,,Моје срце куца само за тебе''
- Хоћемо ли вечерас тренинг?
- Што, ниси данас вежбао?
- Ма знаш... само рамени део... Шетамо ли се вечерас?
- Може, увек!
***************
- Е вечерас сам спреман! Као ти сам!
- Опа! Имаћемо модну ревију тренерки!
- Па Тићо... ти кад водиш у шетњу, то је по пар километара, морам...
- хахахахахаха има да опељешиш све спортске бутике наредних дана!
Стварно се нисам либила да пред њим будем стално у спортској варијанти, таква сам одувек била и тачка. Ретко кад да сам се нешто посебно сређивања и није ми замерао то.
Водили смо здрав живот. Куповали смо некада као мајмуни кад нам кажу да је нешто здраво, поготово те суплементе. Немаш појма шта је, апотекарка препоручи, као 'ајде требаће, дај пакуј. Са пијаца смо редовно избијали и још ја доносила са села храну.
Исто је тако било и за физичке активности. Доста смо обоје полагали на то. Пре подне мало да ли теретана или ролери и увече пред спавање дуууууга шетња. Често сам се правила блесава, као није ми хладно покрај воде се још мало шетати, не осетим ни ветар северац, нити је битно колико је касно увече, само сам га замајавала са причом а он без поговора ишао поред мене. Шта ће јадан, не наилази се сваки дан на овакву лујку.
Било је дана, кад са нервозним реченицама започињемо наш тренинг. Типа
,,ма знаш шта ми се десило...?" ,
,,јееее па да ли је то нормално?".
И дођемо до нашег омиљеног Палића (Боже Господе, колико смо тамо проводили времена, комотно смо могли да мењамо место боравка у личној карти) и даље онако у неверици препричавамо дан једном другом, и на једном сретнемо његовог пријатеља. Питамо га од куд он овде, каже лекари му препоручили шетњу покрај воде због штитне жлезде. Ми у још већој неверици. Ћутимо и климамо главом. Ништа додатно не коментаришемо, мислим да смо се разумели не погледом него самом близином.
Обузела нас је срамота.
Колико смо себи дозволили да нас безначајни људи и безначајни догађаји пољуљају, да тако театрално се поверавамо. А овај сироти човек се бори за оно највредније уз помоћ природе. Занемели смо и обећали му бар дружење у шетњама. Подршка је најмоћнија ствар! Е тај морал диже из пакла! Обоје смо то знали, јер смо то све прошли са својим ближњима... нажалост.
После смо калкулисали колико времена проводимо покрај језера да не би било лоше, да се заиста ту настанимо, бар на кратко.
Шта год да нам се десило све смо тамо обележавали, на неки свој начин. Можда смо били хедонисти. Можда смо само желели да тихујемо у двоје тамо. Али засигурно смо се тамо склањали јер нисмо сретали људе које познајемо или који нас знају бар из виђења. Велика је фреквенција непознатих ликова а ми смо могли без устручавања да будемо они прави ми.
Једино када смо застајали и причали са другима је било за 1.мај. И не, за дивно чудо није ми било напорно да на свака 4 метра се са неким рукујемо и проћаскамо. Обично сам ја нервозна и стално фркћем, о да, умем и да се спакујем и одем. Али не, не са њим. Били смо срећни и насмејани. Додуше, можда и мало опуштени од које чашице алкохола.
Мислила сам да знам све стазице тамо, често сам ранијих година ту глуварила са најбољим другом из основне школе. Али он ме је и ту опет изненадио. У сумрак ме је повео у део који је скоро реновиран, где су све саме виле. И онда... изненађење!!!
- Не морамо више да се цимамо до града, до куће, можемо овде да будемо кад хоћемо и колико хоћемо.
- Па... па... па рекао си да нећеш овде да улажеш?!
- А ти мени све верујеш?
- ...све.
Најслађи пољубац је пао. Најтиши и најнежнији.
Сачекао ме је огроман јастук у облику срца.
- Хајде, окрени га...
- ...шта...
Порука на њему.
Суза.
Плачљивица. Да не кажем плачипи*ка. Од недавно сам таква да и на романтичне сцене на ТВ-у засузим.
- Шта је, бебо...
- ...бебане, па нико није био овакав према мени...
- 'Ајде, немој сад...
- Па је ли знаш колико ја тебе војим?!
Грлила сам га најснажније, наједном ми је дошла огромна снага, био је све моје у том тренутку, само сам му полетела у загрљај као сироче. Мада у принципу и јесам то била.
Подарио ми је за тако кратко време оно што сам толико желела - мир и љубав. Ништа више. Био је ту стално за мене. То му никада нећу заборавити. Толику нежност... Оданост, кад мислим ок негде је тамо и тамо, ради то и то, 'ајде ја ћу полако да оперем судове и поспремим стан, не, он се појави, јер је све завршио, рекох како... Схватила сам ту да сам ја прави пуж голаћ а он брзи зец, ја ћу увек онако по лалински на тенане а он не, био је вреле крви, није био мешанац као ја. Боље да вам не поверавам јавно шта ме је баба саветовала за чистокрвне. О:-) :D
А порука... да, писало је:
,,Моје срце куца само за тебе"
Ништа ми више ни не треба.
- Што, ниси данас вежбао?
- Ма знаш... само рамени део... Шетамо ли се вечерас?
- Може, увек!
***************
- Е вечерас сам спреман! Као ти сам!
- Опа! Имаћемо модну ревију тренерки!
- Па Тићо... ти кад водиш у шетњу, то је по пар километара, морам...
- хахахахахаха има да опељешиш све спортске бутике наредних дана!
Стварно се нисам либила да пред њим будем стално у спортској варијанти, таква сам одувек била и тачка. Ретко кад да сам се нешто посебно сређивања и није ми замерао то.
Водили смо здрав живот. Куповали смо некада као мајмуни кад нам кажу да је нешто здраво, поготово те суплементе. Немаш појма шта је, апотекарка препоручи, као 'ајде требаће, дај пакуј. Са пијаца смо редовно избијали и још ја доносила са села храну.
Исто је тако било и за физичке активности. Доста смо обоје полагали на то. Пре подне мало да ли теретана или ролери и увече пред спавање дуууууга шетња. Често сам се правила блесава, као није ми хладно покрај воде се још мало шетати, не осетим ни ветар северац, нити је битно колико је касно увече, само сам га замајавала са причом а он без поговора ишао поред мене. Шта ће јадан, не наилази се сваки дан на овакву лујку.
Било је дана, кад са нервозним реченицама започињемо наш тренинг. Типа
,,ма знаш шта ми се десило...?" ,
,,јееее па да ли је то нормално?".
И дођемо до нашег омиљеног Палића (Боже Господе, колико смо тамо проводили времена, комотно смо могли да мењамо место боравка у личној карти) и даље онако у неверици препричавамо дан једном другом, и на једном сретнемо његовог пријатеља. Питамо га од куд он овде, каже лекари му препоручили шетњу покрај воде због штитне жлезде. Ми у још већој неверици. Ћутимо и климамо главом. Ништа додатно не коментаришемо, мислим да смо се разумели не погледом него самом близином.
Обузела нас је срамота.
Колико смо себи дозволили да нас безначајни људи и безначајни догађаји пољуљају, да тако театрално се поверавамо. А овај сироти човек се бори за оно највредније уз помоћ природе. Занемели смо и обећали му бар дружење у шетњама. Подршка је најмоћнија ствар! Е тај морал диже из пакла! Обоје смо то знали, јер смо то све прошли са својим ближњима... нажалост.
После смо калкулисали колико времена проводимо покрај језера да не би било лоше, да се заиста ту настанимо, бар на кратко.
Шта год да нам се десило све смо тамо обележавали, на неки свој начин. Можда смо били хедонисти. Можда смо само желели да тихујемо у двоје тамо. Али засигурно смо се тамо склањали јер нисмо сретали људе које познајемо или који нас знају бар из виђења. Велика је фреквенција непознатих ликова а ми смо могли без устручавања да будемо они прави ми.
Једино када смо застајали и причали са другима је било за 1.мај. И не, за дивно чудо није ми било напорно да на свака 4 метра се са неким рукујемо и проћаскамо. Обично сам ја нервозна и стално фркћем, о да, умем и да се спакујем и одем. Али не, не са њим. Били смо срећни и насмејани. Додуше, можда и мало опуштени од које чашице алкохола.
Мислила сам да знам све стазице тамо, често сам ранијих година ту глуварила са најбољим другом из основне школе. Али он ме је и ту опет изненадио. У сумрак ме је повео у део који је скоро реновиран, где су све саме виле. И онда... изненађење!!!
- Не морамо више да се цимамо до града, до куће, можемо овде да будемо кад хоћемо и колико хоћемо.
- Па... па... па рекао си да нећеш овде да улажеш?!
- А ти мени све верујеш?
- ...све.
Најслађи пољубац је пао. Најтиши и најнежнији.
Сачекао ме је огроман јастук у облику срца.
- Хајде, окрени га...
- ...шта...
Порука на њему.
Суза.
Плачљивица. Да не кажем плачипи*ка. Од недавно сам таква да и на романтичне сцене на ТВ-у засузим.
- Шта је, бебо...
- ...бебане, па нико није био овакав према мени...
- 'Ајде, немој сад...
- Па је ли знаш колико ја тебе војим?!
Грлила сам га најснажније, наједном ми је дошла огромна снага, био је све моје у том тренутку, само сам му полетела у загрљај као сироче. Мада у принципу и јесам то била.
Подарио ми је за тако кратко време оно што сам толико желела - мир и љубав. Ништа више. Био је ту стално за мене. То му никада нећу заборавити. Толику нежност... Оданост, кад мислим ок негде је тамо и тамо, ради то и то, 'ајде ја ћу полако да оперем судове и поспремим стан, не, он се појави, јер је све завршио, рекох како... Схватила сам ту да сам ја прави пуж голаћ а он брзи зец, ја ћу увек онако по лалински на тенане а он не, био је вреле крви, није био мешанац као ја. Боље да вам не поверавам јавно шта ме је баба саветовала за чистокрвне. О:-) :D
А порука... да, писало је:
,,Моје срце куца само за тебе"
Ништа ми више ни не треба.
Коментари
Постави коментар