Златни мој... (2008)

,, У име љубави ћу доћи, пошто те хоћу!“

Седела сам у тишини, склупчана у мојој омиљеној фотељи. Тако су ме затекле ове твоје речи. Занемела сам. Не умем да објасним како, али ја нисам могла никако да одреагујем. Само сам осетила нешто дубоко у себи да се јако радује. Неки мали дух у мени је био толико срећан да нисам могла ишта да одговорим. Није био човечуљак који скакуће у месту. Баш прави дух. Трчао је брзо кроз празне и сиве ходнике, својом радошћу је све постало лепо као у најлепшим сновима, пробудио је нешто у мени, неку живост. Живан.

Испунио ме је. Одједном све се променило у топлу златну боју. На лицу ми је нарасто очаравајући осмех, али и даље без гласа. Без осмеха би тада била као маслина без уља. Први пут су ме обузела тако јака осећања.
Да то није можда љубав? Да, чудим се. Изгледа да ја никог пре тебе нисам волела. А тебе... Овако ћу да ти признам: знаш оно, када смо на неколико корака једно од другог? У тој близини, опет себе не разумем. На овом пољу баш се не сналазим. Тело ми је сведок жеље. Просто задрхти, ако не кренем ка теби. Макар изабрала најдужи пут, важно ми је да кренем. Срце туче, мала сам ја за њега, хоће да искочи. Сирото, не знам на који начин да му помогнем, да га смирим. 
Или ми је оно компас? Или је нашло свој миран залив? Или бесмртност? Можда не жели да нестанеш? Веруј ми, не желим ни ја.

Србија, јесен 2008.