Тѐле... (2007)

Како смо слични. Више него слични, скоро сасвим идентични… Импулсивност. Можда нас је баш она спајала. Па на крају  раставила. Због ње смо били бржи од времена. Имала сам тајну коју бих ти можда тек сад открила, она ме је онако знала тиштити. Хтела сам, кад се све добро заврши у том мом свету, да те обрадујем, али ето, испечила се овај пут твоја деградирајућа импулсивност. Да бар ниси...

Сломила ме је. Чак сам помислила, да никада се нећу због ње подићи и блистати оним истим старим сјајем. К’о што ми рекоше то је твоја судбина. А ја кажем - и то је живот, изборићу се, нећу дозволити да толико поклекнем. Сад тек схватам да сам ти много тога хтела рећи. Једино према теби нисам била Ледена лејди. Да ли осетиш моју топлу сузу кад ми кваси јастук? Да ли те некада посети мој лик у сну? То ја молим мога анђела чувара, да твог анђела посети... Молим се богу за нас... А онда у сред ноћи ознојана устанем и крикнем твоје име... Па чврсто загрлим јастук, замишљам како ослушкујем твоје срце. Немогуће да је само у мени толика љубав. Немогуће да је једнострана. Сигурна сам, да телепатија и из твог срца ствара сада већ платонску љубав. И тако дочекам зору.

Ма где био, на било ком континенту, знај да моја љубав пламти. Још ће бити жара. Јер такву си ме волео, таква ћу и остати. Жарићу и пленити са мојом харизмом.

Суботица, новембар 2007.