За све Марије Магдалене (2010)

Десанка Максимовић

,,За Марије Магдалене“

Царе Душане,

тражим помиловање

за жене каменоване,

за њине саучеснице, помрчине ноћи,

за мирис детелине и грања

где су пале опијене

као препелице и шљуке

за њине животе презрене

за, неудостојене самилости,

љубави њихове муке.

Тражим помиловање

за месечину и рубине

коже њине,

за њине сумраке,

за пљускове косе расплаетене,

за руку сребрно грање,

за њине љубави разголићене

и проклете –

за Марије Магдалене.

 

Природни закони јачи су него било који људски. Макар он био суров, попут цар Душановог Законика. Што човек заповеди, природа може у трен да избрише и пустош остави, поготово када човек као њен поданик се понаша као господар  и творац свега. Када се опанак подпапучи, може природу да расрди.

А са друге стране, може природа да начини нешто неописиво лепо. Толико лепо да јој ни људска машта не може прићи.

Зар да два бића када осете привлачност, јачу од магнета, је потисну, само због неког људског закона? Коме тиме боду трн у око? Зар исти ти трећи, четврти, пети и сви остали се не могу на тренутак освестити и сетити речи из Јеванђеља: балван је у око твојему...

Жена важи за сензибилније биће, воде је осећања, не пита за границе нити их поставља. Једино је усађени морал средине и непосредног окружења може спутати. Та потенцијална осуда, могући презир зло навлаче на душе усамљене и напаћене, душе жељне само љубави. Тада долази до несреће. Ни мање ни више. Тако је увек. То је закон природе. Закон Невидљивог. Закон неописивих сила. Колико пута закорачи, корача, шета, трчи, хита, не марећи да ли је дан или ноћ, да ли је пљусак или не. Да ли јој је топло или хладно, да ли јој је удобно као трава мека или у грању тражи заклон свој.

Природа колико пружа слободе толико и може да узме. Омами својим мирисима детелине, чула се сва покрену, страсти распламсају, вољенима буде као у рају.  Не скривајући ништа ни од себе, ни од бога, ни од људи. Остају као две разголићене истине. Разоружани потпуно. И тада ти трећи, четврти, пети и сви остали чине оно што не би смели. Што им нико не даје за право, ни Цар на Небесима ни Цар на Земљи. Немају ваљаног разлога ни користи од напада на безрезервну љубав. Али просто, то нешто постоји у људској природи што нагони да се мешају у туђе животе и да суде некоме.

Па коме да суде? Како се неко може усудити да буде судија? Да буде већи папа од самога папе? Зна се ко може по правди и правици да пресуди, то никако није ниједно биће на овоме свету. Ма какву год да имао титулу у овоме свету. За осећања се не може судити, ни морално ни правно. Не постоји кантар за осећања. Не постоји тас на који можемо да извагамо морално од неморалног. Па да пошто пресудимо, изрекнемо осуду на вечно проклетсво или можда још горе, да каменујемо те по нама грешне Марије Магдалене.

Човек ако сматра да то што чини је добро и да то воли бесконачно, то није грех. Нити ће га исповедати нити ће бити осуђен за то. Али ако можда ти трећи, четврти, пети и остали јесу у праву, у праву су да се пало у грех, грех се топлим сузама може сапрати. И што је најважније – никада није касно за покајање.

За љубав се не каје. Јер је срећан онај ко може љубав да даје и љубав да прима. Зло и пакост и завист могу да је прокуну и осуде на пропаст. А исти ти завидни односно одрази неиспуњенних и неоставрених особа су већи грешници него било која од њих осуђена Марија Магдалена.

Нови Сад, април 2010.