Вриснем у праскозорје

Вриснем твоје име у праскозорје. Презнојана испод јоргана и лила ћебета. Јадно то ћебе колико га за собом вучем, прешло је цело полуострво, а "дала" ми га је баба. А она нас је подржавала и прва дала благослов.

Сна се не сећам. Али откуд ми то да скочим и вриснем... немам појма. Валда рана боли кад се охлади. Први врисак је био скоро годину дана од оне вести. Видала сам ране. Блиске особе су ми организовале свакодневицу. Вероватно сам се сад малко опустила па има ове трзавице. А и... ти си се враћао увек ноћу. Као лопов си ми се ушуњао. Седео би у фотељи, немо чекајући, не желећи да ме будиш јер си волео кад због тебе скочим од радости. А имали шта лепше од првог призора ујутру - вољене особе? Да се не лажемо...

Али да, вриснем, тражим те по просторији унезвереним погледом. Али те више нема. Ни суза више нема. Што стих кажем ,,моје сузе падају на горе". Испадале су се вала. Кад се само сетим та три дана. А како је могуће да толико година после не могу сузу да пустим? Немам појма. Мада морам признати, да четири године колико нисам излазила из црне гардеробе нисам ништа могла да прими к срцу. Међутим последње две-три године је друга прича. Опет правим разне одевне комбинације за себе. Сваки дан. Све мешам, комбинујем, поново листам модне часописе. Само што смарају са текстовима. Брате, све је отрцано и исто, исто. Али ми бар својом шароликошћу боја улепшају јутарњу кафу. Кад ми више ни сунчеви зраци не допиру до лица...

Сад могу да плачем. Поново. Хвала, драгом Богу! Сузе су лек. Додуше, не могу баш сваки пут кад хоћу и колико хоћу али дај шта даш. А можда ме и ови медикаменти мало блокирају, шта знам. Но, без њих не могу. Понекада их узимам и то баш кад западнем у кризу да не видим излаз. Ма само да се преселим у кућу и опет да имам своје двориште и своју приватност, бићу опет она стара Тијана. Убише ме градови. Час овај, час онај... а свуда бетон. Није то као у нашој обећаној земљи. Недођији Аустрији. Сад је заобилазим у широком луку. Није исто кад тебе нема.

Много сам глупа за овај живот. Ништа не схватам. Вечито постављам питања, а нема ко одговора да ми да. Баш сам упала у врзино коло. Уместо да нешто конкретно радим, године су пролазиле. И шта сад? Аха имам пар диплома, сертификата а да ли ће ми они донети спокој? 'Ајде баш да видимо. Баш да видим хоће ли бити нешто код мене преко ноћи. Сем што сам тебе преко ноћи изгубила.
А да знаш како се не сналазим. Све ме мрзи све ми је тешко, све се коси са мном. Ништа не чиним како смо измаштали. Препустила сам се не знам ни ја чему, играм по туђим правилима. Уместо да заувек будем играч, претворила сам се у играчку. Уместо да се молим Богу за здравље, молим  Га да ми врати упорност. Немам је. Исчезла је, како?
Па просто, отишла је са тобом. И инспирација.

Сад уживам, као ти оно поподне када сам те одвела на Женски штранд на Палићу. Бесконачно дуго могу да гледам у једну тачку у природи. Једном сам осам пуних сати тако мировала. Али Вука је била гладна, па сам морала да јој дам вечеру. Живот је тачно досадан када немаш своју половину. Када нисам нечије "ребро". Нити ми се ико радује, нити се коме радујем.
Само желим једноставан живот. Брак, децу, велику породицу. И нећу бити незахвална.