Трчање по киши + загрљај + пољубац
Враћам се пре неку ноћ у стан, пешице. Киша пада, ретко кога да има и у 8 сати увече на улици. Светла погашена, све је мокро, опада лишће полако. Асфалт као да је омекшао. Идем, шетам, ходам, подигнем понекад поглед, ништа не видим. Као да је све утрнуло...
А до јуче сам била пресрећна, ма на крову света. Одржала сам говор неким новим клинцима о мојим камповањима широм нашег лепог континента и конкурисањима на разно разне семинаре и скупове за студенте и младе. Баш сам била срећна, насмејана, раздрагана. Данас исто у добром расположењу. Осванула Мала Госпојина, од рана јутра ми долази родбина, после и ја скокнула до неких... враћам се у град, киша већ узела маха. Дај још да другарици пребацим новац, те не ради ни ова банка ни она... Ал сам се сморила у секунди!
А трчим по корзоу као да ме неко вија. Ах бадава... 'ајмо кући полако...
Семафор један, раскрсница...
И готово, ја сломљена (емотивно).
Боже, ко ме терао на ову страну да идем...
Нашла сам се пред нашим омиљеним рестораном.
Ја сам ту годинама долазила као клинка са мојима, и кад смо славили и кад смо само просто били гладни па 'ајде да се почастимо. Још чешће смо одлазили кад су га реновирали и проширили. Добило је другу "боју".
После сам и са њим ту долазила. Он је њега још више волео, толико да ни за један други није хтео да зна или да ризикује.
Било је ноћи кад глумимо свађу а конобар нас пресече, а ми праснемо у још већ смех. Ма лудаци...
Једино ту кад дођемо, нигде није хтео да жури. Видело се по њему колико му је ту годило. Ја шта ћу, морам некад по ради себе да се прошетам. Углавном је ћутао као заливен. Па на излазу ми каже, мрдајући главом лево десно: ,,А маму им **** ал те сви гледају."
хахахахахаха... па хвала Богу... ниси Ругобу прошетао. :D :D :D
И сада...
После толиког времена прошетам поред тог нашег места... не смем главу да држим право, све је окрећем. Ма какав поглед само, комплет све, само да ме не затекне неки призор... мислим да не бих преживела.
Можда ми није било тешко да пресечем ту агонију која нас ничему није водила, али кад се рана охлади... она онда пече.
Ту и тамо ми се умеју појавити кошмари. О њему. А не могу да га назовем. Не смем. Није мој, нити сам ја више његова. Пресекли смо, било нам је ужасно тешко растати се. Плакали смо једно другом као у гроб да испраћамо нас...
Милион пута смо покушали поново, није успело... никако...
Милион пута смо рекли "па шта нам се може десити, оно најодвратније смо прошли".
Али не.
Живот, Судбина се сваки пут поиграла са нама кад смо се и ми са Животом и Судбином заиграли са "хајмо још један круг", "ма само још овај пут и успевамо".
Ко бре да успе?
Ми, јадници, паћеници обични, ма најобичнији дајемо обећање Животу и Судбини?!
Дефинитивно нисмо нормални.
Да не кажем баш, зрели за лудницу.
Могу мислити како нам се Бог сваки пут смејао на те наше наиве изјаве.
Бог се смејао а Анђели Чувари плакали. Што ће и они са нама проћи још један круг пакла.
Ужасно, ужасно је тешко признати и себи и њему да нема више даље. Ужасно. Никада ми неће бити јасно зашто се толико ружних ствари морало десити. Зашто ако је љубав у питању не буду само лепе и богоугодне ствари, да живите једно за друго... зашто ђаволи умешају своје прсте...
С њим сам камповала где год да сам стигла. Боже колико сам ја слободна била... Опомињао ме је некада "па дај бре Тијана...", рекох, молим, шта је било?
Одавно ја немам баријеру - ни за шта. Ни где треба лећи ни где се пресвлачити.
Ове године кад сам се враћала са Острога, кажем другару, рекох чекај само да се пресвучем. Хоп троп, падне хаљина а ја остала обучена у мању, практичнију хаљину за путовање. Ал се насмејао, како сам уиграна. Ах рекох шта ћеш... искуство. :D
Можда, у крајњем случају, кад резимирам све, није случајно што сам се изненада нашла испред тог ресторана. Мислим да сам све ово сама привукла...
Јесен, причам о камповањима и путовањима неким новим главицама жељних авантуре, трчање по корзору ми није први пут... са њим сам се тркала, пролазници нас гледали, мислили су валда да сам га покрала а он вија мене лопова.
И наравно, знате за шта ме је ухватио у лету? За косу, тако ме је савладао. Зграбио, загрлио и пољубио да сам једва дисала само кроз ноздрве. Мислим да смо у позадини чули аплауз пролазника. :D
И шта сад... сва онако покиснута и од воде и од емоција, пошаљем му мејл. Нисам издржала. Пукла бих као балон да сам ово све оставила у њедрима.
Лакше је кад се подели терет. Па макар остао непрочитан, али ти је лакше кад знаш да си послао нешто што те гуши, стеже, притиска.
Да можеш после опет онако растерећено да трчиш.
Свуда по нашем лепом континенту.
А до јуче сам била пресрећна, ма на крову света. Одржала сам говор неким новим клинцима о мојим камповањима широм нашег лепог континента и конкурисањима на разно разне семинаре и скупове за студенте и младе. Баш сам била срећна, насмејана, раздрагана. Данас исто у добром расположењу. Осванула Мала Госпојина, од рана јутра ми долази родбина, после и ја скокнула до неких... враћам се у град, киша већ узела маха. Дај још да другарици пребацим новац, те не ради ни ова банка ни она... Ал сам се сморила у секунди!
А трчим по корзоу као да ме неко вија. Ах бадава... 'ајмо кући полако...
Семафор један, раскрсница...
И готово, ја сломљена (емотивно).
Боже, ко ме терао на ову страну да идем...
Нашла сам се пред нашим омиљеним рестораном.
Ја сам ту годинама долазила као клинка са мојима, и кад смо славили и кад смо само просто били гладни па 'ајде да се почастимо. Још чешће смо одлазили кад су га реновирали и проширили. Добило је другу "боју".
После сам и са њим ту долазила. Он је њега још више волео, толико да ни за један други није хтео да зна или да ризикује.
Било је ноћи кад глумимо свађу а конобар нас пресече, а ми праснемо у још већ смех. Ма лудаци...
Једино ту кад дођемо, нигде није хтео да жури. Видело се по њему колико му је ту годило. Ја шта ћу, морам некад по ради себе да се прошетам. Углавном је ћутао као заливен. Па на излазу ми каже, мрдајући главом лево десно: ,,А маму им **** ал те сви гледају."
хахахахахаха... па хвала Богу... ниси Ругобу прошетао. :D :D :D
И сада...
После толиког времена прошетам поред тог нашег места... не смем главу да држим право, све је окрећем. Ма какав поглед само, комплет све, само да ме не затекне неки призор... мислим да не бих преживела.
Можда ми није било тешко да пресечем ту агонију која нас ничему није водила, али кад се рана охлади... она онда пече.
Ту и тамо ми се умеју појавити кошмари. О њему. А не могу да га назовем. Не смем. Није мој, нити сам ја више његова. Пресекли смо, било нам је ужасно тешко растати се. Плакали смо једно другом као у гроб да испраћамо нас...
Милион пута смо покушали поново, није успело... никако...
Милион пута смо рекли "па шта нам се може десити, оно најодвратније смо прошли".
Али не.
Живот, Судбина се сваки пут поиграла са нама кад смо се и ми са Животом и Судбином заиграли са "хајмо још један круг", "ма само још овај пут и успевамо".
Ко бре да успе?
Ми, јадници, паћеници обични, ма најобичнији дајемо обећање Животу и Судбини?!
Дефинитивно нисмо нормални.
Да не кажем баш, зрели за лудницу.
Могу мислити како нам се Бог сваки пут смејао на те наше наиве изјаве.
Бог се смејао а Анђели Чувари плакали. Што ће и они са нама проћи још један круг пакла.
Ужасно, ужасно је тешко признати и себи и њему да нема више даље. Ужасно. Никада ми неће бити јасно зашто се толико ружних ствари морало десити. Зашто ако је љубав у питању не буду само лепе и богоугодне ствари, да живите једно за друго... зашто ђаволи умешају своје прсте...
С њим сам камповала где год да сам стигла. Боже колико сам ја слободна била... Опомињао ме је некада "па дај бре Тијана...", рекох, молим, шта је било?
Одавно ја немам баријеру - ни за шта. Ни где треба лећи ни где се пресвлачити.
Ове године кад сам се враћала са Острога, кажем другару, рекох чекај само да се пресвучем. Хоп троп, падне хаљина а ја остала обучена у мању, практичнију хаљину за путовање. Ал се насмејао, како сам уиграна. Ах рекох шта ћеш... искуство. :D
Можда, у крајњем случају, кад резимирам све, није случајно што сам се изненада нашла испред тог ресторана. Мислим да сам све ово сама привукла...
Јесен, причам о камповањима и путовањима неким новим главицама жељних авантуре, трчање по корзору ми није први пут... са њим сам се тркала, пролазници нас гледали, мислили су валда да сам га покрала а он вија мене лопова.
И наравно, знате за шта ме је ухватио у лету? За косу, тако ме је савладао. Зграбио, загрлио и пољубио да сам једва дисала само кроз ноздрве. Мислим да смо у позадини чули аплауз пролазника. :D
И шта сад... сва онако покиснута и од воде и од емоција, пошаљем му мејл. Нисам издржала. Пукла бих као балон да сам ово све оставила у њедрима.
Лакше је кад се подели терет. Па макар остао непрочитан, али ти је лакше кад знаш да си послао нешто што те гуши, стеже, притиска.
Да можеш после опет онако растерећено да трчиш.
Свуда по нашем лепом континенту.
Коментари
Постави коментар