#onokad ти се врате неки људи у живот

Или је можда боље да признам - кад их ЈА сама вратим.

Наиђу ти тако неки ликови у живот, баш кад требају, имају врлине које ти тад баш требају да ли да залечиш неке ране или да спознаш да би и ти то могао да уврстиш у свој списак.

Било како било, први пут кад ти се појаве је Божијом руком, изненадно, неочекивано, ти си пресрећан као мали мајмун, прихваташ их оберучке.

И иде то све тако једно време сјајно и бајно, али пуф(!) они нестану!

Као да је чаролија откуцала своје тачно у поноћ.

Наравно, буде ти криво... Како неће... Били су то лепи дани... Па мозгаш, аман шта се десило, па се толико унесеш у анализу свих покрета, погледа, тона гласа, ма какве речи да су битне, све око њих гледаш около, детективски хоћеш да реши задатак. Загонетку.

Са том загонетком лежеш, устајеш, пијеш, једеш, мучи те до бесвести - сумња. Најгора од свих душевних секача.

Али одмахнеш руком као муву да тераш, ах није тако црно, дај па било је лепо они су добри људи, зар не? Па мајку му пољубим, не ваљда да јесу, него заиста јесу јер сам била стално насмејана!

Улазиш из нечега мање лепог у још лепше, уздизање на пиједестал, да не кажем глорификовање.

Ах тек што то узме маха...

У међувремену и теби се дешавају мање

или више лепе ствари, догађаји који ти оплемене душу или учине да још више сазреш... Радиш на неким својим 'црним рупама', санираш их успешно... Ту и тамо ти неко шапне: хеј, па променила си се!

Ма чуј... Од кад? Нисам... Немогуће... Па зашто бих? Ваљда сам она стара...

Но немам времена о себи да размишљам. Уплашим се да је то препотентно а оно... није него.

И пожелиш оне добре људе с почетка приче. Дај бре нека буду ту као некада. Ма 'ајде ја ћу прва начинити тај корак, шта ме кошта.

И колико год да се сећала речи једне старице: ,,Добра су то деца али мало 'полупана' ", ја овлаш прелазимо преко тога.

Да, кад смо се сусрели они више нису они. Стварно су постали чудни. Или сам ја раније, пре своје афирмације била исто тако чудна и полупана а они иоле нормални па ми то ништа није сметало, али Бога ми сада... Дошло ми је у неким тренуцима главе и живаца тај мој позив "ја ћу прва".

Који ме враг терао...

Терао ме можда драги добри Бог да ме увери како ми они више нису потребни.  Да, били су ми потребни да ме дигну смехом и грајом док сам била на дну, али шта сада кад сам стала на ноге...

Они су и даље остали на том нивоу. Дај смеха, весеља и колача, а ја нисам... Није то ништа лоше, за сваку је похвалу ако живиш у складу са собом, оним изнутра што те испуњава.

Али мени треба на другачији начин тај смех и та опуштеност. 

Да, дефинитивно.

Могу рано да устанем, да пијемо топле напитке ујутру, док нам сунце обасјава снене очи, могу да се љубавишем тако рано јер сам убеђена да ми усне добију на волумену, могу да нам спакујем кафу па да идемо негде на неко мирно место у природи, само да ћутимо док се зора рађа над нама. А кад се расанимо... Свако својим слатким обавезицама нека шиба. Ја ролерима!

Срећа и смех су за мене осетити ветар у коси док јурцам све да обавим, поздрављање са мојим драгим Суботичанима на сваком кораку, враћање у стан, туширање и спавање после тренинга а онда... Интелектуални рад, рад и само рад. Што разноврснији то бољи!!!

Једна девојка, баш недавно на свом блогу рече, после 7 сати увече гаси све тлфоне и апликације, треба јој много да тихује пред спавање. Искрено, ја сам мислила да сам једина која то ради и да нисам нормална (ово нормална, молим, да се условно схвати, јер је то комплекс квази конзервативнога друштва, јер наравно тим паметњаковићима је ваљда логичније да циркаш са неким полтронима или да гледаш ријалити садржаје на ТВ). Нажалост, да се вратим на колегиницу блогерку, која рече од куд нама ова навика.

Све је то последица живљења у великим градовима и честим селидбама које су нас задесиле пре 30те године живота.

Што бисмо дошли до закључка, боље сам и искрен. А и знате сами, видели сте сигурно, кружи то по друштвеним мрежама, постери са цитатима типа: само јаки људи могу да живе у тишини и самоћи, они други своје недостатке прикривају у друштву (маси, гомили) да не би открили своје право лице.

Сусрет са некима је дар од Бога а други пут је лекција и то за добар наук!

Досвиданија. :*