Комплексашица
Опет ја.
Не пролази ме, изгледа. Не знам како ни зашто, али ови комплекси никако да ме напусте. Тело ми упорно подрхтава од њих. Не метафорично. Стварно.
Да сам крива, крива сам. Дала сам повода и темељну подлогу. За трачеве и то вансеријске.
Жао ми је. Много ми је жао. Много се кајем. Кајем се, јер не знам да се носим са тим. То нисам очекивала. Томе се нисам надала. У том тренутку сам само хтела да се шалим са старим знанцима. Нисам ни на крај памети имала у шта су се они претворили минулих 10 година колико се нисмо ни видели нити чули. Али ето...
Да ли сам била свесна могућег говоркања у ужем кругу људи? Донекле. Али да ће оно узети маха - не! Као да сам јавна личност! Стварно нису нормални! Свет и скандал су се увукли и у животе обичних људи. А ја не знам са тим да се носим. Нису ме томе учили нити сам извукла поуку из туђих грешака. Нисам никада ни размишљала о том виру, и сад сам се обрела у њему. Најгоре је што и да се извучем (а све се надам да јесам, јер прошло је 2-3 године од тад) та огромна флека, мрља, остаје. Етикетирана сам. Жигосана. Заувек. Као флека од нафте да је! Одвратна је, црна и смрдљива! А нема назад!
Просто не појмим како је таквој групи људи колективно досадно да им је баш пик био на мене и на кројење мог имиџа. Зар је могуће бити толико докон?!
Тренутно ми свашта пада на памет. Не гарантујем за себе ако приметим још један корак спротне стране. Не знам шта бих од муке и беса учинила. Физички у животу се обрачунала нисам , што не значи да би уместо мене то неко могао да уради. Буквалано ми свашта пда на памет. Онако најбруталније. Да кунем и проклињем, не вреди. Такви су проклети од рођења.
Добро... 'ајде, прошло је. Било па прошло. Нема последица. Oh, wait...
Чек, чек... сад сам се сетила!
Сад ми све навире!
А, да, сад ми је јасно што неких ликова нема! А... а због њих сам море суза исплакала, још сам мислила да сам их нечим увредила, а оно...
Врло, врло је могуће да су подлегли трачевима. Али просто не могу да верујем! Па они су били уз мене 20 година! И да се због неких инсинуација дистанцирају од мене?! Зар су кафанске приче релевантније од дводеценијског познавања?!
Зар је могуће да је неко тако проклето мутав али оно баш мутав и да се без речи повуче и без поздрава да оде?!
Сад ми је све јасно...
Јасно ми је зашто пред најближима, пре коју годину, нису имали лепу реч за мене да кажу.
Јасно ми је зашто ни на моје рођенданске честитке не одговрају нити се сећају више мени важних датума.
Сама сам. Скроз на скроз.
Јесам почетком прошле године због тога исплакала Мораву, валда просто не прихватајући а оно ме је болело.
Сад сам свесна.
Да, остала сам сама.
Шта ћу.
Идем.
Да сам крива, крива сам. Дала сам повода и темељну подлогу. За трачеве и то вансеријске.
Жао ми је. Много ми је жао. Много се кајем. Кајем се, јер не знам да се носим са тим. То нисам очекивала. Томе се нисам надала. У том тренутку сам само хтела да се шалим са старим знанцима. Нисам ни на крај памети имала у шта су се они претворили минулих 10 година колико се нисмо ни видели нити чули. Али ето...
Да ли сам била свесна могућег говоркања у ужем кругу људи? Донекле. Али да ће оно узети маха - не! Као да сам јавна личност! Стварно нису нормални! Свет и скандал су се увукли и у животе обичних људи. А ја не знам са тим да се носим. Нису ме томе учили нити сам извукла поуку из туђих грешака. Нисам никада ни размишљала о том виру, и сад сам се обрела у њему. Најгоре је што и да се извучем (а све се надам да јесам, јер прошло је 2-3 године од тад) та огромна флека, мрља, остаје. Етикетирана сам. Жигосана. Заувек. Као флека од нафте да је! Одвратна је, црна и смрдљива! А нема назад!
Просто не појмим како је таквој групи људи колективно досадно да им је баш пик био на мене и на кројење мог имиџа. Зар је могуће бити толико докон?!
Тренутно ми свашта пада на памет. Не гарантујем за себе ако приметим још један корак спротне стране. Не знам шта бих од муке и беса учинила. Физички у животу се обрачунала нисам , што не значи да би уместо мене то неко могао да уради. Буквалано ми свашта пда на памет. Онако најбруталније. Да кунем и проклињем, не вреди. Такви су проклети од рођења.
Добро... 'ајде, прошло је. Било па прошло. Нема последица. Oh, wait...
Чек, чек... сад сам се сетила!
Сад ми све навире!
А, да, сад ми је јасно што неких ликова нема! А... а због њих сам море суза исплакала, још сам мислила да сам их нечим увредила, а оно...
Врло, врло је могуће да су подлегли трачевима. Али просто не могу да верујем! Па они су били уз мене 20 година! И да се због неких инсинуација дистанцирају од мене?! Зар су кафанске приче релевантније од дводеценијског познавања?!
Зар је могуће да је неко тако проклето мутав али оно баш мутав и да се без речи повуче и без поздрава да оде?!
Сад ми је све јасно...
Јасно ми је зашто пред најближима, пре коју годину, нису имали лепу реч за мене да кажу.
Јасно ми је зашто ни на моје рођенданске честитке не одговрају нити се сећају више мени важних датума.
Сама сам. Скроз на скроз.
Јесам почетком прошле године због тога исплакала Мораву, валда просто не прихватајући а оно ме је болело.
Сад сам свесна.
Да, остала сам сама.
Шта ћу.
Идем.
Коментари
Постави коментар