Служба

Не додирујем земљу. Само ову црвену хаљину, ах колико ми одузима времена. Упорно је повлачим, на крају сам шлеп скроз рукама обухватила. Чини ми се да је све дужа и дужа како који корак више направим. Доћићу ти сва у фронцле. Али не брини се. Не, не, то себи не бих дозволила! Видећеш ме у пуном сјају. И са огромним жаром у очима. Ако не стигнем ускоро, спржиће ме као лава вулканска тај исти жар. А боље је да га ка теби усмерим. Теби је намењен. Ти си га изазвао. Носићеш се са њим. Комаданте, од сад ја наређујем!

Вид' овог малог, заспао је на стражи. Глат пролазим. Надам се да ме видиш на камерама.
Нема аларма? Изеш ову институцију! Још сам помишљала на путу ка овамо, да се представим као једна од твојих секретарица. Приправница, волонтерка, шта год већ, слагала бих, као да би ми тешко пало. А и на оном Правном сам испекла занат. Охохо а шта ћу тек за коју годину да радим! Бићу магионичар са речима. Као они у Америци што пељеше богаташе. Жонглираћу језиком док једном ногом додирујем први а другом ногом последњи круг пакла. Шта друго да радим, него да врбујем наивне људе кроз маглу. Пакт са ђаволом је потписан. А зауставио ме ниси.
Имао си ме одувек као на длану. Плесала сам до бесвести. И будна и спавајући. Мира ми те црне очи нису давале. Трепнуо, никада. Прождирао си ме погледом. Уједначено дисање. Ма чекај, да ли ти уопште дишеш? Заправо, никад нисам чула. А перфектан слух имам. А да, знам да знаш. Хм има ли нешто да ти је промакло?
А опет са друге стране, никада се нисам осећала као твоја марионета. То ти стварно не могу преписати. Радила сам све што ми је душа и тело пожелело. А желело је много више, само што нисам знала више ка којој страни да избацим сву ту енергију. Да је се ослободим, можда је неком другом преко потребна, том имагинарном примаоцу. Понекад бих осетила неки зид. Стаклени, непробојни. Зар сам у кутији била све ово време?

Нисам се осетила твојом марионетом. Али ми је то синуло ноћас. И наравно, у моменту сам кренула ка теби. Импулсивна увек. Додуше, хиперимпулсивна, да се не лажемо. Не марећи и не обраћајући пажњу на оно што се протеклих десетак година говори "време данас лети", просто сам отишла оставивши своју генерацију да се и даље весели на апсолвентској вечери, а ја ћу се као тобоже вратити, само нешто часком да обавим. Са свом оном плејадом професора, и званих и незваних. А увек младости жељни, валда зато што своје младости нису ни били свесни. После детињства једино чега се сећају су... титуле. Зато су нам и давали каткад мудре савете. Једино то и памтим са предавања. А то је једино и било занимљиво. Оне мађије са речима - имам у приручницима и белешкама. Ако ми баш затребају. Упијала сам сваки савет и радо их на самим испитима пред профама цитирала јер сам се качила за њих као куком, не би ли се извукла из твоје воде. Попут воде си ме додиривао. Микромилилетар ти није промакао. Била сам твоја, уједно и желећи те и ослобађајући те се. Нисам могла да те обришем, осушио би се на мени и тако сам те опет имала на кожи. Џаба све. Душу си ми оковао, давно. Обезбедио си се на време. Знао си да ћу ти бити верна колико год се успињала да не будем. Тако сам и овај пут покушала.
Направила сигуран план. Била сам манипулатор ситуацијама толико пута. Владала сам. Грешке није било. Опробан рецепт. Мисија свака сто процентно испуњена. После славим до зоре уз кило белог. Наздрављам својим вијузима. Све до овог пута. Првог.
Није био фијаско. Јер се ништа и није десило. Просто свите и друге стране било није, нико се није појавио. А по свим информацијама требали смо да се затекнемо у исто време и на истом месту. Била је проверена информација, лични извор а не дојава. И да се апсолутно нико не појави, више од пола вечери? Било ми је јасно. Кристално. Две године ти очи нисам видела, али сам знала да си умешао прсте. Бар је то за тебе био мачији кашаљ. Колико си пута некоме препречио пут за рад својих амбиција? Хм ма као да водиш статистику...

План јесам имала да кренем другим путем, али жељу... па нисам. Више је то била жеља да се ослободим овог вишка енергије. Али не и тебе. А туђе руке... ипак, не, хвала.
Пуцам по свим шавовима. Осећам се недовољно искоришћеном. Имам капацитета. Али немам вентила.

Ајме колика су ова здања из социјализма! Нису баш лепа као зграде из Краљевине, али њихова величина је импресивна! Ни ја не бих избијала из канцеларије као ти. Лако је данас, поставили сте камере свуд по граду, мало поправили оне старе дебеовске, а преко лед екрана можеш да пратиш да ли пеглам у стану или на сплаву играм са силиконским лепотицама. Зато имаш лице без бора. Помучио се ниси, а све имаш сервирано на тацни.
Хах дивим се свом уму! Или вољи? Ладно из прве проналазим пут. Или сам вођена огромном жељом или стварно имам високи коефицијент интелигенције. Никада у Палати нисам била, а и како бих, ја сам нико и ништа, обично цивилство. А никада ме ни на кафу ниси звао овде.

Све што си икада радио, радио си за државу. А обично би супруге твојих ратних другова се разводиле уз новокомпоновану изреку " 'ебала те држава које више нема", ја ти то никада не бих изустила. Нити сам ти била жена а нити сам била кивна на државу. Ја сам то управо волела код тебе. Пржио си ме као жеравицом својом биографијом. Мало је, мало је рећи да сам те обожавала због тога. Опсесија си ми био због толике храбрости и тог ноншалантног кретања без и једне речи. Погледом си олако приграбио шта си хтео. Шта ниси хтео, ниси ни гледао.

Крај степеништа. Последњи спрат. Лепе су вам ове палме или шта су већ, цвеће неко егзотично. Сигурно се баштованством бавите, нервозу да сузбијете између акција и извештаја. Немам сад времена да разгледам и дотичем ни мозаик, подсети ме после то да урадим.

Огромна полирана врата. Ту си. Гарант. Како се лако квака отвара... Мрак. Је ли ово канцеларија или нека остава? Уствари, одбија се неки блесак...О полиран писаћи сто. Хах, па да, уваљен у фотељу укључио си само мањи екран, умало да те не сконтам. Један, у равни те исте фотеље је укључен. А мене и даље нема ко да спречи да уђем. Где ти је екипа?

Мук и тишина. Само се свила на мени чује. Сандале су ми се истрошиле, али се не чују јер је тепих густ и мекан као кашмир. Закачила сам боком о ивицу стола, али се фотеља и даље не помера. Само снимци на екрану. Прослава нека. Ако, ако, нека славе људи ако су срећни. Мало је данас таквих. Први пут сам ушла у неку просторију а да ми је пријао дим дувана. Не знам шта је у питању, али сигурно није Дрина без филтера. Антипушач сам, али ово је тако опија чула.

Сад већ и видим да дим куља из фотеље, светлост од екрана га оцртава.
Стала сам.
Хоћеш ли се окренути? 1, 2, 3, 4...
Бацам торбицу од кристала и сребра. Наслеђујемо је генерацијама у фамилији, по женској линији. Тако је некако пискаво треснула о стакло на столу.
Прилазим и видим ти ноге, мушки прекрштене. Ни један мишић ти се не помера, а ја бридим. Још два корака чиним и сад те видим целог. Заваљен си као да гледаш трилер. Не трепћеш и не помераш се.
А та црна униформа! О, Боже, као саливена! Прелеп си, прелеп! Али како можеш толико да будеш миран, да не бациш ни најкраћи поглед?

Стајем између екрана и тебе. Чик ме сад не погледај! Уф, како ли сам извела ове полукружне кораке, да је нека друга ситуација сигурно бих се разбила као звечка, али сад не. Нећу тај луксуз дозволити. Лагано подижеш поглед. Између нас је дим. Чекам. Не проговарам док ти први не изговориш бар нешто. Или док ми не опалиш шамар.

'Ебао те тај дуван или шта је већ! Колико га већ пушиш! Има ли краја?! Губим стрпљење. Стопала ми отичу у овим сандалама. Усецају ми се по два та кајишчића са цирконима. А не стојим ни баш најудобније на овом тепиху. Ако ми и само мало равнотежа попусти, разбићу се као звечка. Тек би тада твоје задовољство било комплетно. Знам да не би малим прстом макао. Волиш кад сам ти у равни са стопалима да можеш златним ланцима око врата да ме дижеши спушташ када год ти се прохте. А ти би и даље мирно пушио то међу прстима. И евентуално се смешкао ако би ми се поцепала хаљина
.
Напокон! Готово је. И даље иста позиција седења. Само са прекрштеним прстима на стомаку. И први пут искривљеног погледа на леву страну. Оптимиста. Израз лица - нема га. Само те твоје неодољиво сурове мушке црте. И те очи, два црна оникса...

Вратила сам ти се као господару. Не нападам те. Немам за шта. Јер све знаш. А знаш и шта пролази мојим венама. Нисам вучица, вучјак сам. Нисам слободна нити у чопору, у дивљини, па да сам своја. Не, ја сам издвојена, давно, по рођењу, усвојена. Одведена у ту људску "цивилизацију" која је уништила моје природно станиште. И да хоћу да се вратим путевима предака, не бих преживела. Неко би ме убио. Или тај исти чопор или ловокрадице, нељуди. Или или. Зато смирено стојим пред тобом. Очекујем да ме опет под свој кров примиш и да ме храниш отпацима са свог стола. А ја ћу увек махати репом, бићу ти вечно захвална за топли дом и нешто хране. А ако ме помазиш, лизаћу ти стопе док ме не одгурнеш или не опалиш ћушку.
Јер не знам без тебе. Не умем. Не могу. Зар је могуће да ЈА будем БЕЗ ТЕБЕ? Ми смо једно другом предодређени. Испреплетени смо као када днк гледаш кроз микроскоп.

Дошла сам да... да ми скинеш огрлицу. Да, због тога сам дошла.
Уф, добро сам се сетила. Који ми је фактор?
Стави ми, молим те, давилицу. Не могу ја више овако!

Не могу да се шепурим, знаш ли колико то, заправо, исцрпљује? 'Ајде се бар на један дан постави на моје место. Глуми међу људима слободу и независност, да не кажем еманципацију, а после када се вратим у стан и затворим врата... прво ме сасече самоћа а после бризнем у плач... Са давилицом ће бити другачије. За мене природније. Док су бодље ка унутрашњој страни, увек ће ме упозоравати на оданост ти. Будем ли помислила да кренем за нечим другим што ми заигра у оку, забошће ми се најстрашније. Крв ће ме вратити на место. Крај твојих ногу.
Ако ме имало волиш, некад је окрени на спољну страну. Да нас браним од заједљивих створова. Да ти докажем лојалност.
Припитомио си мазохисту за сва времена.