Мале али здраве #bretelaBez

Уф, како сам се наспавала, па то је за причу! Не знам шта ме је отерало у тако чврст и дуг (за мене и мој појам) сан. Да ли АД капи на лицу, или омиљена спаваћица, вода код узглавља или тзв. "генералка" стана. Или можда млади лук? Не, биће да је оно што ми се накупило у грудима сам синоћ тако лепо избацила из себе - у двориште одакле се све закувало. Но, углавном, једва сам се расанила... Дуго сам имала осећај као да сам у пуном базену млека (не знам од куда ми то! хахаха....). На крају сам морала ово да пресечем са једном домаћом кафом иако сам је оставила крајем децембра. И би бела кафа, у глави. :D

А сунце сија ли сија. Предиван дан у најави! Нисам намеравала, али ових дана, недеља, неки детаљи су ми се просто наметали. Неке сам прихватила, неке поправила, неке заменила, неке набавила, али ми се потрефило да се баш овог дивног дана склопе у једну композицију.

Први пут. После пуне три године изашла сам без лажњака на улицу. Да, баш на улице овог града који ми је створио комплексе. А пре тога толико тога одузео, па спонтано у те шупљине убацио... ма, небитно је.

Не патетишем, заиста је тако било. Пре неколико година када сам дошла овде, била сам много, много полетна. Млада, луда, енергична. Није да сам баш нешто хтела "да постигнем и освојим врх", просто сам се понашала у складу са својим темпераментом. Моји снови су били закуцани у Београду. Шта ћу, у кући се увек лепо причало о престолници а о другом граду нпр. Новом Саду, само као о месту у транзиту. Таква перцепција се сама створила... Шта год да сам радила минулих година, телом сам ходала Његошевом, Знам Јовином, Дунавском, Лазе Телечког али сам духом била у Балканској, Немањиној, Кнез Михајловој, Скадарлији... Но, не лези враже! Ипак ми 4.јануара 2008.г. плаве оке повукоше дух у највећи град Бачке. Али, 'ајде, да се не лажемо - ипак сам видела неку спону између тих очију и престолнице. Нисам се баш тек тако одрекла снова.

Мамиле, омађијале ме, ни сама нисам знала ни како ни зашто. Нисам могла више без њих. Почела сам све да радим за њих. Само да бих видела ватру у њима. Тада бих играла као на плотни. Не, нисам била медвед, била сам разиграна Циганчица. Све, ма све оно визуелно што им је пријало, ја сам изводила. Нисам стајала. Нити престајала у "пирош" ципелицама. Уживала сам у наклоности и пажњи, где год били! Никада ме није одбијао, нити терао од себе, излазио ми је у сусрете. Узвраћала сам му још више, јер сам први пут у животу осетила шта значи бити заштићен. И да, то је битно!!! Нисам феминискиња, и не дао драги Бог икада да то постанем. Мени је много битно, а поготово како све више одмиче време, да имам ослонац, заклон, заштиту у некоме. Последњи пут када сам била заштићена то је било до моје 6 или 7 године, а после па ево све до сада - не. Замислите, колики сам онда патолошки случај?!

Ето тако... била сам његова принцеза на зрну грашка која је купила сву пажњу и све погледе поготово на јавним догађајима. И тако, чекајући... прођоше године, наступила 2011. Ништа нарочито. Увек је било како сам испланирала да не кажем исценирала. Превише сам га добро знала. Поготово да разликујем истину од трачева. Али, дође пролеће... и мало па мало, не да ми се ништа. Ништа од руке да ми крене од "мојих сценарија". Који ми је враг... Зашто се изјалови... Није ми било јасно. До средине године. На једну битну годишњицу. Истина ме је сасекла у моменту.

Нисам знала за себе. Била је спарина, киша никако да падне, време грозно, не знам у коју рупу да се завучем, а не могу да плачем, а хоћу много, много да избацим из себе. Песме које су ми се тада вртеле на компјутеру и у мобилном су описивале нашу, чуј нашу, ма моју - ситуацију. Што је још више пржило! Ни дан данас не желим да их послушам, ни рефрене, можда за неколико месеци, када коначно затворим Пандорину кутију.

Нисам могла да се помирим са чињеницом да сам мање од четири године потрошила на некога, чекајући, надајући му се, а опет, не могу да бацам дрвље и камење на њега, јер ми је било колико-толико узвраћано. Не мислим само са том фамозном пажњом, него и речима - што мени директ речено, што нашим пријатељима. Е, за то сам се хватала као за сламку спаса! Рекох, 'ајде што мени каже, ма можда ласка, можда је просто такав са женама, али пред друговима с којима банчи цео живот сигурно је искрен до краја(а тек у кафанама... ихахај!). И понављала сам у себи да није истина ово што сам сазнала, само због ове сламке. Колико ли су пута људи, када ме је величао као "кап у Панонском мору", покушавали да га приволе на тај још један једини корак са мном. Не, нису то биле шале или добацивања... нећу вам овом приликом открити баш све детаље, и ово је сувише података за овај пут. О:-)

Било како било, чињеница је да није било баш најпријатније, али 'ајде, шта ћу, не бира памет већ срце, те сам морала са тим да се носим. Било је прича најразличитијих. Знала сам која је у ком проценту истинита. Али за једну нисам марила. Да воли одређен тип девојке. Ма 'де бре то да буде истина, зашто, чему онда толики хвалоспеви о мени?! Ма 'ајте, молим вас, где је ту логика... И тако све док се сопственим очима нисам уверила. Пресечена сам била са својим сновима. Истог трена, без оклевања. Не, ја нисам такве грађе као те... 

И јесам, имала сам жељу да изгледам као моја мама и све рођаке ми по женској линији, али ето, гени не бирају нити им можеш поручити како да те обликују. 

Јесте, нажалост, естетска хирургија узела маха, и јесам се увек шалила на тај рачун да ћу се и ја решити на тај корак, али срећа те нисам. Након овог разочарења била сам као побегла са психијатрије. Нисам могла да се саставим никако. Нпр. одем у набавку, купујем сасвим 10. ствари, које не да нисам имала у виду, него уопште нисам никада користила. Возила сам ван града, путевима које сам тек тад открила. Не, нисам могла да се смирим данима. До тада сам неке људе избегавала, а од тада сам почела дефинитивно многе да избегавам. Али једна, да не кажем алапача, која је све чинила да ми га огади, ипак ме је нашла и позвала на скуп. Први пут у свом животу, ни 5 ни 6 купујем најскупљи део доњег веша. Не, нисам ја од оних који ће бити са неким на журци, ма какви... Хтела сам просто, бујније да делујем. И успела сам. Признајем, мало ми се смирила напетост када сам га обукла. Мало "олакшање". Никада пре тога нисам марила за то крдо алапача, знала сам (побогу нисам толико слабовида!) колика је њихова физичка лепота. Али после овог мог разочарења, као дланом о длан ми је нестало самопоуздања. По глави су почели различити гласови да ми се врзмају. Стално су ми говорили, како ме други исмевају што нисам (најмање бар) као његова изабраница. И драги моји, веровали ви мени или не, ја сам ипак те вечери колико-толико била присебна. Да, тај ултра-мега-гига пуш ми је надокнађивао, давао сатисфакцију. Женска памет.

Од тада до данашњег дана нисам се обазирала на коментаре моје јадне мајке:

,,Боље мале, али здраве!".

Ни сама не знам како се од почетка ове године наместило, па су ми полако допирале ове речи до мозга, али ето... данас сам први пут после 3 године изашла на улицу без лажњака. 

Опет своја!
Да, ни 5 ни 6!
И то сам тако лепо ходала, валда од пливања (рекреативно тренирам, да не кажем само када ме крста и плећа заболе). Веровали или не без трунке стида, блама, комплекса или шта већ, сам ходала, иако сам имала ужу мајицу а испод "нормалан" доњи део веша. Дукс или прслук нисам помислила преко да обучем, заиста не могу себи да се начудим. Као да је неко пуцнуо прстима и пробудила сам се из хипнотисаности. Или је то оно што сам на почетку споменула као клин што се клином избија да не кажем р'с за р'сом се задаје дупли мавашигери.

Тим мојим идиотлуком нисам ни на трен помислила да бих можда њега сада овако бујна могла да вратим. Нисам, заиста. Само сам имала у мислима подсмех других који су ми свих ових година говорили против нас. Од њих ме је више било срамота, јер су добили не једну битку него читав рат. Али, ето, Богу драгом хвала, да ме је само у једном дану вратио у нормалу. И не тако касно. Исто тако, моја мајка ми цео живот говори како би многе жене дале све да имају моју грађу и косу. ,,Видиш, да је Џенифер Лопез годинама проглашавана за најлепшу жену света!", био би један од њених аргумената. И управу је, заиста сам као Џеј Ло.

И, да, још ово: много је добар осећај када после толико година опет могу да носим доњи веш без бретела, реално - оне су потребне за "терет", али не и мени. Осећам се (опет) као тинејџерка. Хахахахаха


Нови Сад, 04.04.2014.


П.С.: Да опет не лажем превише и ијопeт да нагласим - р'с за р'сом се задаје дупли мавашигери. Док ми сами Бог није наместио коцкице, нисам ни смогла снаге да се попнем на скакаоницу и одскочим из те беде. Јесте, добро погађате, морала сам да дочекам речи, комплименте, да бих сазрела, изашла те из постељице и замахнула крилама лептира. Пролеће чини чуда. И што једна жена рече: ,,Бог не чува овце, већ спаја људе!" ...псссст... да, то је у питању. ;)