Уз мене је неко... (2006)

Дивно је имати подршку од толико људи. Како је само лепо тога бити свестан.

И како сад не примити их поред себе? Пријатељства никада није превише, али мере мора бити.

Шта је пријатељство ако не сврха човечанства? Зар се баш из пријатељства не црпи снага за боље сутра? Важно је да ниси јединка, јер тако се не да опстати.

Шта, да глувариш непотребно сам по улицама дугим без пријатеља? Па то је сулудо.

Зар се најлепша љубав не рађа баш из пријатељства? Корак по корак... Неки сулуди примери су потиснули ову вредност човека, па исто ово друштво учинили посрнулим.

А тек кад на својој кожи осетиш неописиву топлину? Само је доживети треба.

Невоља је тест пријатељства. Ко се ту докаже љубави и наклоности моје достојан - то ми је доживотни пријатељ, као и злато у ватри кад се позна. А шта знамо, можда чак и на оном свету наставимо, па буде вечно пријатељство...

Све ово може нестати, изгубити се као да никада није ни постојало. Али ако смо људи, хајде, не кваримо јер много је разлога. А опет, некада није до нас... Не зна дан шта ноћ носи, нити ноћ шта зора рађа... Тако ни ми не знамо, али немир кад кад бива у мени. Покушам да га игноришем, мислим ма нема шанси да се то деси... Али враг не мирује. Ето, често будем ја та која кад оставља - остављам и оно што чини богатство човека - пријатеље. На сваком кораку очекујем да ми неко каже: ,,Зар ти није свето оно наше што некада бејаше?". То ми је грех ког се не могу отарасити. Нисам особа, а нити бих, да оставља, само... хрлим напред, ка будућности, не доживљавам поразе, не добијам битке већ ратове, свирепо одбацујем оне што ме потиру. Једноставно, остајем доследна храбрости што тиња у мени, да будем јака и срчана, само молим драгог Господа да ми буде у помоћи и утеси. Не желим да поклекнем пред било каквим искушењем, то би ми било трње које никада не бих могла да одстраним. Истрајност, упорност и вера у оно што улажем сав свој напор, су ми тад једине вредности. Ако те вредности изгубим - изгубићу себе.

Имам изузетно добру интуицију којом управља Нечија невидљива рука што држећи светлост показује ми и изводи ме из тунела мрака на прави пут коју нам је Свевишњи дао, да је искористим бивајући тако ближа срцима и душама мени најдражих. И на крају, се увек осврнем, посетим и вратим - пријатељима.

Суботица, 2. август 2006. , Илијдан