Вапај (2007)

Сама сам. Опет сам сама. Да, то сам она права ја. Сама. Не жалим се, од рођења је тако. Вучем карму из прошлости. Али нећу да ми душа буде сама. Нисам се томе надала, а опет... Па дешава се. Мада, од горег увек постоји горе. Сигурно има душа које никада нису осетиле сродност. Али ја јесам. Нећу бити похлепна.

Овако често закључим, али...

Ја сам та која ни сањала није да ће ово рећи, а камоли да ће ми се изнова понављати. Толико сам постала зависна од тебе. Од свих наших успомена, изговорених речи, погледа, загрљаја. И колико год то све данас био прах и пепео, покушавам да све то оживим. Не знам како ти, али ја из дана у дан све више верујем да ће ипак одатле изронити Феникс. Верујем. Нада ми је ту. Ту у срцу. Мислила сам, да сам је заувек изгубила. Али ми се вратила још већа када сам, као ти што си ми ти не давно написао, посетио место које смо волели.

Ни ови непрегледни месеци и дани за нама ништа нам неће значити, кад будемо шетали оним најлепшим сокацима. Још увек памтим ту понуду за шетњу. Нисам је заборавила. Одужићу ти се, једном.

Суботица, Новембар 2007.