Моја велика Русија из Аустрије и Србије

Страшно ми је жао што нисам нашла за сходно да пискарам док сам била, на до сада, најзначајнијем пропутовању за мене. Била сам благословена тим даром, успела сам да спојим приватно и пословно, али превише сам се исцрпела два три дана пре самог поласла.

Кад бих вам сад рекла, док сам боравила у великој Русији, да сам звала два пута хитну помоћ, да ли бисте ми поверовали? А да не спомињем да сам, у равној обући, успела да уврнем колено? Отежано сам данима ходала, мислим 10так дана са тешким боловима у лигаментима.

О куповини лекова и гелова против болова да вам не спомињем, а тек о повишеној температури, халуцинацијама и кашљу... Било је свега. Јако, јако ми је жао што сам после обавезних активности због којих сам и примила позив да дођем у Сочи, повлачила се у свој прекрасни огромни апартман, са још лепшом пространијом терасом. То ми је можда једини био лек да нађем свој мир, преко потребни, кад имате температуру преко 39° С.

Овом приликом се још једном члановима своје делегације извињавам што нисам била у елементу и што нисам успела да покажем своју праву природу и своје право ја. Просто све ме је сломило. Данима пред полазак сам се превише дала свим чулима због неких људи, нисам успела да се растеретим тих емотивних набоја и мој организам је поклекао упркос мојој доброј вољи.

Па да почнемо ово путешествије, још један круг. :-)

Веровали или не, а знам да ће у ове моје речи поверовати 10так људи који ме јаааако, јако добро познају годинама у назад, као руком однешено моје лоше здравствено стање је наступило, буквално у тренутку кад сам крочила на бечки аеродром. Често сам се сећала своје реченице са 18 година: ,,Душа ми је у Србији али срце у Аустрији!". И заиста је тако остало и дан данас... Превише ми је лепога пружила та земља и превише ме успомена веже за њу. Ето, овај пут су ми се значајни датуми чак неплански поклопили са боравком тамо... Но, кажу да случајност не постоји...

У току лета сам била језиво неподношљива, нервозна до уједања због жеђи изазване температуром, али како сам угледала лепу Аустрију, смирила сам се... Више него свему сам се обрадовала том тлу!!! Кроз главу ми је само пролетело "традиција кафенисања"!!!
И шта мислите, шта сам прво учинила кад сам прошла пасошку контролу? Скинула сам моју омиљену црвену боју са себе и пресвукла се у жуто црну хаљину. То је јаче од мене!!! :)))))))
Можда сам камелеон, можда сам глумица али мешанка јесам дефинитивно која обожава да експериментише са свим а поготово са бојама гардеробе. :)))))) Било ми је после смешно, како зрачим (тако и привлачим коментаре) односно док сам боравила у Русији, безброј Руса ми је рекло да је на мах помислило да сам њихова " због црта лица" а Аустријанци ми исто то рекоше! :D Само што они нису били фокусирани на црте лица! :D

Најдивније, најдивније ми је у Аустрији што ме нико није погледао. Свако се тамо шета својим путем, уздигнуте главе, не буље у тебе чим откријеш ноге. То је можда прво олакшање које сам осетила. Прво одушевљење - вао, колико људи у свечаним оделима са краватама око врата! Прво разочарење - немају седишта и фотеља колико гостопримиви Руси. Само сам одмахнула у себи уз осмех, ах то је Аустрија... Помало хладна али у принципу слободна.
Е тад кад сам све те значајне детаље регистровала, могла сам да седнем у први кафић и да на миру испијам кафу са још две блогерке. О те радости кад на послужавнику добијете кафу, колач и воду!!! Мојој срећи није било краја!!! Уживала сам, бескрајно сам уживала у амбијенту и тихој музици. Много тога што чини традиционално испијање бечке кафе.
И зарекла сам се, од тог тренутка па свих наредних дана колико год да ту останем, само ћу то да радим док обилазим моја омиљена места по Бечу. Не пада ми на памет да јурцам и тражим сувенире а после још да будем у грчу како ћу их спаковати и да ли ће ми се разбити док дођем до куће. Уосталом, бар је мени Беч близу, па ми више нема ту драж да вучем поклоне. Беч је да се ужива у њему 24/7 као и у Београду. <3

Аустријанци су за тих пар дана били лек за моје нарушено здравље. Било старо било младо, сви перфектно говоре енглески, сви гостољубиво хоће да вам помогну, поготово у вуцарању мојих кофера од 30 кг гардеробе (не заборавите да је Русија непредвидива, морала сам понети свашта и за топле и за хладне дане, па јакне сам само три понела). Не кажем ништа лоше за Русе овим, они су стварно сви добрице према странцима поготово ако им кажете да разумете њихов језик и да сте из Србије. Па уболи сте бинго!!! Тим поступком не добијате само позив на конекцију на некој друштвеној мрежи него топлину и срдачност словенске душе, радо ће вас угостити за својом трпезом и после испратити са благословом или већ неким старим заборављеним поздравима које је и наш народ до недавно испраћао путнике незнанце.

Русија је диииииивна. Русија је пространа. Русија је мало рећи и нагласити огромна у свему. Русија као да нема краја. У Русији се јако пуно хода. Колико год да тренирате или сте физички способни за било који изазов, припремите се на непредвидивост Русије. Русија много пружа, много нуди и са благим осмехом ће вас пратити помно. Ту и тамо ћете зачути тихо смејање. Такви су Руси, као Путин. Насмејаће се кад не можете нешто да савладате. Смехотрес ћете доживети од тинејџера ако им се обратите на енглеском. Јер га не знају. Старији поготво њет! Али, Богу хвала, и ту су велике добрице, неће се срдити на вас, не, напротив. Нису дрчни и безобразни, да не кажем свадљиви као Французи ако им се не обратите на њиховом језику. Не, заиста су по дифолту сви добродушни. Морате да их разумете, они су у своме свету који им је приуштила уређена држава, они немају потребе да говоре другим језиком. Њихов језик је сврстан у 5 светских језика, дакле они су светски а наши. Невероватно су паметни, интелигентни, образовани, гостопримиви, опуштени али сироти немају ту црту за причање на било ком страном језику. Просто су такви. Али ће вам зато радо показати широку душу и богатства поносне отаџбине. Невероватно су у томе радосни. Невероватно ми је колико и православци и муслимани и комунисти подједнако воле своју Русију. Можда на неки свој начин, унутар њих самих, али нама као странцима су на исти начин пружили своју земљу на длану.

Фасцинантно ми је колико свака држава, регија Руске федерације потенцира обичаје из свога краја, калиографију и традиционалну ношњу. Колико је мени ово било пријатно да видим!!! Па ја вам не могу описати!!! Колико знам, у РФ постоји закон о забрани мањина али зато имају више државица у Федерацији у којој воде своје политике и сви задовољни. Али да... Зато постоји чврста рука која води тако огромну земљу.
Путина смо на Форуму видели три пута, нека ме исправе колеге ако грешим, обичан човек који се стално смешка. Баш се потрудио да буде домаћин широко отворених руку, нисмо ни најмање осетили надменост са његове стране иако је он светски лидер и можда најзначајнији политичар на планети тренутно. Онај ко је мене фасцинирао и замало нисам пала у несвест кад је прошао на 1м од мене је Лавров. Издваја ми се од осталих Руса јер ми није некако... затворен? Не умем да га опишем... Али је дефинитивно био у одељку за дипломатију као ширкан који хода међу осталим животињама. Опуштен, са по кратким осмехом, једва на крају усана. Није ни чудо што је министар спољашњих послова. Није ни чудо што западњаке разбија као беба звечку са њет(!) при Уједињеним нацијама. За мене, дефинитивно највећи шмекер. Одржао је предавање без било каквог увијања ко је на којој страни и ко је против кога. Јасно и гласно је свакога именовао. Е то ми је још једна фасцинација!!! Да, јесу све те главешине биле у својој земљи и говорили су без пардона против ЕУ, НАТО и Америке, али то исто одзвања и иде у етар даље, чак су о овим изјавама Гардијан, Дејлињуз и ББС извештавали. А Руси се ни најмање нису потресли, чак ни прашину са рамена отресли. Дакле, нема дипломатског скандала нити претњи, уцена, позивања и прозивања, не, ништа од тога није било. 

Како је било лепо на тренутак осетити такву слободу...

Па 'ајте реците, кад би наши политилари имали муда овако да говоре у нашој земљи? Тешко, баш тешко... Опет би нас опалила са гранатама Ната.

Јако је лепо осетити ту врсту слободе, макар на трен, макар на две недеље. Толико добијеш велику веру да једнога дана можемо и ми слободно да дишемо. То да сам задивљена са Маријом Закхаровом није ништа ново, 80% Срба је исто као ја. Жена је неприкосновена царица!!! *ебе матер свима са својим неприкосновеним сарказмом!!! Која жена да не пожели да буде као она?! На предавању које је одржала није била таква као на твитеру, заиста је била предавач дипломата. И тако слушајући је, стекла сам утисак, да је претерано и препотентно рећи: она ми је узор. Гледајући је на неки моменат, уопште не слушајући више шта прича, схватила сам колико је она типичан пример да смо сви засебни, јединствени, једни једини и никада поновљиви. Не, тачно нико други не може да врши њену функцију која јој је додељена. Превише је јединствена! Невероватно колико је зрачила својом природом баш на том месту којој јој припада сасвим заслужено. Она гарант није морала да пролази конкурс за посао, жена је просто рођена да буде портпарол. Седела су још нека двојица 'предавача' са њом, на крају су испали само обични говорници од пар минута читајући своје белешке. Али она не!!! Она је све малтене причала из своје главе! И дала се у предање не само језиком, него мимиком, гетикулацијом, ма целим телом! Верујем да нема две три факултетске дипломе али је она показала знање из права, дипломатије, маркетинга, новинарства и економије. Ок, неко ће рећи она има читав тим људи који јој сваре све потребне информације па дрма сценом са својим бритким језиком. Али хајде дајте неком сасвим другом исти тај тим, баш да видим да ли ће успети онако да брани праг своје отаџбине. Не, верујте ми, једна али једна једина је Марија Закхарова. И можда што је нас делегате још фасцинирало у вези са њом, непосредна је. Људи моји па она је после делила аутограме! :D Прича и о обичним ситуацијама, донекле приватним, типа, рекла нам је да ће гледати сл. год. да дође у Србију на позив свога пријатеља Дачића (а сетите се, како је исто тако непосредна била на твитеру када је објавила да је добила јелече на поклон од њега). Опуштена а бритка. Савршен модел и узор за било коју младу жену.

Доста ме је и Руса и Срба питало шта сам пробала од домаћих јела и која су ми се свидела. Искрено јела сам аман свашта сем меса. А како се које јело зове, стварно нисам запамтила, било је толико тога да сам цимеркама стално понављала да имам утисак да сам се угојила 10 кг (а теоретски није било шанси јер колико год да смо имали савршено обезбеђен превоз, ипак, ипак смо морали страшно пуно на дневном нивоу да пешачимо кроз Олимпијски парк... још ако желите да клижете, скијате или пливате, све калорије се троше муњевитом брзином... Али опет понављам, ја сам била данима у високој температури, нисам имала баш најјаснији појам о грамажи. И да, на крају сам се вратила са 5 кг мање, веровали или не. :-) ). Обично ја тако и радим, тек кад се вратим у Србију тражим по књигама или нету где сам тачно била и шта сам јела.

Али људи моји какве они палачинке имају мммммммммм... 

Јаооооо па ми смо се на доручку буквално отимали! 

Ја прва сам пун тањир сваког јутра их јела и никад ми их није било доста. Први пут сам пробала тај намаз од карамеле, па јааааааоооооооооооој како је то фино, ја бих то и са прстију лизала а не само мазала!
Чорбе су им фантастичне!!! Од којег год да су поврћа правили, за њих смо радо стајали у реду и имали највећи могући кез, само да нас послуже са чорбом до врха пуне чиније.
Рибе - на хиљаду и један начин спремљене и велики избор морских плодова! Фантастично! Не штеде као наши на дагњама, аман брате у Русији сам се први пут њих најела онако поштено као када одем у хипермаркет па купим читаво паковање. Лосос - буквално се делио, али чист лосос а не некa прерађевина од гриза лепо сервирана у тањиру.
Мој ооооомиљени кромпиииир - исто на хиљаду и један начин, преукусно!
А колачи... Јаo Господе колико сам их *дерала. Обожавала сам сваку врсту посластице. А кувари су толико поносни и радосни били кад са усхићењем покажете који колач хоћете. Ја иначе волим сиреве и све млечно па и слатке сиреве. Тамо спазим 'чизкејк' , затражим га а послужитељ ме пита: желите руски чизкејк, рекох, да, спасиба.
Искрено, ја нисам приметила неку нарочиту разлику у односу на типични чизкејк. Ок, овај је скроз жут и има наранџасту корицу.
На моменат су ме опет подсетили колико браћа Руси у свакој ситници постављају јасне границе шта је њихово а шта америчко. Не бих баш да кажем да су њима оптерећени, али су просто такви некако... бране себе стално, стално осећају напад и отимачину са Запада... А није ни чудо, шта су јадни све од њих преживели.

Многи Срби су се сликали крај Мекдоналца због ћириличнога натписа, али ја сам рекла да ћу се сликати са Милком када и она буде на 'кирилици' како они називају наше писмо.

Напици су им чаробни. Не волим црни чај али тамо... Тако сам га радо пила, тако ми је пријао, на сваком кораку сам гледала да га узмем. Чај од јасмина, зелени чај су одлични а руски квас, онај прави - јој што је кисео! Баш ми се није свидео. После сам се сетила да ми је мама једном рекла да не верује да Руси у Русији пију тако сладак квас као што се продаје у Србији. И била је у праву.
Грузијско кувано црвено вино - опустило ме је боље него било који лек. Очаравајуће је како ме је смирило пред спавање.

Пецива - најразноврснија сам пробала, у Србији нема шанси да бих свараћа у пекару колико сам вамо јела теста. И све је укусно. Ништа сувишно ни брашна ни уља, све је било како волим. Страшно су ми се свидели бублики! Гушила сам се у њима у Москви колико су добри! Мада сам се донекле надала да ћу налетети на неког руског 'солдата' који ће ме њима понудити у возу док ми пева оперу Севиљски берберин, као у сцени из филма Сибирски берберин. А вала ја и јесам тамо била као та Американка са својим енглеским, вала сам га из ината пропричала после толико година пасиве (је л' ко зна зашто је то добро, зашто сам се морала наћи у земљи у којој нико не прича њиме па га ја проговорила исчупавши га из неких прашњавих фиока мождано сивих ћелија).
О да, умало да заборавим - па салате! Чувена руска салата!!! Је прво што нас је сачекало за вечеру када смо стигли! Преукусна је! Рекла бих да је другачије праве него ми. Некако ми је мекша и као да има још нешто у себи... Не знам да ли убацују млеко... Не знам, заиста, нагађам. А остале салате су им такође врхунске, било од зеља, шаргарепе, цвекле, предивно... И на око и под језиком.
Каше, топле фине кашице кад устанемо ујутру мммммммм милина... Компоти, зрневље... Ја сам заиста уживала. Осећала сам да ми се сва крвна зрнца радују приближим ли се само њиховој трпези.

Али кажем месо нисам пробала. Остали Срби јесу и били су задовољни. Чак је било и сарми.

Не знам шта бих вам још могла писати, блоговати, још увек сумирам утиске, јер било је толико тога тамо. Много изненађења, што од организатора што од народа, генерално. Пошли смо на тако значајан догађај који се организује сваке 4те год. као олимпијске игре са учешћем од 30.000 младих из целог света а да нам нису послали агенду. Дошли смо тамо и добили смо апликацију на којој смо имали све информације о догађају. Ох, помислили смо у себи, како смо старомодни. Али и ту ако нисте пазили сатницу, могли сте лако значајне ствари да пропустите. Често се свашта мењало, после смо дошли до закључка да је то због оних светских лидера и њихове безбедости. Паралелно са нашим Форумом омладине у Сочију се одржавао политички форум на много вишем нивоу који се готово 24/7 преносио на свим информативним каналима.

А о Сочију могу кратко да кажем да је то руски Монте Карло. Да, добро сте прочитали. Не, није то тамо неки спортски градић "у ком нема шта да видиш сем шеталишта у центру", како су мени неки пренели. Фасцинирана сам (знам да сам више досадна са овим речима али другачије не знам да опишем унутрашњи осећај) његовом лепотом и вегетацијом, уопште се томе нисам надала. Да видите само какве су виле и резиденције са огромним вртовима тамо... Па то је жива аристократија! Мени је прелепа та вегетација, да и четинари и палме буду заједно и то још тако бујно засађени, ја сам остала у чуду. Велики је степен влаге на њиховом приморју. Вероватно је због тога тако лепо. Иако сам баш била болесна њихова клима ми је изузетно пријала. Пријало ми је и кад је сунчан дан и кад је хладан и ветровит. За дивно чудо није ме болела глава тај дан када је дувао ветар, не дај Боже, да га код куће осетим, могу комотно да узмем бруфен, јер ће главобоља моментално да наступи. Баш сам питала Русе, како они подносе ту промену времена на приморју, само су одмахнули руком, као није то ништа, имају само 3 пута годишње тако снажан ветровит дана а осталих дана опет живе као у Рају. И заиста је тако било. Мени тамо ништа није фалило од тога... можда због надморске висине?

Русија је очаравајућа. Имате у таквом једном месту и снег и топло море крајем октобра. Баш сам причала са Србима, како у видео садржајима Руси кажу да се код њих можеш купати и у октобру, да је вода топла. Рекох дај батали, они и децу у обданишту изводе на снег у гаћицама, њима никада није хладно. Али Црно море у Сочију је заиста било пријатне температуре, вала су се Срби и Руси заједно купали у току паузе!!! 

(Тооооооооо!!! Србија-Русија-НеТреба-Нам-ЕвропскаУнија!!!)

Било је предивно. Оно што ми је још запало за око је да и у Сочију и у Москви имају јако пуно младих парова са бурмама на руци. Господе Боже, како су ме такве сцене разнежиле... Гледала сам на њих са толиком дозе сете а неки глас у мени је говорио "бар да је овако лепо и у мојој Србији, е бар да је". Наравно има јако пуно младих мамица које гурају своје бебице у колицима не само пре подне кад нема гужве као код нас, него и после подне, препуни су им паркови њих. Како је лепо видети да код њих постоји наталитет... А не само формулација "ради се на наталитету". Е сад бих нашим политичарима рекла п**** *****!

Али 'ајде да не ружим овај текст мање лепим речима.

Има и сиротиње раје, није да нема, али то малтене само у једној улици, тој главној, тамо горе на магистрали. Где чекају бусеве. Богаташа зато на све стране или оних добро стојећих са којекаквим лимузинама. Стандард од свуда сија. Јахте - препуно пристаниште. Стубова јонског, дорског и коринског стила на све стране. Ништа старо, окрљено, запуштено, све одише новим или бар добро одржаваним.

Шта ми је још било фасцинантно - колико су поштени у превозу. Не очекујте нигде улазницу или фискални рачун, на то заборавите комотно. Ја сам морала да молим апотекаре да ми било шта одштампају за лекове које сам узела због осигурања. Они се само благо насмејаше, како "ње нада", као нема то никакве везе, битније је да сам ја платила а он ми дао робу.
Страшно су поштени у плаћању возачу аутобуса, не издаје се карта, свима наплаћује и уредно враћа кусур у току вожње. Не дај Боже да неки путник не оде до њега да плати, то сви путници скачу да га опомињу! Заиста невероватна сцена, ја сам умрла од смејања! То наравно буду путници странци јер се Руси не шверцују. Страшно једне друге поштују, страшно. Велико поверење влада и свака им част на томе!!! Зато им је држава тако јака!!! Јер је на здравим основама!!!

И запамтите са Русима нема договора, компромиса или нешто испод руке. Ја сам стварно мислила за себе да нисам муватор и да сам неспособна, вала сам се ту уверила у супротно. Помоћи ће вам шта год да треба али не дај Боже неки договор мимо протокола да замислите да може да прође. Само ће вам се благо насмејати. Ја чак за те две недеље ниједном нисам чула 'њет', само благо смејање и тихо повлачење.

Где сам још приметила ту приврженост отаџбини и свом народу - на аеродрому. Мене су вала одмах, чим сам слетела у РФ, спровели у посебну просторију да ми скенирају коферчину, јер она цариник жена није видела залепљен папир са нашег аеродрома са доње стране кофера. Одмах сумња, готово! Али Богу хвала, ништа ми нису нашли нити одузели. А када сам се враћала ишла сам овај пут са њиховом, домаћом компанијом на домаћи аеродром у Москву (ту постоје огромне разлике, пазите) малтене ме нико жив погледао није, не само да сам могла да унесем бочицу воде и храну и спеј за грло, него сам могла и слона да поведем са собом колико ме нису ни погледали нити претресали. А исто ми се то десило и када сам напуштала Москву, такође сам имала лет са Внукова, такође са домаћом компанијом, нико жив ме није зауставио. А вамо сам се истриповала, пола онога што сам планирала да купим због лошег искуства, нисам пазарила у Русији... Ма нема везе, даће Бог, па ћу опет ићи. Боже здравља! :D

Oстала сам вам можда дужна још да споменем како сам осетила руску зиму на својој кожи. Да је на врховима планинског венца Кавказа снег и подношљиво хладно. Може да се скија, жичаре раде не само за скијаше него за обичне посете врховима планине. Бити час у мору а час у снегу је више него занимљиво! И опет, ништа ми није фалило, ништа нисам осетила од главобоље или оно наше чувено "убиће ме промаја". Ја сам очарана том климом која влада над Сочијем. Вреди заиста али заиста тамо отићи да ли на летовање да ли на зимовање, нема промашаја. Вегетација на планини је дивна. Има по која палма, покрај река. Углавом су јелке присутне и листопадно дрвеће, нису само брезе у питању. Призори су дивни као предео сликан чајем. Опет се враћам на филм Сибирски берберин, али заиста су и овде биле присутне такве слике топле јесени и топлих боја жуте, наранџасте и тамно зелене. И то ми је запало за око, док смо се возили жичарама, како је толико бујна шума. Све ми се чини да су наше тако јадне очерупане... Сета ме је мало па мало стизала кад се сетим наше Србијице...

У Москву сам отишла, а да јесам чула да је пре три дана пао снег. Значи, навукла сам пар слојева топле гардеробе, добро што нисам цркла од врућине док авион није напустио Сочи. Све сам скривала поглед од осталих путника да не помисле која је ово лујка, ЈЕР ВЕРОВАЛИ ИЛИ НЕ, РУСИ СУ У МОСКВУ КРЕНУЛИ ГОЛИХ ГЛЕЖЊЕВА ИЛИ ЧАК И БЕЗ ЧАРАПА. Убила али убила ме срамота како сам се ја навукла! Па ја као да сам била пала са Марса! И не, они се нису преобукли у току лета. Закопчали су јакне до усана, понеко је извадио после и капу или рукавице и то је то. Неке девојке су испод танких јакни имале само мајицу кратких рукава. Ја мајке ми нисам више имала појма где идем! :D Све сам се мислила 'ајде пи*и ме температура можда нисам сва своја, можда опет нека халуцинација.

Мени су они заиста невероватни. Али заиста.

У Москви нисам имала баш пуно времена, јер сам спавала доста сати као комирана од премора. И то мало што ми је остало пар сати слободног времена сам искористила да отрчим до Црвеног трга и направим пар фотографија. Време је било хладно, -2 дневна температура, снег је ту и тамо провејавао, али ме је нервирало што бре никако да сване. У Сочију је као код нас, рано сване, али не и у Москви, тек после пола осам. Возила сам се и њиховом железницом, али само на краћој релацији. Аеродроми су им сви повезани са ширим центром града, метро је фантастичан, то мало што сам користила њихове превозе уопште не могу да кажем да су тачне приче да је "саобраћај у Москви очајан". Али кажем, опет, ограђујем се, нисам користила друмски превоз. Чак ми је њихов центар невероватно тих за такву једну престоницу! Када сам изашла из метроа, помислила сам да нисам у току, можда је неки празник или забрана кретања када је толико тихо и када нема људи у пола десет ујутру. Донекле су ме уличице у центру Москве, око Црвеног трга подсетиле на улице у НСу, ул. Лазе Телечког или Пашићеву, али само пре подне, када су и оне овако тихе. 

Е Кремљ и Црква Св. Василија су права фасцинација!!! Како је то импозантно здање!!! Огромно, велико, за мене до сада нешто невиђено! А прве пахуљице провејавају над мојом косом док стојим на таквом значајном историјском, културном и политичком месту... Заиста сам на моменат била у бајци! Богу драгом хвала и тадашњој Светој Петки!!! Достигла сам можда оно што сам маштала... коначно сам обишла све знамените престонице Старога континента! Не да сам се осећала пресрећно него заиста блажено. И врло смирено. Богу драгом хвала на оваквоме дару.

Е шта ми је још запало за око... да московску железницу и метро малтене чува само 1 (видљив) човек. Хоћу да кажем, малтене само један човек регулише огромну фреквенцију људи (па ово ако није фасцинација, ја не знам шта је!). Не, верујте ми на реч, не препричавам вам неку сцену из трилера заиста је такав призор да ти се следи крв у жилама, како људи путници иду свако својим послом, појављују се само пред секунду него што ће воз пристати. И све савршено фунционише. Једино у односу на аустријски метро или њихове бусеве, у Москви се све плаћа и то баш мало више, али не заборавите, њихов је стандард ипак већи и то много више него наш. Аутомобиле какве сам виђала по Сочију су исто тако луксузни и на московским друмовима. Јако су богата земља, онда је ваљда и јасно зашто су им такве и цене.

Моја топла препорука је да не користите метро када сте под високом температуром -  ја која се заиста, заиста не бојим великих висина или да гледам у дубоке провалије, замало нисам умрла од страха на степеницама метроа и док сам се спуштала и док сам се пењала горе. Ајме мајко мила, па нисам се надала толиком нагибу степеништа! Ем дугачко, ем стрмо, ем дубоко, ооооогроман али огроман број људи и у једном и у другом правцу -  е ту сам се стварно осетила као да сам у неком од филмова Џејмс Бонда, рекох сад мора нешто лоше да се деси. Али Богу хвала није. Јер тамо све перфектно функционише. Нисам можда довољно речита да вам то дочарам, једноставно је потребно то да се доживи. И да, њихове станице су заиста прекрасна уметничка дела! Од лустера, стубова, кипова богова до уметничких слика, реплика, мозаика... фасцинантно, фасцинантно... и запањујуће је колико је све очувано и чисто. Код нас не би тако било ни 10 година а камоли као код њих што је већ пуних 60 година.

Много вас ме је преко порука питало како ми је, каква је велика и бајковита Русија, надам се да сам вам овим путем успела бар мало дочарати мојих дивних 14 дана. Желим вам свима да и још лепше, бар 1 у животу доживите Мајку Русију. Само кажем, понављам, наоружајте се огромним стрпљењем јер није све тако бајно. На моменте ми се чинило да сам у комунистичкој земљи у којој још увек влада једноумље. С обзиром како гледају на председника, како се и он форсира на тв, насловним странама а и у силаску међу обичне људе. Исто тако је невероватно да сви али апсолутно сви Руси користе искључиво апликације њиховог порекла. Фејс малтене не отварају, имају чувени ВК, програме као што су Гугл, Јутјуб, мапе, радио, инфо о превозу, имају све преко апликације Јандекс. То им је светиња. И не бојте се, ни најмање се не брините, увек имајте на уму да су добродушни и срдачни према странцима, никада вам неће наметати нешто своје, само могу љубазно да вам се осмехну. Они су просто у своме свету, нису сами, тамо су сигурни и воле своје све руско и амин Боже.

А ја сад одох да довршим читање књиге ,,Гвоздени пук" драгог наш новинара и писца Дарка Николића, нисам физички могла да стигнем да је прочитам нити да се сконцентришем, а моји Срби из делегације када су видели шта читам и шта држим у рукама, су ме замолили да им проследим. Невероватно колико је ова књига завољена у народу и пре него што је прочитана.

Драги моји, досвиданија.

Љубим вас и волим пуно.

П.С.: Еј, да, у мењачницама једино издају фискалне рачуне! А мењачница немате на сваком кораку, морате свећом да их тражите. Ако новчаница има и најмањи расцеп, неће да вам је узму. Пазите се, сташно су ригорозни. Увек имајте на уму - њима је њихова држава светиња. Дао Бог да и нама то једном Србија тако постане.