Жива ?!

Има ли шта горе када живе људе мораш да сматраш мртвима? Да их просто више нема. Ни гласа од њих. И тако већ 6-7 година. А до тад су били део тебе, јер Богом су ти дати.
Радовала сам се при сваком сусрету. Била спокојна. Јер сам осећала ту слатку пуноту блаженства у себи. Места секирацији било није. Рат и ружни дани су прошли.
И онда... Шта би?!
Појма немам.
Зар је могуће да се група од малтене 20-30 људи само "изгуби" из нечијег живота? Ма да су ми бар рекли разлог, па да се покријем ушима и јорганом преко главе и да ме нема док се не уозбиљим! А не овако...
Ја, која сам малтене до јуче одбијала сујеверје поклекла сам пре који месец. Баш кад сам се понадала да су се ти исти људи вратили да опет будемо срећна заједница. Да, повратак ми је био краткотрајан. Толико таман да ме докусуре. Са свега неколико речи. Украли су ми и последњу наду и угасили фитиљ, у сред тунела. Избезумила сам се. Нисам више своја. Тако ми је и поглед пао на текст о детету које није планирано тј. какав ће однос имати са околином. И све је тачно. Жив сам пример. Никада приxваћена. Увек са вишком енергије. Увек нападана, оптуживана за најгнусније и најниже ствари. А вечито насмејана. Да човек стварно помисли да се дрогирам. Додуше, без мака не могу, али после њега сам кома, одмаx падам у кревет.
Елем... шта сам требала свиx ових година да радим? Да трчим и истерујем правду, због чега, због кога? Мада с почетка јесам помишљала на то.
А да ствар буде бизарнија, јесам једном али само једном им се приближила. Нисам ништа очекивала. Просто сам имала потребу да опет будем део њих. Тешко је бити јединка. Није то баш здраво. Пришла и била у њиховом присуству. Тридесет и шест сати. Доживела сам тад и више никада - игнорисање! У буквалном смислу, као да нисам ни дошла, ма уопште као да не постојим. Кад тад нисам умрла од срамоте никад нећу.
Не могу, заиста не могу другачије да се осећам, јер ме неистина или инсинуације о мени боле. Прже ме! Да цркнем! Баш зато што су за темељ узели истину а за материјал блато (или балегу, нисам сигурна, знам да је на "б"). Не знам како, не знам зашто, могу да предпоставим, али нећу. То је један вид трача. Нећу да се спуштам на њиxов ниво.
Обрела сам се у нечему о чему ни на крај памети нисам имала. А како се ту корача... појма немам. Валда треба сама да угазим ту стазу. До јуче би можда неки глас у мени рекао "али не желим њих да изгубим!", а данас...
Не желим себе да изгубим. Иако... је можда и за то касно. Но, 'ајде знам где сам. Скотрљала сам се низ литицу. На некој сам климавој грани. Ако сад не скупим снаге и не кренем ка горе... амбис ми не гине.