Дај све да надокнадимо за 1 ноћ!
Као што сам и рекла у прошлим блоговима... И више смо него опичени.
Срећа па нико не зна...
...и опет... И опет... ДА, ОПЕТ, ДАЈ ДОЂИ!!!
ДАЈ ДА УЖИВАМО!
НЕ, НЕ ВОЛИМ ТЕ!
ПА ЈА ТЕБЕ ВОЛИМ!
ЕЈ, БАШ МЕ БРИГА, ВЕЧЕРАС ИМА ДА ТИ НАЂЕМ НОВУ ДЕВОЈКУ!
Бо матер ако смо ми нормални... Срећа па имена главних јунака остају у приватној преписци.
Ноћ, ма какав месец, то нас Венера обасјава.
Јавља да је кренуо.
Ох напокон!
Ал 'ајде и ја шта сам се успиздела као да у граду има нешто пре 23 ч.
Да ли... ма нећу да му шаљем поруку да ми се јави кад стигне, ваљда ће сам. О Боже, шта ми би, ову пепељару сад да померам! Е стварно сам гора од заљубљених девојчица.
Отвара врата к'о кисеоника да му треба!
Рекох, 'ајде полази, шта си дошао?!
Изувај се кад ти кажем!
Немогућ си! Па види колико ја имам кајишчића!
И онда оно...као ненадано...као у филму...усне нам се споје.
Ма нећу да те љубим!
А он наставља...
Вечерас воли, вечерас не прича сувишно, вечерас љуби, вечерас грли, вечерас узима у наручје, вечерас милује како дуго није, вечерас гледа звезде у мојим очима, вечерас је задовољан што нисам косу скратила, вечерас је опчињен са својом џепном Венером. Вечерас дивно мирише, ставио је парфем који волим, дискретно... Вечерас ми се све наше сличице среће враћају, сви наши бајни тренуци када нико није знао за нас... Када смо ми били само ми... Када не осећамо да смо у четвртој деценији јер смо живахнији него кад нам је било 15 (ово потписујемо, обоје!!!). Вечерас седим уз њега склупчена а тако извијена у струку као робиње из харема. Вечерас сам само привидно њему покорна. Покорна сам заправо добром осећају чистине, празној хартији, платну на ком можемо голим рукама да насликамо нас... Вечерас ме први пут за оволико времена не пита ништа, ни за квантитет, вечерас ме воли и љуби и опија се погледом који му упућујем. Вечерас зна колико сам она права ја.
Али хајде, баш зато што сам права ја, она ја коју он никада пре није спознао, дозвољава ми свему да командујем. Одлазимо где ја хоћу, лудујемо на више места, као балавци смо незасити. Ја можда мало смиренија док причам а живахнија док ђускам, а он опет скроз контра од мене. Не, није ми тешко кад цупка ногама, да га смирим и милујем... Знам колико то воли. Знам да воли да је моја маза. Знам да воли да му пружим уточиште. И увек ћу му га пружити кад је добар према мени. Кад је онај прави мушкарац. Кад не постоји никаква двојба или осећај да нас нешто кочи... Увек ћу га миловати у јавности. Јер он има тако нежну кожу, као бебину гузу. И не, није ми тешко ни да га пољубим испод ушне шкољке, можда мало ближе потиљку. Знам колико га то смирује. То сам на њему прво видела и применила без предзнања из реикија.
Ту се моја душа смирује.
Ту он узима моју руку и љуби, док нас пригушено светло на најлепшем месту у граду обасјава.
Интимно, интимно и само интимно. Све нас то чини сигурнима у себе.
Додуше, постоји и она друга страна, природна, зов природе. Кад угледа ми ноге и хаљину, не може да се обузда од драгости. А заправо он ми је 'открио' да могу младалачкије да се облачим, да на неко време заборавим на циганске дугачке сукње.
Завршимо на још романтичнијем месту. Знао је где ми је срце хтело. На место где смо се некада давно први пут пољубили. На нашем романтичном Палићу. Сад нам је било још драже тамо да свратимо. Јер је наш први пољубац добио епитет слатки! Не због слатких искрица, нада и среће заљубљености, не... Него зато што је то место сада претворено у дивну посластичарницу!
Па има ли лепши споменик првом пољупцу? О:-)
П. С.: Нисам му нашла нову девојку, заборавила сам диоптријске наочаре у стану. :D
Срећа па нико не зна...
...и опет... И опет... ДА, ОПЕТ, ДАЈ ДОЂИ!!!
ДАЈ ДА УЖИВАМО!
НЕ, НЕ ВОЛИМ ТЕ!
ПА ЈА ТЕБЕ ВОЛИМ!
ЕЈ, БАШ МЕ БРИГА, ВЕЧЕРАС ИМА ДА ТИ НАЂЕМ НОВУ ДЕВОЈКУ!
Бо матер ако смо ми нормални... Срећа па имена главних јунака остају у приватној преписци.
Ноћ, ма какав месец, то нас Венера обасјава.
Јавља да је кренуо.
Ох напокон!
Ал 'ајде и ја шта сам се успиздела као да у граду има нешто пре 23 ч.
Да ли... ма нећу да му шаљем поруку да ми се јави кад стигне, ваљда ће сам. О Боже, шта ми би, ову пепељару сад да померам! Е стварно сам гора од заљубљених девојчица.
Отвара врата к'о кисеоника да му треба!
Рекох, 'ајде полази, шта си дошао?!
Изувај се кад ти кажем!
Немогућ си! Па види колико ја имам кајишчића!
И онда оно...као ненадано...као у филму...усне нам се споје.
Ма нећу да те љубим!
А он наставља...
Вечерас воли, вечерас не прича сувишно, вечерас љуби, вечерас грли, вечерас узима у наручје, вечерас милује како дуго није, вечерас гледа звезде у мојим очима, вечерас је задовољан што нисам косу скратила, вечерас је опчињен са својом џепном Венером. Вечерас дивно мирише, ставио је парфем који волим, дискретно... Вечерас ми се све наше сличице среће враћају, сви наши бајни тренуци када нико није знао за нас... Када смо ми били само ми... Када не осећамо да смо у четвртој деценији јер смо живахнији него кад нам је било 15 (ово потписујемо, обоје!!!). Вечерас седим уз њега склупчена а тако извијена у струку као робиње из харема. Вечерас сам само привидно њему покорна. Покорна сам заправо добром осећају чистине, празној хартији, платну на ком можемо голим рукама да насликамо нас... Вечерас ме први пут за оволико времена не пита ништа, ни за квантитет, вечерас ме воли и љуби и опија се погледом који му упућујем. Вечерас зна колико сам она права ја.
Али хајде, баш зато што сам права ја, она ја коју он никада пре није спознао, дозвољава ми свему да командујем. Одлазимо где ја хоћу, лудујемо на више места, као балавци смо незасити. Ја можда мало смиренија док причам а живахнија док ђускам, а он опет скроз контра од мене. Не, није ми тешко кад цупка ногама, да га смирим и милујем... Знам колико то воли. Знам да воли да је моја маза. Знам да воли да му пружим уточиште. И увек ћу му га пружити кад је добар према мени. Кад је онај прави мушкарац. Кад не постоји никаква двојба или осећај да нас нешто кочи... Увек ћу га миловати у јавности. Јер он има тако нежну кожу, као бебину гузу. И не, није ми тешко ни да га пољубим испод ушне шкољке, можда мало ближе потиљку. Знам колико га то смирује. То сам на њему прво видела и применила без предзнања из реикија.
Ту се моја душа смирује.
Ту он узима моју руку и љуби, док нас пригушено светло на најлепшем месту у граду обасјава.
Интимно, интимно и само интимно. Све нас то чини сигурнима у себе.
Додуше, постоји и она друга страна, природна, зов природе. Кад угледа ми ноге и хаљину, не може да се обузда од драгости. А заправо он ми је 'открио' да могу младалачкије да се облачим, да на неко време заборавим на циганске дугачке сукње.
Завршимо на још романтичнијем месту. Знао је где ми је срце хтело. На место где смо се некада давно први пут пољубили. На нашем романтичном Палићу. Сад нам је било још драже тамо да свратимо. Јер је наш први пољубац добио епитет слатки! Не због слатких искрица, нада и среће заљубљености, не... Него зато што је то место сада претворено у дивну посластичарницу!
Па има ли лепши споменик првом пољупцу? О:-)
П. С.: Нисам му нашла нову девојку, заборавила сам диоптријске наочаре у стану. :D
Коментари
Постави коментар