Стуб срама (2005)
Боже,
признајем, јесам - крива сам! Крива, што нисам била као сви анђели, које си нас
Ти једини саткао. Крива, што сам свесно прошла поред једног твог правила...
Јер, заиста ти кажем, нисам могла да поднесем толики терет...
Крива, што сам се одала својим осећањима! Крива што нисам победила себе, што не знам да управљам сама животом! Крива што нисам конзервативна! Крива што волим, волим и волим све што је лепо, што не могу да одолим чарима својих снова! Крива што сам била отворена! То ми је било једино оружје... Мислила сам да кад већ немам куд, да бар то употребим, рекох себи сигурно ће неко стати испред мене, лицем у лице... Али признајем и то да сам сваки пут бежала у црквену порту не бих ли нашла утеху од толиког зла на земљи, ту сам се осећала заштићеном. У твом рају сам уживала у цвркуту птица ушушканих у гнезда када поздрављају зраке сунца кроз крошње дрвета, а сад... Сад када ћу бити осуђена, одбачена, седећу и даље на стубу срама и у
даљини ћу слушати тужне звуке виолине... Већ ми је јако
хладно, од кад како си са мене скинуо бели сатенски плашт. Зима ми је, зато сам
овако скупљена у положају као у мајчиној утроби. Е, да и то што кажеш, бар да
знам какав је осећај мајке у утроби њеној. Ето, нисам то заслужила...
Знам, нико неће смети да ми приђе... Нико... Већ ће ме крајичком ока немо посматрати издалека и у себи препознати исту жељу као моју, али ће се уплашити пред блеском Твога сјаја као упозорењем, и само ће наставити даље свој корак. А други ће пак, пролазити уздигнуте главе и уперенога прста на срамнога анђела недостојног Твога благослова и милости. Бићу мирна... Прихватићу све! Да ми опет даш прилику да живим и по мерилима својим, опет бих све исто чинила, не бих ни ћуд ни длаку променила.
Боже, морам ти признати још један мој грех, пре него што га уопште и починим. Саткао си ме подједнако од љубави, нежности, истине, мудрости, лудости, поноса, опреза, вере, стидљивости, слободе, страсти и лажи! Хм, толико осећања на једном месту, да није превише? Кроз осмех Ти још ово изговарам. Хоћу да ти кажем, да нећу имати мира дуго, управо због оволико особина међусобно испреплетаних. Оне се узајамно подижу, активирају, бојим се да ће разорити окове туге које ћеш ми ставити на нежне укаљане руке.
А када неко поред мене остави плаву ружу, знаћу где ми је место. Где сам доспела. То ће бити мој пораз.
Опрости ми, Боже.
Крива, што сам се одала својим осећањима! Крива што нисам победила себе, што не знам да управљам сама животом! Крива што нисам конзервативна! Крива што волим, волим и волим све што је лепо, што не могу да одолим чарима својих снова! Крива што сам била отворена! То ми је било једино оружје... Мислила сам да кад већ немам куд, да бар то употребим, рекох себи сигурно ће неко стати испред мене, лицем у лице... Али признајем и то да сам сваки пут бежала у црквену порту не бих ли нашла утеху од толиког зла на земљи, ту сам се осећала заштићеном. У твом рају сам уживала у цвркуту птица ушушканих у гнезда када поздрављају зраке сунца кроз крошње дрвета, а сад... Сад када ћу бити осуђена, одбачена, седећу и даље на стубу срама и у
Знам, нико неће смети да ми приђе... Нико... Већ ће ме крајичком ока немо посматрати издалека и у себи препознати исту жељу као моју, али ће се уплашити пред блеском Твога сјаја као упозорењем, и само ће наставити даље свој корак. А други ће пак, пролазити уздигнуте главе и уперенога прста на срамнога анђела недостојног Твога благослова и милости. Бићу мирна... Прихватићу све! Да ми опет даш прилику да живим и по мерилима својим, опет бих све исто чинила, не бих ни ћуд ни длаку променила.
Боже, морам ти признати још један мој грех, пре него што га уопште и починим. Саткао си ме подједнако од љубави, нежности, истине, мудрости, лудости, поноса, опреза, вере, стидљивости, слободе, страсти и лажи! Хм, толико осећања на једном месту, да није превише? Кроз осмех Ти још ово изговарам. Хоћу да ти кажем, да нећу имати мира дуго, управо због оволико особина међусобно испреплетаних. Оне се узајамно подижу, активирају, бојим се да ће разорити окове туге које ћеш ми ставити на нежне укаљане руке.
А када неко поред мене остави плаву ружу, знаћу где ми је место. Где сам доспела. То ће бити мој пораз.
Опрости ми, Боже.
Коментари
Постави коментар