По повратку ♥

Оживели смо.
Срећа моја.
Ха, ко каже да та срећа кратко траје? А толико сати смо заједно!
Добро смо се сетили да проговоримо.
Болно је то. Знала сам да је у питању неки цех прошлости или лудост младости, али опет, није био главни актер. Као што то обично бива, чим се промени власт у банана републици, прво за шта се хватају нови властодршци су недовршени предмети. И наравно, они су сви "експерти" Богом дани овој насушној земљи, па све у експресном року завршавају. А тек после буде повуци потегни.
Веровала сам му, када ми је први пут рекао да није његова кривица. Веровала сам му, али нисам могла да му будем судија. Срећа опет та луда, ту је, слободан.

- Имам нешто за тебе. Додуше, два су, изабери.

Пажње и осећања ми од њега никада није мањкало. Пажња - да ли у самом физичком присуству, позивима, разговорима или даровима, свега је било, нисам ни стигла да помислим да ми фали.
Као и увек, најбитније ствари је држао у прслуку. Гура руку и вади нешто танко, очито, чим може да затвори шаку, а низ прсте, висе црни конци. Отвори длан а оно два дрвена крста, резбарена. Не зна се који је лепши!

- Добио сам од цимера. Рус. Цепнули га наши десет година за убиство. Покајао се, испоснички се држао, радио у радионици и открио свој дар. На растанку је рекао да ће се замонашити.

Изабрала сам онај на коме је било више цвећа. Хм женски мозак, зар не? Прелеп је. Можда није освештан, али сам се прекрстила и целивала, затим га ставила око врата.
Отрчала сам до огледала. Јој, баш је диван! Само да се не покида ова танка вуница. Види се да је ручно рађен, а толико прецизно дефинисан да не поверујеш.
А њему је нарочито било драго што сам у том тренутку имала маскирну мајицу на себи - патриотизам. После ми је објаснио, како се затвореници муче сироти, када хоће заиста да резбаре јер не смеју тек тако да им у руке дају алат. Његов је цимер на почетку са чачкалицом радио. Ни он сам није схватио нити могао то да ми објасни. Касније је дошао у тај стадијум да је могао нормалним путем да резбари уз неопходни алат, а чачкалицом дело да боји. Вероватно се због тог мучења научио стрпљењу, праштању и кајању. Вероватно је онда постао захвалан, а време му је брже пролазило. Схватио је оно што 99% људи на слободи не може да резонује.

Крст је био као еурокрем, пола смеђ а на пола беж боје. Као да упозорава и на тамну и на светлу страну живота. Да се све смењује као дан и ноћ. Да не може стално бити лоше, мора доћи и добро. Са предње стране, на средини, имао још један крст, обичан, без икаквих симбола. Само једна дашћица хоризонтално и једна дужа вертикално. А око њих је та подлога која има облик крста са расцветаним крацима. На полеђини у том цветном стилу,  је било резбареног цвећа, заправо ружичњак. И свака танка резбарена линијица је попуњена црном уљаном бојом. Без икаквих других симбола.

Предиван је.
Нема шанси да га скинем. Поготово када... идем тамо где баш нема вере.

Надахнуће је трајало пар тренутака.
Ипак га скидам. Окрећем се од огледала и враћам се ка њему. Осетим да ме гледа зачуђено.
Опет га целивам и стављам његов длан између крста и мог длана. Бризнула сам у плач. У две секунде су ми се котрљале водене капи низ лице, величине зрна грожђа. Светле као кристали, а пуне сока као бело грожђе. Љубим му длан, подижем поглед а сад се он погубио, не зна шта се дешава, шта радим, шта хоћу да кажем. А речи ми не излазе. Ридам до бесвести. Грли ме, стеже, све јаче и јаче, најјаче могуће. Грли да боли! Схватио је.

Кад сам се мало прибрала и прошао ме тај талас туге, одмакла сам се од његовог рамена.
Боли ме, јако ме боли неправда у грудима. Нисам била са њим када се десило то за шта га терете, па да заиста знам колика је његова кривица, али ме боли брука и срамота што сам савременик ових који деле правду и правицу. Осећам се толико јадном и бедном, као да сам потписник те пресуде о коју су они олако опрали руке. Осећам се као да сам део ове банде одозго. Јер сам њихов савременик. Јер данас, сутра и ја морам да се држим оних правила које буду прописали.
А са друге стране, обоје смо криви, зато нас је Бог можда и казнио. И не очекујем да је ово крај те казне, можда је само затишје. А нико нас није терао, али ето... симпатисали смо ове кад су дошли на власт. 'Ајде, можда буду бољи. Онај претходни се заиграо са влашћу, па је било како је било. Али и то кратко симпатисање, мора да се плати.

Боли ме неправда према њему, зар неки предмети не застаревају? Зар не постоји амнестија нарочито за хероје? Зар ми увек морамо најокрутније да се понашамо према људима који су се борили за ову земљу и овај народ? Да, управо и за те појединце из тог истог народа, који су се толико осилили, па су пожелели да се играју турских џелата. Или кадија из приче Кадија те тужи, кадија ти суди.

Сузама му пуним бразде на длановима, као што је та црна боја на крсту сваку резбарену линију. Желим тим потоцима да саперем грехе. Његове, моје, ових. Само да више не висе над њим. Да поново мирно живи, јер он заслужује само најбоље. Он није лош, има широку душу и топле очи, зар такав заслужује тамницу? Дланови му миришу на достојанство, јер су од рада и борби. Али то никада нико неће схватити. Зашто да ОН нешто доказује, кад се све зна и где је био и шта је радио? И зашто би доказивао своју невиност, валда се доказује кривица и уз то, то је посао стране која тужи, фамозног тужиоца.
Што рече св. Николај, ако ме нападате, бранићу се ћутањем, ако нападате истину, бранићу је. Невиност се не доказује, када је неко чист, чист је и нема места полемици нити доказима. Невиност је првобитно стање. Невиност је чиста као суза. Ако буде укаљана, биће и доказа, трагови ће сезати до кривца.
Доказа међутим није било. 'Ајде, кратко је трајала та неправда, али и због ње могу да настану невоље, наравно због душебрижника који не седе скрштених руку.

П.С. Данас је Усековање главе Светог Јована Крститеља, мислим да није случајно што сам баш данас откуцала текст о православном крсту.