem da budem objektivna.
U ovakvim stvarima bih da napisem roman. I svaki put se zaklinjem da cu da ga napisem. Mislim da nema potrebe da izmisljam ni pricu ni likove, toliko bih se udubila da se setim svih detalja dok me sluzi slonovsko pamcenje, da bi sigurno popila bar tri tuzbe.
Ma neka me i tuze... sto bi babe rekle: ,,Mogu da te uhvate za gu*icu!"
Na licnom primeru sam shvatila koliko mi ni pivo od 2% alkohola ne pomaze pred spavanje kao pisanje, pisanje i opet duuuugacko ma predugacko pisanje.
A sta sam se u stresnom periodu najvecih gubitaka nagutala brufena i bromazepana... ne dao Bog nikome.
Posle dobrog iznosenja svega sto me muci u mislima da li na papir, u dnevnik, u tamo neki treci beleznik ili u virtuelnom svetu - blogovanje, tvitovanje, fejzbucenje - ja se zaista neverovatno dobro osecam. Odspavam u jednom dahu bar 7 punih sati. Bez povremenih budjenja, gledanja na sat, namestanja jastuka. Ne, nema toga vise.
Ujutru, kad otvorim oci, imam osecaj kao da sam na nekoj prelepoj plazi, pod improvizanim tusom, s kog pada na mene siroki mlaz vode. Fantastican osecaj rasterecenosti.
Nisam ovim izmislila toplu vodu, samo potvrdjujem tezu strucnjaka iz oblasti psihologije. Zatim, i obicni smrtnici poput mene kazu da obavezno(!!!) bar pred spavanje ako ne i u toku dana sa partnerima ili bez njih pisu dvnevnik. Nebitno je u kakvoj je to formi, da li cete umeti ili ne da se izrazite onako skolski kako su nas ucili, ni da li je to u nekoj lepo ukoricenoj svesci ili na pocepanom papiricu, bitno je da se zapise ono sta ti se vrzma po glavi, odmah ono prvo da ispucas pa kud puklo da puklo! Tako i time se ljudi rasterecuju, otvoreno komuniciraju, lakse postizu kompromise i sto je najvaznije... posle imaju caroban osmeh - za sve.Meni licno kako kad dodje... nekada mogu dan i noc da pisem, a ponekad mi inspiracija mesecima ne dolazi (bar ja tako mislim, da ne kazem moja lenjost tako kaze). Nekada mi u vozu dodje inspiracija pa na voznoj karti zapisujem inace cu da crknem na licu mesta ako to ne uradim!
Ili na primer odbijam danima da napisem neko pismo... ma nema sansi, ne da ne mogu nego necu! Ma gotova, zavrsena prica, ne pada mi na pamet.
I danas, posle citanja mnogih tekstova iz raznoraznih oblasti, ruka mi samo podje ka mojoj omiljenoj hartiji a druga ruka ka olovci i reci se "same" stvorise na zuckastoj pozadini...
Sve je to individualna stvar, od osobe do osobe, od trenutka do trenutka, od dogadja do dogadjaja.
Toliko sam nespretna da ne kazem u out fazonu sto se tice nekih amerikanizovanih dogadjaja koji su zavladali medju nama, da nemam pojma "koji su tu pravila" odnosno muku mucim sta na takve svetkovine da odnesem u poklon.
Darivanje je nasa diiiiivna tradicija i obicaj. Jako volim u to da se unesem!
Pa ja sam kao dete kad treba poklon da se upakuje samo mi je bre bitno da znam za koju je namenu.
Posto sam malo pogubljena u ovoj novotariji zapadnjackoj, ja opet pribegavam pisanju. Sta cu, time se bar obrukati necu a necu otici praznih ruku. :D
Ej odoh da pisem i crtam "poklon" , ma sva sam uzbudjena!
P.S.: Vec ga tri dana pisem... dok ga ne urucim, zaista ce biti roman pripremljen za stampu! :D
Коментари
Постави коментар