Последњи валцер (2007)

Бели облаци. Небо се од њих не види. Пахуља паде, једна овде једна онде. Мрак се надвио над градом. Заиста је јако лепо, поготово кад су улице лепо осветљене са разноврсним светиљкама. Ах, тако је романтично... Ја сам се увукла у мој омиљени капутић. Полако ходим, а снег све брже и брже веје. Корак ми полако хвата његов ритам. А у мислима сам у једном од мојих омиљених градова… Готово да нема никога напољу. Глуво је доба, али ја чујем Моцартову симфонију. А не могу да му одолим, плешем, и плешем, занос ме све већи хвата.

Хајде, придружи ми се...
Што ме питаш, зашто сам те извела напоље, вани, под звезданим небом? Да те подсетим на нешто наше... Хоћемо ли да отплешемо последњи валцер? Не изненађуј се мојим питањем, јер даме бирају. Снаћићеш се, не брини, у најмању руку ја ћу водити...
Па зар је толико прошло од нашег претходног плеса? Хеј, па шта се десило у међувремену код тебе… и код мене? А , баш је лепо било теби... Мени? Па било је лепих и тужних корака... Тужни су баш знали да ми уздрмају тло под нога. Али као што видиш, добро плешем, што значи да сам више него добро... Не смем се предати, није то за мене. Трудим се да будем јача од сивила...