Соба без прозора

Рођена сам у златном кавезу. Није било лоше унутра, само сам се плашила да напуштам своју собу и да се слободно крећем по стану. Волела сам да седим по васцело преподне на прозору. Призор је додуше био безвезе ако не пораним. Пре него ли радни народ упали своје аутомобиле, на мом прозору су били врапци. А тако су ме волели. Боље другаре нисам имала. И пре него што доручкујем накупим мрвице хлеба из дрвене кутије, у којој су моји родитељи тог јутра секли xлеба, па правац на прозор код кљунова гладних. Но, убрзо остајем сама. Досадно ми је.
Враћају ме моји на село код бабе и деде. Рај! Тамо свега што дете пожелети може. Ем сам имала собу на источној страни, ем сам волела да седим на степеништу испред главниx врата. Која су, такође, била на сунчаној страни. Ма какво умивање! Нисам га се ни сетила. Само би долазило у обзир још и топло млеко са ,,Бенком" као ритуал. А тек када моји морају да копају њиву... Деда на средини приколице стави даску и ћебе, а баба ме онако сањиву држи тамо у наручју, наравно са све "бенком" у руци. Стигнемо на њиву таман пред прве зраке, да ме сунце окити "златним ланчићима". Толико сам била срећна у том селу, да сам сигурна да је моја огромна љубав и удесила тако да родитељи убрзо ту почну да граде кућу. А мени је све било лепо. Добро, мало сам плакала за оним станом, али... он није био на сунчаној страни. Гледао је на север.
У новој породичној кући сам имала собицу која је гледала на исток, такође и тераса је била на тој страни. Дивоте! Мама ме је ујутру "ставила" испред прозора од кухиње, не би ли ме сунце по ко зна који пут умило и разбудило. Као и њу некада, шездесетих. Била сам срећна и безбрижна. Нисам знала за похлепу и борбу под тим истим сунцем. Да ли сам размишљала о будућности? Ништа нарочито. Желела сам да будем глумица или рок звезда. Ха, опет светлост да буде уперена у мене.
Прошла је деценија као дланом о длан. Селидба. Због школе и осамостаљивања. Припрема за студентски живот. Стан сам практично сама изабрала. Јер је био на сунчаној страни. Двојбе није било. Моји су ми обећали да ће уградити што веће прозоре. Тако је и било. Уживала сам, заиста.
Ни помислила нисам шта ће ме наредних година задесити. Губитак. Оног што је просто, природно било део мене. Обрела сам се у свету халуцинација. Имагинарни? Шта је то? То је оно кад нешто више не постоји, а теби се душа вине за тим. И идеш неким стазама, а не видиш да си високо у облацима. А кад је неко пукао прстима, видела сам... да сам у соби без прозора. Пробудила се јесам, али повратка и исправке није било. Моја соба без прозора. Како то мислите, моја? Зашто? Ко је био толико малоуман да ми ово приреди? Шта је сврха? У чему је поенат? И до када овако? Изгледа заувек.
Самица.
Који сам злочин починила да будем осуђена на ово?! Колики ми се то терет ставља?! Зар је могуће у данашње време живети у оваквим нехуманих условима?! Као да сам дивља звер! И наравно, да нико није надлежан да ме удостоји одговора, а камоли да учини нешто конкретно! Само ретардирано глуп мозак је могао ово да ми приреди! Скоројевић.
Окована сам и даље. Не могу да се подигнем, а камоли да се овог свега отарасим. Све ме вуче ка доле. Имала сам сво време овог света да анализирам сваки мој корак. Један је био погрешан. Један једини. Забио ми се као метак ког ни хирурзи не желе да изваде јер тек тад преживети нећу.
Четири несреће за шест месеци. Четири велика губитка. Никад о томе причала. Ко је знао, знао је. Е једној од тих особа сам... не могу рећи допустила да одлучује наредних шест месеци у моје име, али рецимо, махинално сам правила кораке по њеним речима. Ни слутила нисам... А зашто ме је затворила у самицу? Немам појма. Да ли сам била потенцијална опасност? Не сматрам себе толико битном. Имала сам свој правац и своје снове, зашто бих себе издала? Приликом тог последњег у низу губитака, тотално сам изгубила везу са реалним светом.
Не, нисам још била на дну. Све моје је било горе. И поглед и молитве и сузе, све сам слала горе. Међутим... падам. Дно. Као да сам у логору. Приковали ме за земљу.
Други треба да су на мом месту. Њима да се суди и пресуди на ову моју казну. Ништа мање.
Жива у гробу.
То те задеси кад примитивци одлучују.
Не знам још колико ћу моћи без сунца. Диоптрија ми се повећала. Кожа ми се променила. Ови непријатни мириси, да их и не помињем. А кисеоника нигде. Ветрић да осетим. Промају, па нека ме убије. Мир и спокој ми је одузет, вечита бука ми је нарушила здравље. Однела живце у једном правцу. А тако ми је мало година за овај терет.
Док се моји вршњаци свих ових година проводе и изграђују, ја... губим животну битку. За слободу. Не треба ми ништа више. Само та слатка слобода.
Не кажем да нисам грешила. А јесам била и на моменте силна. Тако ми је и било. Само више да се ова агонија заврши не питам колико кошта.
Страх ми се увукао у кости, први пут га осећам. Не верујем да ћу икоме икада поклонити поверење или склопити пријатељство кад изађем. А нико ми ни у посету није дошао. Уствари, јесу неки ликови. Да виде да ли ћу им нешто препустити док сам овде. Баш брижно. Не пада ми на памет!!! Могу се комотно поздравити са својом идејом. Али замисли те мозгове... Страшно. Боље да мајке такве ни не рађају. Брате, која похлепа! Ти исти који су с почетка били најдивније особе. Како људи преко ноћи постану заједљиви и силни, а уствари су беде бедне.
До дан данас, нико да ме удостоји лепе речи. Нисам знала да сам толики злотвор. А имала сам браће, кумова, родбине и пријатеља на сваком кораку. Поготово кад треба неки цех да се изравна. И да ми нико за ових двадесет година није скренуо пажњу на то моје тзв. проблематично понашање, мислим стварно...
Поред тога што вапим за сунцем, уби ме ова бука. Од ње ћу да рикнем. Мислим, ричем сваки пут када је чујем. Најотровнијим речима. А поготово кад чујем ове копитаре који ме окружују. Стока недресирана. То сам тек прошле недеље сконтала какве убојите речи користим. После се мислим, зашто сам још увек у овом паклу, а оно, не лези враже. Трзам се очито колико могу, али у погрешном смеру. Није требало да поклекнем, да се још више трујем таквим речима. Она су губа душе. Да сам можда све ово време била мало прибранија, можда би ми слобода пре дошла. Јер њима ништа постигла нисам. А нити се супротној страни ишта десило. Само сам ја и даље остала у својој гробници. Али се бојим да више немам ни грам стрпљења и живаца да мирније сваки шум а камоли буку примам.
Да бар могу да тренирам, па да се истресем кад већ немам никог свог да му се изјадам. Да избацим сав бес и фрустрацију, него ни то не. А сањам како се враћам кући старим тополским путем. Зеленила свуда, лепог ли оног дрвореда, пролазим покрај Зобнатице коју сам толико волела и за коју ме толике успомене вежу. А скромних панонских кућица дуж пута, све до мога села. И наравно, моја улица најлепша, а још лепша моја кућица по сред ње. Опасана оградом као у филму ,,Зона Замфирова". Мислим да бих имала толико воље и снаге да за дан завршим поткровље о ком сам маштала. Односно, које ми је обећано. А детету ако обећаш, па не испуниш, оно се претвори у опсесију. Тамо су сад само моје играчке. Јадне саме и прашњаве, као чекају следеће нараштаје. Аха, баш ће их скоро дочекати.