Одмарај табане, ја ћу скувати кафу
- ... крећем.
- Добро, идем да наставим кафу.
- Немој! Знам да су ти уморни табани, врати се у кревет и остави откључана врата. Ја ћу је скувати.
Душа моја нежна.
Боже како ли сам благословена. Хвала драгом Господу Богу за сваки дар, сваку реч, сваку нежност. За све. Подужи би био списак кад бих све почела да набрајам.
Колико је он у стању нежности и љубави да ми пружи одмах са врата. Понекад се понаша толико неочекивано као да ме је после бродолома нашао живу.
И то је она нежност да ми и усне уживају, очи, рамена, образи, коса, струк... Док ме љуби првим пољупцем, свих 10 јагодица прстију ми додирују наизменични виличну кост па врат, нежно ми забацује главу уназад, крајеви косе се њишу на благо откривеном струку, спушта руке са моје косе и образа на стомак, прилази ми, уноси ми се све дубље у лице...
***
- Tи си луда! Па ја знам како сте се волели! Знаш ли колико ме мучи што се ове хијене смеју и навијају за другу опцију. Јооооооој шта бих ја све рекла, само да могу!!! Еј а ја знам целу истину а не они!!!
- Ма пусти... одавно је то готова прича...
- Дај бре Тијана, па ја знам кад он одлепи какав је! Назови га, шта чекаш?!
- Нећу... не могу...
- Па неће те одбити!!! Тебе никада не би одбио...
- Еј... одох спавати...
***
На другој кафи, код друге актерке, иста прича.
- Назови га! Немој да му ћутиш! Знаш шта би он све урадио за тебе!
- Ма батали... прохујало је...
- Није! Никада те он не би напустио!
- Одох, палим у град. Дај да те цоким...
Могу потписати да ми нема равне кад ме савлада безвољност. Не знам, заиста не знам како сам тако наједном испражњена и килава. Како може толико радости да не постоји у мени, па после ни вере ни наде.
Моје безнађе нема цену. Ићи ћу од тачке А до тачке Б као по устаљеној траци са одсуством сваке емоције. Јер ништа ме тако добро не покреће као љубав.
Било ми је фасцинантно како су ме сви наговарали да будем са њим. У почетку сам мислила, 'ајде желе ми нешто добро, нешто ново, некако с пролећа да будем срећнија. А ја се смејала и снебивала, па тражила изговоре типа "ма не могу...", "ма нећу...", и увек су ти моји одговори били такви некако недовршени, недоречени. Евентуално да је на крају њих стајао осмех који ми је голицао изнутра све органе у телу.
Недовршена оправдања сам имала као и они што су имали недовршена убеђивања. Или су можда имали добар предосећај или интуицију...
И тако у тој свеопштој недовршености, нисам се могла сетити да поставим питање:
А зашто тако мислите, дајте ми конкретан разлог?
Све до једном.
Можда две особе да су ми рекле конкретно нешто. Односно конкретније. Нико од нас нема ту чаробну видовитост па да каже е то и то ће бити, ово неће и сви срећни до краја живота.
Да, две, искусне жене, искусне Животом, су рекле: ма гледаће те као мало воде на длану. Позови га, он ће доћи. Тај ће све дати за твоју младост и лепоту.
Јаоооооооо брееее!!!
Па не умем ја то.
Тек кад сам смогла снаге да зажмурим и скочим у тај базен, онда су ми се по инерцији почеле остваривати њихове речи...
***
- Види се колико га волиш. Што си малопре одбила да причаш о њему?
- Зато што је све готово... никаква вајда од причања...
- Ааа немој тако... ако је права љубав, није ништа узалудно! (сирота, стиска прстиће и рукице као да држи фиге) Ево ја ћу баш да навијам да се помирите!
- Хвала ти, дууууушо моја. Одох полако, хоћеш ли да ме испратиш до станице?
- Хоћу! Е да ти дам нешто... Бирај сама, која год да ти се свиди! Мој стриц купи тако више па ја после делим другарицама.
Бројанице. Са Косова и Метохије. Прелепе. Светлуцаве, не знаш коју би пре да погледаш а да се не огрешиш о њихову лепоту. Тешиш се, можда донекле у подсвести, да је све благословено и освештано па да нећеш ни у чему погрешити.
Гледам. Размишљам о свакој, којој је каква прича намењена кроз боје и светлуцавост кристалчића... хм...
- Узећу ову жуту... мало да ми поврати живост... толико ми фали сунце...
- 'Ајде бре немој да си таква!
После овој трећој другарици шаљем поруку, кад сам дошла кући:
,,Знаш, мислим да није све случајност. Сећаш ли се шта смо причали, коју хаљину планирам да обучем? Па жуту! Стоји ми у орману... Сад сам тек сконтала, да није случајно што сам изабрала баш такву бројаницу! Јао нећу је скидати, стално ћу се са њом молити! Баш си ми повратила веру! Толико сад имам воље! Хвала ти. :*"
***
Хоћу. Нећу. Хоћу. Нећу. Нећу. Хоћу.
Е готово је. Баш ме брига.
Звони телефон.
Е стварно сам интернетуша! Мораћу на одвикавање! 'Ајде кад ме зафркавају да сам из Лајковца (за неупућене, због активности на друштвеним мрежама званим свиђањем или популарним "лајковањем") не смета ми, истина је, мени кад се нешто свиди без пардона или грама сујете притискам то дугменце. Али ово је стварно претерано... све осећам да ми се размак између прстију проширио од силног држања телефона у рукама.
Другарица број 1 се јавља. Чека исход. Луђа је него кад смо били деца. Не смем ни да јој кажем да се још увек кријем у илегали. Знам је, оставиће децу свекрви, сешће у такси да ме својеручно задави или ће упетљати директно прсте. А онда ћу од блама отићи под чаршав и неће ми пасти на памет до прекосутра да угледам светлост дана.
Другарице број 4, 5, 6, 7 и 8. Све су ту. Све ме бодре, све ми се блажено смеју, тако ме смирују... Ох Богу драгом хвала на њима, што их имам...
Ма рекох људи, нема шанси... Немам ја среће... Мени једино у животу остаје да маштам на основу неких ствари које су биле а сад остале само инспирација. Можда ми баш зато Бог да тако ретко нешто лепо, јер имам бујну машту, зна да ћу живети у бајци која ће ме дизати ако паднем у неки амбис.
Ко је луд да се не враћа у своју омиљену бајку?
- ... одох ја... спава ми се, а попила сам 4 кафе. Ако останем још мало, стварно ћу тражити и 5ту.
Идем. Ходам као да ништа није било... Па уствари и није било! Ју, како сам одвратна у овом огледалу... Боље да ме не види овакву... Шта ја имам што друге немају боље и лепше... Чим није ту са мном ноћи ове, ноћ која је њему била намењена, све губи смисао... Сад све више верујем да ужива у другој... Толико има чаробних жена, као да ће се сви вртети око мене... Обична девојка... А тек млађих и лепших што има... Колико ти срце пожели... Не требам ја никоме оваква а понајмање њему... Њему сам била добра док сам била весела и опуштена, а види ме сада... Да сам мушко, не бих се ни окренула за оваквом...
Напокон долази такси.
А само кад се сетим... Са истог овог места, пре пар месеци смо заједно одлазили пред зору. Зато сам само њега имала у виду да буде ту... Но, све је сад небитно. Све је изгубљено.
Срећа овај таксиста ћути. Немам инспирацију ни да плачем "ни за шта".
Јутро.
Звони. Он!!!
После толико времена!!!
Мокре су ми руке, перем судове... а и који враг да их бришем...
О чему ми да причамо после ове паузе...
А био је срећан кад види да одмах перем судове. Умео је да ме зафркава "биће од тебе нешто". Балканац. А да сам му рекла да сам до јуче имала машину за прање посуђа крстио би се левом руком, па шта ће мени самој у кући то (???). Неке се ствари нашим мушкарцима морају прећутати.
Порука. Једна. Па друга.
Пола два. Два. Пола три.
А шта сад... дај да већ одговорим.
Али шта...
Шаљиво? Јок, озбиљна ћу бити!
Једна порука. Друга. Трећи је био осмех.
Позив.
Хахаха е ту је почела наша чаролија!!!
Да, она наша чаролија с пролећа!
Кикотање, осмеси, шале, зафрканције, зајебанције што сам почела да замуцкујем, повод још више да ме зафркава штo сам се наједном спетљала...
Сви су били у праву!
Док га слушам, као да видим и чујем осмехе свих који су ме бодрили!
Мислим... сви око мене веровали а ја нисам... ал сам проблематична!
Па чак и мој бивши је веровао, кад ме је подсетио: ,,Сећаш се кад те је угледао у оном жутом комплету? Назови га, постоји између вас још нешто..."
***
- Но... где је та кафа?
- Ево идем... А за кога си се ти онако средила?
- Иди, донеси је, а ја ћу ти кроз поруку одговорити.
,,За оног коjи ме је најлепше љубио. За оног ко ме је најнежније грлио. За оног који ми је гладио дугу косу, по цело недељно поподне, низ своја колена. За оног који ме је по кишовитом времену покривао и ушушкавао. За оног који је моје листове хипнотисано гледао и миловао."
Реплика? Реакција?!
Само један уздах. Снимљен. ;-)
- Добро, идем да наставим кафу.
- Немој! Знам да су ти уморни табани, врати се у кревет и остави откључана врата. Ја ћу је скувати.
Душа моја нежна.
Боже како ли сам благословена. Хвала драгом Господу Богу за сваки дар, сваку реч, сваку нежност. За све. Подужи би био списак кад бих све почела да набрајам.
И то је она нежност да ми и усне уживају, очи, рамена, образи, коса, струк... Док ме љуби првим пољупцем, свих 10 јагодица прстију ми додирују наизменични виличну кост па врат, нежно ми забацује главу уназад, крајеви косе се њишу на благо откривеном струку, спушта руке са моје косе и образа на стомак, прилази ми, уноси ми се све дубље у лице...
***
- Tи си луда! Па ја знам како сте се волели! Знаш ли колико ме мучи што се ове хијене смеју и навијају за другу опцију. Јооооооој шта бих ја све рекла, само да могу!!! Еј а ја знам целу истину а не они!!!
- Ма пусти... одавно је то готова прича...
- Дај бре Тијана, па ја знам кад он одлепи какав је! Назови га, шта чекаш?!
- Нећу... не могу...
- Па неће те одбити!!! Тебе никада не би одбио...
- Еј... одох спавати...
***
На другој кафи, код друге актерке, иста прича.
- Назови га! Немој да му ћутиш! Знаш шта би он све урадио за тебе!
- Ма батали... прохујало је...
- Није! Никада те он не би напустио!
- Одох, палим у град. Дај да те цоким...
Могу потписати да ми нема равне кад ме савлада безвољност. Не знам, заиста не знам како сам тако наједном испражњена и килава. Како може толико радости да не постоји у мени, па после ни вере ни наде.
Моје безнађе нема цену. Ићи ћу од тачке А до тачке Б као по устаљеној траци са одсуством сваке емоције. Јер ништа ме тако добро не покреће као љубав.
Било ми је фасцинантно како су ме сви наговарали да будем са њим. У почетку сам мислила, 'ајде желе ми нешто добро, нешто ново, некако с пролећа да будем срећнија. А ја се смејала и снебивала, па тражила изговоре типа "ма не могу...", "ма нећу...", и увек су ти моји одговори били такви некако недовршени, недоречени. Евентуално да је на крају њих стајао осмех који ми је голицао изнутра све органе у телу.
Недовршена оправдања сам имала као и они што су имали недовршена убеђивања. Или су можда имали добар предосећај или интуицију...
И тако у тој свеопштој недовршености, нисам се могла сетити да поставим питање:
А зашто тако мислите, дајте ми конкретан разлог?
Све до једном.
Можда две особе да су ми рекле конкретно нешто. Односно конкретније. Нико од нас нема ту чаробну видовитост па да каже е то и то ће бити, ово неће и сви срећни до краја живота.
Да, две, искусне жене, искусне Животом, су рекле: ма гледаће те као мало воде на длану. Позови га, он ће доћи. Тај ће све дати за твоју младост и лепоту.
Јаоооооооо брееее!!!
Па не умем ја то.
Тек кад сам смогла снаге да зажмурим и скочим у тај базен, онда су ми се по инерцији почеле остваривати њихове речи...
***
- Види се колико га волиш. Што си малопре одбила да причаш о њему?
- Зато што је све готово... никаква вајда од причања...
- Ааа немој тако... ако је права љубав, није ништа узалудно! (сирота, стиска прстиће и рукице као да држи фиге) Ево ја ћу баш да навијам да се помирите!
- Хвала ти, дууууушо моја. Одох полако, хоћеш ли да ме испратиш до станице?
- Хоћу! Е да ти дам нешто... Бирај сама, која год да ти се свиди! Мој стриц купи тако више па ја после делим другарицама.
Бројанице. Са Косова и Метохије. Прелепе. Светлуцаве, не знаш коју би пре да погледаш а да се не огрешиш о њихову лепоту. Тешиш се, можда донекле у подсвести, да је све благословено и освештано па да нећеш ни у чему погрешити.
Гледам. Размишљам о свакој, којој је каква прича намењена кроз боје и светлуцавост кристалчића... хм...
- Узећу ову жуту... мало да ми поврати живост... толико ми фали сунце...
- 'Ајде бре немој да си таква!
После овој трећој другарици шаљем поруку, кад сам дошла кући:
,,Знаш, мислим да није све случајност. Сећаш ли се шта смо причали, коју хаљину планирам да обучем? Па жуту! Стоји ми у орману... Сад сам тек сконтала, да није случајно што сам изабрала баш такву бројаницу! Јао нећу је скидати, стално ћу се са њом молити! Баш си ми повратила веру! Толико сад имам воље! Хвала ти. :*"
***
Хоћу. Нећу. Хоћу. Нећу. Нећу. Хоћу.
Е готово је. Баш ме брига.
Звони телефон.
Е стварно сам интернетуша! Мораћу на одвикавање! 'Ајде кад ме зафркавају да сам из Лајковца (за неупућене, због активности на друштвеним мрежама званим свиђањем или популарним "лајковањем") не смета ми, истина је, мени кад се нешто свиди без пардона или грама сујете притискам то дугменце. Али ово је стварно претерано... све осећам да ми се размак између прстију проширио од силног држања телефона у рукама.
Другарица број 1 се јавља. Чека исход. Луђа је него кад смо били деца. Не смем ни да јој кажем да се још увек кријем у илегали. Знам је, оставиће децу свекрви, сешће у такси да ме својеручно задави или ће упетљати директно прсте. А онда ћу од блама отићи под чаршав и неће ми пасти на памет до прекосутра да угледам светлост дана.
Другарице број 4, 5, 6, 7 и 8. Све су ту. Све ме бодре, све ми се блажено смеју, тако ме смирују... Ох Богу драгом хвала на њима, што их имам...
Ма рекох људи, нема шанси... Немам ја среће... Мени једино у животу остаје да маштам на основу неких ствари које су биле а сад остале само инспирација. Можда ми баш зато Бог да тако ретко нешто лепо, јер имам бујну машту, зна да ћу живети у бајци која ће ме дизати ако паднем у неки амбис.
Ко је луд да се не враћа у своју омиљену бајку?
- ... одох ја... спава ми се, а попила сам 4 кафе. Ако останем још мало, стварно ћу тражити и 5ту.
Идем. Ходам као да ништа није било... Па уствари и није било! Ју, како сам одвратна у овом огледалу... Боље да ме не види овакву... Шта ја имам што друге немају боље и лепше... Чим није ту са мном ноћи ове, ноћ која је њему била намењена, све губи смисао... Сад све више верујем да ужива у другој... Толико има чаробних жена, као да ће се сви вртети око мене... Обична девојка... А тек млађих и лепших што има... Колико ти срце пожели... Не требам ја никоме оваква а понајмање њему... Њему сам била добра док сам била весела и опуштена, а види ме сада... Да сам мушко, не бих се ни окренула за оваквом...
Напокон долази такси.
А само кад се сетим... Са истог овог места, пре пар месеци смо заједно одлазили пред зору. Зато сам само њега имала у виду да буде ту... Но, све је сад небитно. Све је изгубљено.
Срећа овај таксиста ћути. Немам инспирацију ни да плачем "ни за шта".
Јутро.
Звони. Он!!!
После толико времена!!!
Мокре су ми руке, перем судове... а и који враг да их бришем...
О чему ми да причамо после ове паузе...
А био је срећан кад види да одмах перем судове. Умео је да ме зафркава "биће од тебе нешто". Балканац. А да сам му рекла да сам до јуче имала машину за прање посуђа крстио би се левом руком, па шта ће мени самој у кући то (???). Неке се ствари нашим мушкарцима морају прећутати.
Порука. Једна. Па друга.
Пола два. Два. Пола три.
А шта сад... дај да већ одговорим.
Али шта...
Шаљиво? Јок, озбиљна ћу бити!
Једна порука. Друга. Трећи је био осмех.
Позив.
Хахаха е ту је почела наша чаролија!!!
Да, она наша чаролија с пролећа!
Кикотање, осмеси, шале, зафрканције, зајебанције што сам почела да замуцкујем, повод још више да ме зафркава штo сам се наједном спетљала...
Сви су били у праву!
Док га слушам, као да видим и чујем осмехе свих који су ме бодрили!
Мислим... сви око мене веровали а ја нисам... ал сам проблематична!
Па чак и мој бивши је веровао, кад ме је подсетио: ,,Сећаш се кад те је угледао у оном жутом комплету? Назови га, постоји између вас још нешто..."
***
- Но... где је та кафа?
- Ево идем... А за кога си се ти онако средила?
- Иди, донеси је, а ја ћу ти кроз поруку одговорити.
,,За оног коjи ме је најлепше љубио. За оног ко ме је најнежније грлио. За оног који ми је гладио дугу косу, по цело недељно поподне, низ своја колена. За оног који ме је по кишовитом времену покривао и ушушкавао. За оног који је моје листове хипнотисано гледао и миловао."
Реплика? Реакција?!
Само један уздах. Снимљен. ;-)
Коментари
Постави коментар