Повратак
Звони ми мобилни телефон.
Јој, како то не волим, поготово не овако на улици.
Сви ће се окретати и питати се, 'оћу ли се смиловати па их поштедети звоњаве.
Уф, што мрзим ово! Колико цифри... Не јављам се на непознате бројеве.
Али ово... је позивни из Србије!
-Да?
-Хеј, ја сам.
Занемех. Полуотворених уста и даље лагано држим апарат. Тренутно постоји само ово сивило око мене и нека тишина у мојој ушној шкољци.
-Код куће сам, хоћеш ли доћи?
Занемела апсолутно. Нема ме. Пропадам. Не верујем шта чујем. Једном ме је за све ово време назвао, исто тако са неког непознатог броја. Набавили некако мобилни. Бога ти питај како. Малтене када сам примакла слушалицу, наишао је стражар, и прекид везе. За четири минута је ме опет назвао. Сироти, извињавао се као да ме је најстрашније увредио. У реду је све, све разумем. Валда патрола пред гашења светла. Прозборили смо тек по коју реченицу. Врло кратко. И у паузама. Више се не сећам тих речи, знам да смо муцали. Ем сам била затечена, ем шта да му причам? А човек кад хоће да слаже или прекрије истину, погуби се сав и губи лакоћу говора. Не, нећу да му правим зазубице или стварам чежњу или носталгију. А и он сиром'а, шта мени да прича? Више се сећам звука тишине и мог пулса. Ако је њега чуо, е, то је вала сасвим довољно.
Одмичем слушалицу, опет зверам у екран, ништа не контам. Враћам слушалицу на уво .
- Хеј, јеси ли ме чула, хало?
- Да.
- Јеси ли добро?
- Не. Па како... шали... одакл... наићи ће ти неко.
Најкраће речи нисам у стању да довршим. Гутам последња слова.
Осетим смешак са друге стране.
- Па код куће сам, пустили су ме.
- Чекај... како?
- Причаћу ти. Опет сам слободан! 'Ајде долази, сви су ту!
Тад сам ја прекинула везу.
Који бубњеви у ушима! А хтела сам да постанем бубњар, а овај звук не могу да издржим. Па девојчице мила, опрости се од тог сна.
Спустила сам се на клупу. Јој, само мало да дођем к себи. Дишем све дубље и дубље.
Како је на слободи?
Од куд?! Тек тако?! Од једном?!
Да нису увели слободне викенде, као у војсци?!
Не, ништа не разумем!
Јој, пућиће ми глава!
Час ми је хладно, час топло. Жедна сам.
Дижем се и правац кући! Не интересује ме! Не свраћам у стан, у који сам недавно доселила.
Не интересује ме ни Британија, ни колеге, ништа! Он је код куће! Летим! Нисам ни гледала на сат, а и као да би ми нешто значило. Нити сам знала да ли је дан или ноћ јер је овде стално лоше време, а нити сам знала ред полазака. У тој еуфорији одмах успевам да извадим карту, е то се зове срећа, жено!
Прелећем толика места. Не, и даље нисам свесна шта радим. Да се није шалио?! Валда није толико полудео! Мада ми ништа није јасно. Нико ми ништа није јављао. А и он... увек ми је све сервирао када је готово. Никад нека напомена. Него ме покоси па, изволи, преживи. Али није био паничар. Био је прави стабилан мушкарац. Чврсто је стајао иза својих речи и поступака. Ако је тако рекао, тако ће и да буде. Увек је имао ту мирну ноту у гласу. Валда онда ни ја нисам паничила. Веровала сам му, безусловно. И безпоговорно, као и сад. Без коментарисања, одмах сам извршавала команду.
Али ако су га стварно пустили само за викенд... Добро, бићемо пар сати заједно. Снанићу се већ.
Стижем. Кад пре? Још нисам средила мисли. Нити сам позвала неког да ми провери шта се овде дешава. Уф, не могу ни да се сетим колико је било путника. Ни да ли сам имала сапутника. Само ме је она стјуардеса смарала са питањем јесам ли добро. Ко зна какав сам унезверен поглед имала. Гарант је мислила да први пут летим авионом.
Хватам превоз до његове куће. Близу је. Издвојена је, мало увучена од главног пута, ушушкана на периферији у малој шуми. Много пута сам туда прошла ни не знајући да ту неко живи. Права кућица из бајке. И положајем и грађом. За њега човек никада да не помисли да је романтичан. Мркли је мрак. Баш је могао да упали расвету, а не само пред улазом. Ништа се не чује. Где су му ти људи? Прозори су у мраку, ни завесе се не померају, на горњем спрату су жалузине још затворене. Једино ове његове луде животиње, како ли су били крвожедни. Мора да су се хранили случајним пролазницима.
Шта више чека, зашто не изађе пред мене, немогуће је да не чује лавеж. И да хоћу, немам гласа да га назовем, а камоли да га дозивам по овој зими. Почињем да губим стрпљење. Толики је снег нападао, зар је тешко дочекати ме? Ако се оклизнем, нагребао је. Е, шта ти је затвор, шта уради од човека за једанаест месеци, ни да се макне као да је и даље у ћелији два са два!
Коначно, пред прагом. Нема никога. Нити чујем било шта. Али откључана су врата.
Улазим у хол. Фино је топло и свуда су светла упаљена у овом делу куће. Је л' у овој пустари духови пале светла? Са десн...
-Па 'ди си ти мени?!!!
Смејање, вриштање, грљење, љубљење!!!
Бога Оца и све свеце смо дигли на ноге.
Јој, попут анђела је леп! Први пут да сам видела ову бело крем одећу на њему. Одувек је имао стила и укуса. Више од мене. А када причамо коме шта најбоље стоји, наравно, као из топа одговарам, да је црна створена за њега. А оно, нисам никада ни помислила...
Нисам морала да га замишљам, било је тако стваран. Скривени анђео. Мада јесам одувек говорила да је мој анђео чувар и истина је жива. Ово година што је уз мене, сузу канула нисам. Не знам како и зашто, али ето, његова плећа су била мој бедем. А и ја, џепна Венера, лако ми је било склупчати се код њега. Зато сам га толико и волела.
Понашали смо се као два логораша, два робијаша, као два бегунца, као два роба пуштена на слободу. Никад нам доста једно другог! Упијали смо се. Разумели се без речи. Играли се. Уозбиљили се. Па опет све у круг. По ко зна који. И на крају... смо као два луда тинејџера. Лудирали се смо. Бирали роле. Трансформисали се. Лепо је на моменте глумити и бити неко други. Забавиш се и опустиш. Хах нисам знала да ли да му признам да сам то одлучила да студирам. Сигурна сам да би ме здушно подржао. Подржавао ме је стално. Никада ми није рекао, да сам погрешан избор направила. Огромну моралну подршку сам добијала буквално за све. Валда ме је волео овакву каква сам, хтео је вероватно целу моју природу да спозна. Знао је да сам његово "ребарце" те се никада није узјогунио нити уплашио да ће остати без тог истог "ребра". Није био плашљив, то никако. Био је најхрабрија особа коју сам упознала, ако изузмем његовог шефа, али он је био boss у целој држави, те њега рачунати не могу. Та генерација је можда последња која је имала питоме а куражне момке. После су своје срце пратили само спортисти. А после њих... Боље да не коменатаришем, задржаћу мишљење.
Тренутно ми је најбитније било да је он ту, да се слободно може кретати. И наравно, одмах сам одлучила да дижем руке од Англосаксонаца. Ма ништа, ништа друго под овим небеским сводом ми није битно!
Имам своју срећу и свет ће бити мој кад год будем зажелела. А за сад ми то није приоритет.
Наравно, после ми је објаснио од куд он овде.
Појавили су се нови докази.
Довољно.
Јој, како то не волим, поготово не овако на улици.
Сви ће се окретати и питати се, 'оћу ли се смиловати па их поштедети звоњаве.
Уф, што мрзим ово! Колико цифри... Не јављам се на непознате бројеве.
Али ово... је позивни из Србије!
-Да?
-Хеј, ја сам.
Занемех. Полуотворених уста и даље лагано држим апарат. Тренутно постоји само ово сивило око мене и нека тишина у мојој ушној шкољци.
-Код куће сам, хоћеш ли доћи?
Занемела апсолутно. Нема ме. Пропадам. Не верујем шта чујем. Једном ме је за све ово време назвао, исто тако са неког непознатог броја. Набавили некако мобилни. Бога ти питај како. Малтене када сам примакла слушалицу, наишао је стражар, и прекид везе. За четири минута је ме опет назвао. Сироти, извињавао се као да ме је најстрашније увредио. У реду је све, све разумем. Валда патрола пред гашења светла. Прозборили смо тек по коју реченицу. Врло кратко. И у паузама. Више се не сећам тих речи, знам да смо муцали. Ем сам била затечена, ем шта да му причам? А човек кад хоће да слаже или прекрије истину, погуби се сав и губи лакоћу говора. Не, нећу да му правим зазубице или стварам чежњу или носталгију. А и он сиром'а, шта мени да прича? Више се сећам звука тишине и мог пулса. Ако је њега чуо, е, то је вала сасвим довољно.
Одмичем слушалицу, опет зверам у екран, ништа не контам. Враћам слушалицу на уво .
- Хеј, јеси ли ме чула, хало?
- Да.
- Јеси ли добро?
- Не. Па како... шали... одакл... наићи ће ти неко.
Најкраће речи нисам у стању да довршим. Гутам последња слова.
Осетим смешак са друге стране.
- Па код куће сам, пустили су ме.
- Чекај... како?
- Причаћу ти. Опет сам слободан! 'Ајде долази, сви су ту!
Тад сам ја прекинула везу.
Који бубњеви у ушима! А хтела сам да постанем бубњар, а овај звук не могу да издржим. Па девојчице мила, опрости се од тог сна.
Спустила сам се на клупу. Јој, само мало да дођем к себи. Дишем све дубље и дубље.
Како је на слободи?
Од куд?! Тек тако?! Од једном?!
Да нису увели слободне викенде, као у војсци?!
Не, ништа не разумем!
Јој, пућиће ми глава!
Час ми је хладно, час топло. Жедна сам.
Дижем се и правац кући! Не интересује ме! Не свраћам у стан, у који сам недавно доселила.
Не интересује ме ни Британија, ни колеге, ништа! Он је код куће! Летим! Нисам ни гледала на сат, а и као да би ми нешто значило. Нити сам знала да ли је дан или ноћ јер је овде стално лоше време, а нити сам знала ред полазака. У тој еуфорији одмах успевам да извадим карту, е то се зове срећа, жено!
Прелећем толика места. Не, и даље нисам свесна шта радим. Да се није шалио?! Валда није толико полудео! Мада ми ништа није јасно. Нико ми ништа није јављао. А и он... увек ми је све сервирао када је готово. Никад нека напомена. Него ме покоси па, изволи, преживи. Али није био паничар. Био је прави стабилан мушкарац. Чврсто је стајао иза својих речи и поступака. Ако је тако рекао, тако ће и да буде. Увек је имао ту мирну ноту у гласу. Валда онда ни ја нисам паничила. Веровала сам му, безусловно. И безпоговорно, као и сад. Без коментарисања, одмах сам извршавала команду.
Али ако су га стварно пустили само за викенд... Добро, бићемо пар сати заједно. Снанићу се већ.
Стижем. Кад пре? Још нисам средила мисли. Нити сам позвала неког да ми провери шта се овде дешава. Уф, не могу ни да се сетим колико је било путника. Ни да ли сам имала сапутника. Само ме је она стјуардеса смарала са питањем јесам ли добро. Ко зна какав сам унезверен поглед имала. Гарант је мислила да први пут летим авионом.
Хватам превоз до његове куће. Близу је. Издвојена је, мало увучена од главног пута, ушушкана на периферији у малој шуми. Много пута сам туда прошла ни не знајући да ту неко живи. Права кућица из бајке. И положајем и грађом. За њега човек никада да не помисли да је романтичан. Мркли је мрак. Баш је могао да упали расвету, а не само пред улазом. Ништа се не чује. Где су му ти људи? Прозори су у мраку, ни завесе се не померају, на горњем спрату су жалузине још затворене. Једино ове његове луде животиње, како ли су били крвожедни. Мора да су се хранили случајним пролазницима.
Шта више чека, зашто не изађе пред мене, немогуће је да не чује лавеж. И да хоћу, немам гласа да га назовем, а камоли да га дозивам по овој зими. Почињем да губим стрпљење. Толики је снег нападао, зар је тешко дочекати ме? Ако се оклизнем, нагребао је. Е, шта ти је затвор, шта уради од човека за једанаест месеци, ни да се макне као да је и даље у ћелији два са два!
Коначно, пред прагом. Нема никога. Нити чујем било шта. Али откључана су врата.
Улазим у хол. Фино је топло и свуда су светла упаљена у овом делу куће. Је л' у овој пустари духови пале светла? Са десн...
-Па 'ди си ти мени?!!!
Смејање, вриштање, грљење, љубљење!!!
Бога Оца и све свеце смо дигли на ноге.
Јој, попут анђела је леп! Први пут да сам видела ову бело крем одећу на њему. Одувек је имао стила и укуса. Више од мене. А када причамо коме шта најбоље стоји, наравно, као из топа одговарам, да је црна створена за њега. А оно, нисам никада ни помислила...Нисам морала да га замишљам, било је тако стваран. Скривени анђео. Мада јесам одувек говорила да је мој анђео чувар и истина је жива. Ово година што је уз мене, сузу канула нисам. Не знам како и зашто, али ето, његова плећа су била мој бедем. А и ја, џепна Венера, лако ми је било склупчати се код њега. Зато сам га толико и волела.
Понашали смо се као два логораша, два робијаша, као два бегунца, као два роба пуштена на слободу. Никад нам доста једно другог! Упијали смо се. Разумели се без речи. Играли се. Уозбиљили се. Па опет све у круг. По ко зна који. И на крају... смо као два луда тинејџера. Лудирали се смо. Бирали роле. Трансформисали се. Лепо је на моменте глумити и бити неко други. Забавиш се и опустиш. Хах нисам знала да ли да му признам да сам то одлучила да студирам. Сигурна сам да би ме здушно подржао. Подржавао ме је стално. Никада ми није рекао, да сам погрешан избор направила. Огромну моралну подршку сам добијала буквално за све. Валда ме је волео овакву каква сам, хтео је вероватно целу моју природу да спозна. Знао је да сам његово "ребарце" те се никада није узјогунио нити уплашио да ће остати без тог истог "ребра". Није био плашљив, то никако. Био је најхрабрија особа коју сам упознала, ако изузмем његовог шефа, али он је био boss у целој држави, те њега рачунати не могу. Та генерација је можда последња која је имала питоме а куражне момке. После су своје срце пратили само спортисти. А после њих... Боље да не коменатаришем, задржаћу мишљење.
Тренутно ми је најбитније било да је он ту, да се слободно може кретати. И наравно, одмах сам одлучила да дижем руке од Англосаксонаца. Ма ништа, ништа друго под овим небеским сводом ми није битно!
Имам своју срећу и свет ће бити мој кад год будем зажелела. А за сад ми то није приоритет.
Наравно, после ми је објаснио од куд он овде.
Појавили су се нови докази.
Довољно.
Коментари
Постави коментар