Лепотан (2006)

Не зна дан шта ноћ носи, нити ноћ шта зора рађа... Тако ни ми нисмо знали, али немир је био у мени. 

Храбра јесам, али неизмерно ми је тешко да опет сву ту самоћу остављене девојке преживим, опет изнова, нема краја мом тужном животу. Цео живот ме неко оставља и то све зарад других, а ја остајем к’о сироче препуштена сама себи. И тако већ годинама. Живот ме шамара, чврсто стојим на ногама, али се питам докле, докле ћу имати још снаге! Докле ће још тињати пламичак наде у мени! Осећам да је фитиљ већ при крају. Сваки почетак је тежак, али превише ми је да стално изнова градим, изливам темеље и да их мој стратешки партнер руши. Да их виле ноћу руше, а дању да градим - не би ми тешко пало, колико кад ме мој Јуда изда! Знала сам да кад сам осетила смирај и неку тију - да то не ваља, да не слути на добро. Пред затишје дође бура. Овај пут бура ми ништа аман баш ништа не остави! 
Некада су ми сећања навирала узајамно са цвркутом птица у чијој сам песми уживала... а сад уживам у звуцима виолине. Можда ми она да утеху, а утеха ми можда једног дана увећа наду, а нада да ми се претвори у стварности. Неизмерно бих хтела да и мене неко воли, да и ја то доживим, да ме искрено воли, да ја неком будем љуба, нечија кап воде у пустињи, нечија срећа, нечија нада, нечија вера, нечији понос и дика. 
Да обострано улажемо једно у друго, да будемо једно, то једно које нико други па ни нас двоје не би смо могли да порушимо и уништимо, ни најједноставније ни најтеже. Никако, али баш

никако.Да будемо понос и узор свим паровима, да нам нико не завиди већ да сви са нама буду срећни, а ми би ту срећу поделили са светом. 
Изгубила сам наду и у бајке и у њихов крај:,,... били су срећни до краја живота. ", чини ми се да то није постојало ни у бајкама, мислим да су и ти ликови тужни и осећајни као и ја. Ако не показујем осећања то не значи да сам безосећајна. Али, ето, нека сад се сви увере да и ја имам душу и кад плачем и кад душа хоће да искочи због силног вапаја за срећом која ми измиче, као да се она мене не тиче! Као да је нисам ни осетила. Нисам похлепна, али понекад не знам да пресудим које је мање зло. 
Мање зло не постоји, све је исто, само зависи како се снађеш у њему. Много ми је тешко. Рицала бих од муке, бола, срамоте и страха! Кад знам да је нека друга моје место заузела. Није ми јасно како више да поново не погрешим! Досадашњи нису знали да ме цене, а тога сам се највише плашила, моја интуиција је непогрешива, по ко зна који пут. Увек сам желела да ме тај неко цени, да ја нисам као остале, да у мени има доста тога од чега се разликујем од других. Много је тешко кад ме сврставају у исти кошар, јер знам да сам посебна. Харизма ми је несхваћена, зато што не знају да је протумаче, зато ме тако истим очима гледају. Увек сам пленила врлинама околину, али како... како то да увек наиђем на неку незналицу? Како увек дам своју руку безвредном човеку? 

Није нам се дало, све је слутило на крај. Можда бих све то лакше поднела да сам била спремна. Сваком његовом позиву сам се радовала, понекад сам милсила да мојој срећи нема краја. Једно је сигурно: јака сам, а још јача без њега. Он је слабић, а ја мушкарца не желим да вучем за собом кроз живот. Оно што ме не уништи, а хвала Богу што ме не уништи, учини ме јачом.

Знам и осећам да је са њом, живи од старе славе, милија му је прошлост него да гради са мном будућност. Видећемо шта ће бити, време ће нам показати дејство свога лека, а даљина ће помоћи нашим очима. Пожелим му да, свака моја канута суза, буде пуна година његових проливених суза, да без мене нема среће, да га она остави па да види како то боли. Јер стижу невине сузе девојачке, као што ми рече баба. По свему судећи он је мазохиста, воли да ужива у слатком болу љубави. Немам више речи, ни коментара за идиота. Толико сам месеци самовала, много квалитетније особе сам одбијала и њему пружим руку, први пут сам ризиковала и ето шта ми се десило. Не да се мени...

Само да га вечерас не видим. Знам да глумим, вешта сам у томе, снађем се као мачка при паду, али после... не можеш бити јак у потпуности, ништа није перфектно, тако ћу и ја испустити сузу кад останем сама од целог света међу четири зида. 

Искуство ме научи – звезде долазе на крају и улазе на велика врата.


Суботица, Илијдан, 02.август 2006.