Хвала Богу да личим на њу 💖
- ... гледам те с профила на ручку, иста али иииииста си Гога!
Многи ми то кажу. Прво кад сам то чула, помислила сам, 'ајде теше ме. После, па зашто да не? Ћерка сам јој. Од крви и меса. Она ме је родила. Ваљда бар имам нешто од њене ДНК-а. Последње године сам провела 24/7 уз њу, сигурно сам покупила и њену мимику. О сарказму да не причам.
А имале смо исти распоред младежа. Увек смо се зафркавале ако се икада изгубимо, препознаће нас по њима... Боже, какве фантазије...
Никада али никада нисам личила на њу. Ни ликом ни делом. Ни случајни пролазници нас нису питали да ли смо мајка и ћерка. Биле смо као чоколада и ванила. Она нежна плавуша а ја јака бринета. Она атлетске грађе а ја крушколика. Она тиха ја гласна. Она увек озбиљна а ја по београдски "ма опуштено". Коса јој се дизала на глави од "мог Београда". :D
Због много чега је бивала суздржана... Многе тајне знам иако ми никада није рекла... Много ствари сам видела својим очима али јој никада у те ране нисам дирала...
Зато је, сиротица моја, толико била суздржана и резервисана не само према пријатељима и родбини већ и према нама у кући...
Боли ме, боли ме до ужаснога бола шта је све тако крхка морала да носи... А није сирота она томе ништа била крива. Све сам видела, све сам знала и за тај део је никада нисам осуђивала. Кад сам те последње године сазнала за неко надмено понашање према њој, хтела сам из истих стопа да је одбраним.
- Зашто ми то ниси рекла?!
- Па зато што знам шта би учинила. Ти као да си ових 8 година провела у џунгли. Смири се, ово је Суботица, овде су људи фини. Молим те, немој да ме 'брукаш'.
Осуђивала сам је 24/7 за oно чему ме је учила а ја мислила да и она то код себе примењује. Баш сам умела да је осуђујем због ината, јер је инатом гледала да се склони од свега, а то је, на крају, испала погрешна тактика. Проблем је остао и растао и растао као квасац.
Јако смо умеле око тога да се посвађамо. Јако.
Да, сада плачем, лијем кише, лијем ненормално много суза и што је нема пуне 2 године и што смо толике данa изгубиле на глупости. А требале смо да се смејемо... Нисам ни ја имала ову данашњу памет, па да сам успела другачије да јој приђем.
Онда ми долете у мислима речи других људи:
,,Немој себе да кривиш, сама је изабрала свој пут и то не сада, него много, много раније."
Рекох, како?
Како ви то знате?
Па ја сам са њом од много, много раније!
Није нико од вас уз њу био као ја. Ја сам њен ембрион, мене је носила 9 месеци и 4 дана у стомаку и 26 година на длану!
,,Не, мила моја... Она је и на оном свету изабрала да воли једног мушкарца и да му подари дете. Само је то тако романтично хтела. Мислила је да је то нешто најлепше и најлакше што може да јој се деси. Изгледа да је и на Небу била велика сањалица међу анђелчићима. И изгледа да је и тамо имала тај свој неприкосновени инат да јој се ова жеља оствари. Сигурно није питала за цену патње и бола... На земљи је она испунила своју мисију. Зато је ниси могла преобратити. А напустила те је кад те је научила последњем задатку..."
Ову бајковиту формулацију ми је више различитих људи поновило на сличан начин. Имам безброј пријатеља и познаника који долазе из различитих култура и уверења. Да знате да су ми овако сликовите речи многоооо помагале... Али много... Нико мој Мајкић није могао да воли као ја, нико као ја није могао да је нервира и изнервира и да ме у следећем тренутку загрли, пољуби и каже:
,,Мама те ипак воли!!!"
Нико! 😢
Боже мили, колико смо биле хиперсензибилне.
На крају смо попустиле... Почеле смо полако да избацујемо урођени инат...
Никада, али никада нећу заборавити колико смо постале праве другарице!
А баба нам била као мама обема.
Виче на нас, немојте у 'шетњу' киша ће, ма рекох шта се бринеш, ја је возим као Шумахер, ту ћемо бити близу.
Нисмо далеко одмакле а почео је летњи пљусак.
Први пут сам ту осетила колико жели ову малу лудост себи, сиротица моја, да дозволи... Веровала ми је до бесвести тада. И почне пљусак, рекох мама, држи се чврсто рукицама за наслоњаче, брзо те враћам.
Еј... смејале смо се све време!!! :))) Али све време!!! :)))
Боже Господе, како је она била срећна кад смо улетеле у кућу!!!
Ајме мајко мила, цео дан није скидала осмех са лица!!!
Много јој је ова 5минутна лудост значила.
Никада али никада више нећу наићи на такву захвалност, поверење и љубав. Никада...
То је мој највећи пораз, али највећи...
Ужасно, ужасно ми је тешко што већ пуне две године никоме нисам тепала као њој. Ужасно...
Ужасно ми је тешко да се од неких ствари одвојим а за које она није давала другима да на њу стављају. Стално би викала онако мала, ситна, мршава: ,,Пустите, Тића то зна!"
А ја која до јутрос нисам имала везе са животом наједном сам све знала као да сам практикант у медицини годинама. Не питајте ме ништа, ни сама не знам... Кад ти тако нешто падне у руке немаш времена ни за нећкање ни за тражење савета нити за листање упутства. Само крене од себе...
Боже Господе, колико је ту било поверења.........
Никада, али никада ја ту доброту више нећу осетити...... Никада...... И то је оно што ме жестоко убија у грудима... Као што је њу убио тумор на том месту.
Није мени ни до деце, ни до рађања. Кад сам толико њих изгубила, ко више да се тако истински радује нечему лепом код мене? За материјалне ствари и успехе које ових дана доживљавам нико није (од претпостављених) дотрчао и загрлио ме да каже: Тићо, свака част! Вала ни поруку нису послали са пар лепих речи.
А камоли кад бих нека друга врста новости постојала код мене...
А то је било прво са чим сам морала да се суочим.
Идем на наше суботичко Лешће и упорно наилазим на младе мамице које гурају децу у колицима у пратњи својих мајки. Распадала сам се али буквално распадала од бола на те свакодневне сцене. Мазохистички су ми кроз главу пролазили најтежи стихови наших балада. Јер то никада нећу доживети. Немам ни моју Гогу ниједану баку на земљи више па да ми тако буде подршка. А свекрва ми не треба. Ја сам имала само једну, моју маму, и друга ми не треба. Нити ће ми икада требати. Свако своје дете нека гледа, мене не мора нико више.
A мојa плавокосa сиротицa, последњег пролећа ми је изненада рекла:
- Па роди! Ја ћу ти помоћи!
(а ја њу и даље дворим. Не знам да ли да се насмејем или плачем. Нико не зна докле ће то тако бити, када ће стати на своје ноге да бих ја могла од ње да се одмакнем)
- Молим... шта си рекла?
(Тада, нисам била већ пар година у вези а камоли да сам се у том тренутку бар са неким симпатисала)
- Роди. Можда није прави пример, али погледај како умеш са Вуком... Сад сам сигурна у тебе. И са мном... Чујеш шта ти кажу жене у селу, кад су видела како ме двориш:
,,Ко уме одраслог човека да повија, умеће и беби да мења пелене."
- Ма дај, батали... Никада ми ниси дала ни да се забављам са неким а камоли брак, дете... Шта си ми само радила кад ме је Владимир испросио...
- Е тад си била млада! Тек 18 навршила! Роди, сада, ове године, и идемо ти и ја у неку планину, у природи да живимо и одгајамо дете и да будемо срећне што смо заједно. Напокон заједно!
- Мама, а да простиш... а отац детета? :D
Е ту смо се насмејале као клинке које су смислиле опасно нешто враголасто. Видела сам да ужива што је опет у својој кући, у својој улици, у соби у коју ме је донела кад се породила. Почела је све више да ме гледа као своју најбољу другарицу из улице '80тих година. И да машта и да се препусти малим женским радостима. И да ме зафркава за најбоље другове. Срце јој је било огромно кад би видела како пискарам у дневник, песмарице, споменаре. Баш ју је то испуњавало. А то је тако нешто просто и једноставно...а одавно заборављено.
Поносна сам, јако сам поносна што је баш она била моја матер. Многе ствари сам можда тек недавно, пред крај сазнала. Кад бих испричала, не би ми пола људи поверовало.
Колико је заправо она била проницљива, жестока, храбра, енергична. Није била високо образована а оно шта је остварила, ни школовани економисти нису у стању да ураде (не питајте ме за неки живи пример који знам, мука ми је неке идиоте од људи да стално спомињем колико су неспособни). Не, није била ћутљива и фина плавуша. Не, моја мама је била много другачија. И ја сам је годинама доживљавала на погрешан начин. Нисам знала зашто се наједном сакрила иза те маске.
После... Сетим се, хеј бре па она је била змај!!! Па да, бре, човече!!!
Кад смо прву кућу почели да градимо...
Хеј бре!!! Да!!!
Она је била у овим мојим годинама!!!
Ја носим сада ту њену лепоту и снагу!!!
Јер и ја сада почињем да 'градим'!
Зато толико сада личим на њу!!!
Дошле смо можда у ту тачку спајања, зенит или шта ли је већ!!!
Кад се сетим свих њених хаљина, како ли је то летело на њој, Боже мили... Зато ја радо све носим из њенога ормана. Што је то била лепа природна жена... Ретко кад да се шминкала, ако и јесте то је било апсолутно дискретно. Била је свим могућим даровима Мајке Природе благословена. Крупне очи и бујне усне, бујне груди, танак струк, мршаве ногице... Прелепа али прелепа жена је била.
Сада је сигурно Тамо... најлепши анђео. Моја мама.
Мој Мајкић.
Моја Микана.
Моја кошута са најблиставијим смеђим очима.
Воли те твоја Тића највише на целом свету. И увек ћу те волети колико год да требала да сачекам на наш наредни сусрет, Тамо.
Многи ми то кажу. Прво кад сам то чула, помислила сам, 'ајде теше ме. После, па зашто да не? Ћерка сам јој. Од крви и меса. Она ме је родила. Ваљда бар имам нешто од њене ДНК-а. Последње године сам провела 24/7 уз њу, сигурно сам покупила и њену мимику. О сарказму да не причам.
А имале смо исти распоред младежа. Увек смо се зафркавале ако се икада изгубимо, препознаће нас по њима... Боже, какве фантазије...
Никада али никада нисам личила на њу. Ни ликом ни делом. Ни случајни пролазници нас нису питали да ли смо мајка и ћерка. Биле смо као чоколада и ванила. Она нежна плавуша а ја јака бринета. Она атлетске грађе а ја крушколика. Она тиха ја гласна. Она увек озбиљна а ја по београдски "ма опуштено". Коса јој се дизала на глави од "мог Београда". :D
Због много чега је бивала суздржана... Многе тајне знам иако ми никада није рекла... Много ствари сам видела својим очима али јој никада у те ране нисам дирала...
Зато је, сиротица моја, толико била суздржана и резервисана не само према пријатељима и родбини већ и према нама у кући...
Боли ме, боли ме до ужаснога бола шта је све тако крхка морала да носи... А није сирота она томе ништа била крива. Све сам видела, све сам знала и за тај део је никада нисам осуђивала. Кад сам те последње године сазнала за неко надмено понашање према њој, хтела сам из истих стопа да је одбраним.
- Зашто ми то ниси рекла?!
- Па зато што знам шта би учинила. Ти као да си ових 8 година провела у џунгли. Смири се, ово је Суботица, овде су људи фини. Молим те, немој да ме 'брукаш'.
Осуђивала сам је 24/7 за oно чему ме је учила а ја мислила да и она то код себе примењује. Баш сам умела да је осуђујем због ината, јер је инатом гледала да се склони од свега, а то је, на крају, испала погрешна тактика. Проблем је остао и растао и растао као квасац.
Јако смо умеле око тога да се посвађамо. Јако.
Да, сада плачем, лијем кише, лијем ненормално много суза и што је нема пуне 2 године и што смо толике данa изгубиле на глупости. А требале смо да се смејемо... Нисам ни ја имала ову данашњу памет, па да сам успела другачије да јој приђем.
Онда ми долете у мислима речи других људи:
,,Немој себе да кривиш, сама је изабрала свој пут и то не сада, него много, много раније."
Рекох, како?
Како ви то знате?
Па ја сам са њом од много, много раније!
Није нико од вас уз њу био као ја. Ја сам њен ембрион, мене је носила 9 месеци и 4 дана у стомаку и 26 година на длану!
,,Не, мила моја... Она је и на оном свету изабрала да воли једног мушкарца и да му подари дете. Само је то тако романтично хтела. Мислила је да је то нешто најлепше и најлакше што може да јој се деси. Изгледа да је и на Небу била велика сањалица међу анђелчићима. И изгледа да је и тамо имала тај свој неприкосновени инат да јој се ова жеља оствари. Сигурно није питала за цену патње и бола... На земљи је она испунила своју мисију. Зато је ниси могла преобратити. А напустила те је кад те је научила последњем задатку..."
Ову бајковиту формулацију ми је више различитих људи поновило на сличан начин. Имам безброј пријатеља и познаника који долазе из различитих култура и уверења. Да знате да су ми овако сликовите речи многоооо помагале... Али много... Нико мој Мајкић није могао да воли као ја, нико као ја није могао да је нервира и изнервира и да ме у следећем тренутку загрли, пољуби и каже:
,,Мама те ипак воли!!!"
Нико! 😢
Боже мили, колико смо биле хиперсензибилне.
На крају смо попустиле... Почеле смо полако да избацујемо урођени инат...
Никада, али никада нећу заборавити колико смо постале праве другарице!
А баба нам била као мама обема.
Виче на нас, немојте у 'шетњу' киша ће, ма рекох шта се бринеш, ја је возим као Шумахер, ту ћемо бити близу.
Нисмо далеко одмакле а почео је летњи пљусак.
Први пут сам ту осетила колико жели ову малу лудост себи, сиротица моја, да дозволи... Веровала ми је до бесвести тада. И почне пљусак, рекох мама, држи се чврсто рукицама за наслоњаче, брзо те враћам.
Еј... смејале смо се све време!!! :))) Али све време!!! :)))
Боже Господе, како је она била срећна кад смо улетеле у кућу!!!
Ајме мајко мила, цео дан није скидала осмех са лица!!!
Много јој је ова 5минутна лудост значила.
Никада али никада више нећу наићи на такву захвалност, поверење и љубав. Никада...
То је мој највећи пораз, али највећи...
Ужасно, ужасно ми је тешко што већ пуне две године никоме нисам тепала као њој. Ужасно...
Ужасно ми је тешко да се од неких ствари одвојим а за које она није давала другима да на њу стављају. Стално би викала онако мала, ситна, мршава: ,,Пустите, Тића то зна!"
А ја која до јутрос нисам имала везе са животом наједном сам све знала као да сам практикант у медицини годинама. Не питајте ме ништа, ни сама не знам... Кад ти тако нешто падне у руке немаш времена ни за нећкање ни за тражење савета нити за листање упутства. Само крене од себе...
Боже Господе, колико је ту било поверења.........
Никада, али никада ја ту доброту више нећу осетити...... Никада...... И то је оно што ме жестоко убија у грудима... Као што је њу убио тумор на том месту.
Није мени ни до деце, ни до рађања. Кад сам толико њих изгубила, ко више да се тако истински радује нечему лепом код мене? За материјалне ствари и успехе које ових дана доживљавам нико није (од претпостављених) дотрчао и загрлио ме да каже: Тићо, свака част! Вала ни поруку нису послали са пар лепих речи.
А камоли кад бих нека друга врста новости постојала код мене...
А то је било прво са чим сам морала да се суочим.
Идем на наше суботичко Лешће и упорно наилазим на младе мамице које гурају децу у колицима у пратњи својих мајки. Распадала сам се али буквално распадала од бола на те свакодневне сцене. Мазохистички су ми кроз главу пролазили најтежи стихови наших балада. Јер то никада нећу доживети. Немам ни моју Гогу ниједану баку на земљи више па да ми тако буде подршка. А свекрва ми не треба. Ја сам имала само једну, моју маму, и друга ми не треба. Нити ће ми икада требати. Свако своје дете нека гледа, мене не мора нико више.
A мојa плавокосa сиротицa, последњег пролећа ми је изненада рекла:
- Па роди! Ја ћу ти помоћи!
(а ја њу и даље дворим. Не знам да ли да се насмејем или плачем. Нико не зна докле ће то тако бити, када ће стати на своје ноге да бих ја могла од ње да се одмакнем)
- Молим... шта си рекла?
(Тада, нисам била већ пар година у вези а камоли да сам се у том тренутку бар са неким симпатисала)
- Роди. Можда није прави пример, али погледај како умеш са Вуком... Сад сам сигурна у тебе. И са мном... Чујеш шта ти кажу жене у селу, кад су видела како ме двориш:
,,Ко уме одраслог човека да повија, умеће и беби да мења пелене."
- Ма дај, батали... Никада ми ниси дала ни да се забављам са неким а камоли брак, дете... Шта си ми само радила кад ме је Владимир испросио...
- Е тад си била млада! Тек 18 навршила! Роди, сада, ове године, и идемо ти и ја у неку планину, у природи да живимо и одгајамо дете и да будемо срећне што смо заједно. Напокон заједно!
- Мама, а да простиш... а отац детета? :D
Е ту смо се насмејале као клинке које су смислиле опасно нешто враголасто. Видела сам да ужива што је опет у својој кући, у својој улици, у соби у коју ме је донела кад се породила. Почела је све више да ме гледа као своју најбољу другарицу из улице '80тих година. И да машта и да се препусти малим женским радостима. И да ме зафркава за најбоље другове. Срце јој је било огромно кад би видела како пискарам у дневник, песмарице, споменаре. Баш ју је то испуњавало. А то је тако нешто просто и једноставно...а одавно заборављено.
Поносна сам, јако сам поносна што је баш она била моја матер. Многе ствари сам можда тек недавно, пред крај сазнала. Кад бих испричала, не би ми пола људи поверовало.
Колико је заправо она била проницљива, жестока, храбра, енергична. Није била високо образована а оно шта је остварила, ни школовани економисти нису у стању да ураде (не питајте ме за неки живи пример који знам, мука ми је неке идиоте од људи да стално спомињем колико су неспособни). Не, није била ћутљива и фина плавуша. Не, моја мама је била много другачија. И ја сам је годинама доживљавала на погрешан начин. Нисам знала зашто се наједном сакрила иза те маске.
После... Сетим се, хеј бре па она је била змај!!! Па да, бре, човече!!!
Кад смо прву кућу почели да градимо...
Хеј бре!!! Да!!!
Она је била у овим мојим годинама!!!
Ја носим сада ту њену лепоту и снагу!!!
Јер и ја сада почињем да 'градим'!
Зато толико сада личим на њу!!!
Дошле смо можда у ту тачку спајања, зенит или шта ли је већ!!!
Кад се сетим свих њених хаљина, како ли је то летело на њој, Боже мили... Зато ја радо све носим из њенога ормана. Што је то била лепа природна жена... Ретко кад да се шминкала, ако и јесте то је било апсолутно дискретно. Била је свим могућим даровима Мајке Природе благословена. Крупне очи и бујне усне, бујне груди, танак струк, мршаве ногице... Прелепа али прелепа жена је била.
Сада је сигурно Тамо... најлепши анђео. Моја мама.
Мој Мајкић.
Моја Микана.
Моја кошута са најблиставијим смеђим очима.
Воли те твоја Тића највише на целом свету. И увек ћу те волети колико год да требала да сачекам на наш наредни сусрет, Тамо.
Коментари
Постави коментар