Овако кад гледам ову слику... опет бих све исто учинила.
Можда још неке одлуке чврће донела, јер многе углове тек сад боље видим, дрчнија бих била према свему и свима иако сам и ономад умела да будем ђубре и газим кад ми пукне филм.
Ништа ми није било тешко само да си хтела, само да си могла да ме чврће стиснеш за руку и да дођемо до циља.
Мама, били смо на добром путу!!!
Милион посто!!!
Ма сто милиона посто!!!
Једина сам ја била та која је као најненормалнији манијак веровала да ћемо победити и после свега да идемо у изласке као две најбоље другарице. Не, нико ме не може разуверити после свега да ниси могла бити она негдашња Гога.
Све си, мамице, могла само да си ми веровала сваког дана 101%, све си мој Мајкић могла. Све!!! Ово је жив хорор какви су нам се људи упетљали у живот а знам да си ту на земљи јебала би им матер свима уздуж и попреко и нико нам не би кидао живце. Знам и осећам да и даље живиш у мом срцу, да ми није тога одавно бих и ја...
Много... Много је тога... Човече ко толико брзо помера фигуре на шаховској табли, а краљицу треба сачувати... Знаш ли, мајко, колико има безвредних људи који су ми рекли: ,,Шта толико жалиш?!" Па да сам ти највећи непријатељ, немаш право то да ми у лице кажеш. Или што неки окрећу главу или спуштају поглед кад почнем да причам о теби... Да, то су исти они којима си ти своје мале мршаве рукице радосно пружала док сам те гурала у колицима маја 2015. Жао ми је, јако ми је, мајко, жао што ову прву годину нисам могла на миру да живим у успоменама на тебе, него вечито наилазила на ружне ствари.
Сећам се, у почетку сам твојим другарицама препричавала наше анегдоте из најпакленијих дана. Па то је жив смехотрес био! Јер живот је леп и у најгорим тренуцима... Не кажу џабе да је живот благослов... Поготово онај кад смо се сви сјатили код тебе и чекамо, чекамо и чекамо неку, ма било какву твоју рекцију а ти погледаш у мене и кажеш кратко:
,,Испеци ми колача." Иди бре Гордана, па врапци на грани знају да сам ролат последњи пут мотала пре 15 година! :-D Са тобом је било и суза и смеха и покиданих нерава.
А кад смо по летњем пљуску "трчале" кући? Баба Душан'а само што нас није прутом пребила колико смо покисле! :-D Никад слађе се нисмо сушиле! :-D
Биле смо више него идеалне другарице, биле смо нешто више него мама и ћерка, биле смо идеалан еурокрем! Ти увек 'плава' а ја бринета, ти мирнија на први поглед а ја на други. Ја кочијаш по језику али ти зато кад ожежиш... Сад би ми распалила шамар! :-D Или што у Босни кажу: опалим те шамаром!
Или кад сам ти прочитала шта морамо да ти уврстимо у јеловник за обнављање нерва, није ти сметала ни ова ни она биљка али последња ставка са списка савета ти је бола око: музика и заљубљивање?! Па где да се заљубим у овој соби?! :D
Е мој Гогић... Љубав је кључ за све. То нам нико није морао рећи. Или можда јесте... Требало је. Е и ту смо пресликано исте! Увек ма *ебеш љубав!
Увек смо биле ироничне... Хладне... Недодирљиве... Чему то... *еби га... Ја бих волела... Волела бих да се вечерас, као некада, сређујемо и 'пуцамо' негде на вечеру! Да се сви збуне ко су ове две лудаче пуне самопоуздања. :D :D :D
Прелепа, презгодна и млада мама си била!!! А знам да јеси и сад Тамо. ;-)
Такву рибу од маме имати је изузетна част. Жена која је ходала право као стрела, жена која је држала право главу као манекенке кад се вежбају са књигом (мене јеси томе учила али никад научила), жена којој су плаве локне радосно њихале, жена која испод бујног деколтеа није имала вишак стомака, танке ногице као вила да хода...
Да, то је (била) моја мама.
А ја њена најпоноснија кћерка.
И колико год да смо различите по карактеру (који смо 26 година равнале и пеглале) и колико год да се посвађамо, никад али никад у свом животу ми није било тешко истину да кажем: мама, ти си тако млада...
Што шта те је чинило младом. Не само тело и гени него валда и та доза сарказма и пркоса су те чиниле живахном.
Волела сам, јако сам волела кад у теби само наједном се роди пламен патриотизма или ти само сине да одеш на неки концерт или краћи одмор! Јако ми се свидела та изненадна одлучност! Или кад ти кажем да је гужва у саобраћају у Београду а ја треба да кренем на летовање, а ти у секунди запуцаш из Суботице(?!?!?!?!) да би ми помогла са коферима?!?!?! Боте, која мајка има такво срце?!??! Па ја стварно не знам да ли бих се сетила тако нечега засвоје дете...
Или твоја импулсивност... Милан да полуди са мном колико сам ја ту твоју особину уврстила у свакодневни живот, аман кроз скоро сваку ситницу...
Полуде човек колико не може више да ме испрати! Или му је можда сад теже пошто је остао сам са мном... Можда сам ја и раније била као ти, али сте ви били обоје ту...
Ти да иронично прокоментаришеш: Тијана, зар опет?! а он кроз осмех да да благослов... Признали или не, били сте тим а ми трио који је добијао.
Сад и њему недостајеш. Много... Боји се много више... Доносимо заједно одлуке али ти нам тако недостајеш... Бар да нас отераш у пизду лепу материну, кад изговориш ону твоју чувену: * * *****!
Има овде мале деце, не смем толико да детаљишем. :D
Било како било, најбитније је да се данас смејемо нашим догодовштинама... Или кад нађемо неке старе слике на тавану или код пријатеља! А јој те среће! Па одмах осталима на мејл шаљем да их виде! :-D
Шта ћу, не умем ништа да задржим задржим у себи. Откачила сам од кад сам теби преносила сваки детаљ из "спољног" света ван твоје собице...
'Ајде нећу више патетисати.
Али ми стварно недостаје увече да гледамо по милионити пут ,,Срећне људе" или да пустимо концерте Зорке и Драгане.
Такоц.
'Ајде лаку ноћ, Микана.
Лаку ноћ. :-*
19. 10. 2016.
Ништа ми није било тешко само да си хтела, само да си могла да ме чврће стиснеш за руку и да дођемо до циља.
Мама, били смо на добром путу!!!
Милион посто!!!
Ма сто милиона посто!!!
Једина сам ја била та која је као најненормалнији манијак веровала да ћемо победити и после свега да идемо у изласке као две најбоље другарице. Не, нико ме не може разуверити после свега да ниси могла бити она негдашња Гога.
Све си, мамице, могла само да си ми веровала сваког дана 101%, све си мој Мајкић могла. Све!!! Ово је жив хорор какви су нам се људи упетљали у живот а знам да си ту на земљи јебала би им матер свима уздуж и попреко и нико нам не би кидао живце. Знам и осећам да и даље живиш у мом срцу, да ми није тога одавно бих и ја...
Много... Много је тога... Човече ко толико брзо помера фигуре на шаховској табли, а краљицу треба сачувати... Знаш ли, мајко, колико има безвредних људи који су ми рекли: ,,Шта толико жалиш?!" Па да сам ти највећи непријатељ, немаш право то да ми у лице кажеш. Или што неки окрећу главу или спуштају поглед кад почнем да причам о теби... Да, то су исти они којима си ти своје мале мршаве рукице радосно пружала док сам те гурала у колицима маја 2015. Жао ми је, јако ми је, мајко, жао што ову прву годину нисам могла на миру да живим у успоменама на тебе, него вечито наилазила на ружне ствари.
Сећам се, у почетку сам твојим другарицама препричавала наше анегдоте из најпакленијих дана. Па то је жив смехотрес био! Јер живот је леп и у најгорим тренуцима... Не кажу џабе да је живот благослов... Поготово онај кад смо се сви сјатили код тебе и чекамо, чекамо и чекамо неку, ма било какву твоју рекцију а ти погледаш у мене и кажеш кратко:
,,Испеци ми колача." Иди бре Гордана, па врапци на грани знају да сам ролат последњи пут мотала пре 15 година! :-D Са тобом је било и суза и смеха и покиданих нерава.
А кад смо по летњем пљуску "трчале" кући? Баба Душан'а само што нас није прутом пребила колико смо покисле! :-D Никад слађе се нисмо сушиле! :-D
Биле смо више него идеалне другарице, биле смо нешто више него мама и ћерка, биле смо идеалан еурокрем! Ти увек 'плава' а ја бринета, ти мирнија на први поглед а ја на други. Ја кочијаш по језику али ти зато кад ожежиш... Сад би ми распалила шамар! :-D Или што у Босни кажу: опалим те шамаром!
Или кад сам ти прочитала шта морамо да ти уврстимо у јеловник за обнављање нерва, није ти сметала ни ова ни она биљка али последња ставка са списка савета ти је бола око: музика и заљубљивање?! Па где да се заљубим у овој соби?! :D
Е мој Гогић... Љубав је кључ за све. То нам нико није морао рећи. Или можда јесте... Требало је. Е и ту смо пресликано исте! Увек ма *ебеш љубав!
Увек смо биле ироничне... Хладне... Недодирљиве... Чему то... *еби га... Ја бих волела... Волела бих да се вечерас, као некада, сређујемо и 'пуцамо' негде на вечеру! Да се сви збуне ко су ове две лудаче пуне самопоуздања. :D :D :D
Прелепа, презгодна и млада мама си била!!! А знам да јеси и сад Тамо. ;-)
Такву рибу од маме имати је изузетна част. Жена која је ходала право као стрела, жена која је држала право главу као манекенке кад се вежбају са књигом (мене јеси томе учила али никад научила), жена којој су плаве локне радосно њихале, жена која испод бујног деколтеа није имала вишак стомака, танке ногице као вила да хода...
Да, то је (била) моја мама.
А ја њена најпоноснија кћерка.
И колико год да смо различите по карактеру (који смо 26 година равнале и пеглале) и колико год да се посвађамо, никад али никад у свом животу ми није било тешко истину да кажем: мама, ти си тако млада...
Што шта те је чинило младом. Не само тело и гени него валда и та доза сарказма и пркоса су те чиниле живахном.
Волела сам, јако сам волела кад у теби само наједном се роди пламен патриотизма или ти само сине да одеш на неки концерт или краћи одмор! Јако ми се свидела та изненадна одлучност! Или кад ти кажем да је гужва у саобраћају у Београду а ја треба да кренем на летовање, а ти у секунди запуцаш из Суботице(?!?!?!?!) да би ми помогла са коферима?!?!?! Боте, која мајка има такво срце?!??! Па ја стварно не знам да ли бих се сетила тако нечега засвоје дете...
Или твоја импулсивност... Милан да полуди са мном колико сам ја ту твоју особину уврстила у свакодневни живот, аман кроз скоро сваку ситницу...
Полуде човек колико не може више да ме испрати! Или му је можда сад теже пошто је остао сам са мном... Можда сам ја и раније била као ти, али сте ви били обоје ту...
Ти да иронично прокоментаришеш: Тијана, зар опет?! а он кроз осмех да да благослов... Признали или не, били сте тим а ми трио који је добијао.
Сад и њему недостајеш. Много... Боји се много више... Доносимо заједно одлуке али ти нам тако недостајеш... Бар да нас отераш у пизду лепу материну, кад изговориш ону твоју чувену: * * *****!
Има овде мале деце, не смем толико да детаљишем. :D
Било како било, најбитније је да се данас смејемо нашим догодовштинама... Или кад нађемо неке старе слике на тавану или код пријатеља! А јој те среће! Па одмах осталима на мејл шаљем да их виде! :-D
Шта ћу, не умем ништа да задржим задржим у себи. Откачила сам од кад сам теби преносила сваки детаљ из "спољног" света ван твоје собице...
'Ајде нећу више патетисати.
Али ми стварно недостаје увече да гледамо по милионити пут ,,Срећне људе" или да пустимо концерте Зорке и Драгане.
Такоц.
'Ајде лаку ноћ, Микана.
Лаку ноћ. :-*
19. 10. 2016.
Коментари
Постави коментар