Mокра кошуља оцртава...
Отишла бих му. Све ми је пред очима и како и шта и где... не могу више без њега. Нисам му 4 дана чула глас. Наљутио се, што сам једну ноћ писала на друштвеним мрежама нешто у вези нас па је то протумачио као да ме притиска. Добро, јесам се те ноћи тако осећала. Нисам лагала. Ни када сам то куцала, ни када сам после на једите јаде ипак успела да успоставим контакт с њим да му све објасним, да ме не оставља одмах на почетку. Кад се тад нисам стресла, никада нећу... Психички могу да пресечем али не могу физички да поднесем одласке. Тело ми се копрца као риба на сувом. Имала сам велики стрес пре 4 месеца и мало ми фали да опет те сцене преживљавам на другим пољима.
Молила сам га... добро, мало замотано, нисам баш смела директно да га преклињем. Није да имам достојанства, али не могу да се помирим са чињеницом да ми упорно измиче неко ко је орловских груди. Толико сам се радовала што ме је неко такав приметио. Још покушао да ме осваја. И освојио. Таман све договорили, скоро да се и видимо и коначно отпочнемо везу, кад ово... крива сам, како нисам, нико ме није терао јавно да износим своја мозгања и недоумице. И јесам све то замотала и фигуративно објашњавала, али џаба, време не могу да вратим. А и мало је потцењивачки да покушавам одраслом човеку да пружим тумачење. Шта је ту је.
Али је тешко !!!
Пада киша. Захвата полако целу Србију. Код нас још није стигла, али се спустила температура. Код њега лије. Најгоре је што за ова четири дана и мало више се бојим... да није сам. До сада сам била љубоморна, опасно, али сада осећам да сам све битке изгубила. Боли ме јако, коче ми се мишићи при помисли да другу милује и грли и љуби у постељи. Или љубака друге у граду. Или јавно да ћаска са сваком сукњом. Убија ме. Не могу да контролишем себе. Много, много сам мушких фигура до сада изгубила, и чим ми се неко укаже - готово(!), сматрам га апсолутно својим, и то ствара и њему и мени притисак. Камо лепе среће да нисам у праву и да се и он овако као ја нећка и моли да ипак будемо заједно.
Боли, боли, да цркнеш!
Шта сад треба?! Да запуцам право код њега?! Иако ми није рекао тачну адресу, хвала Богу, знам тачно где је. Лоцирала сам га одавно, ФБИ би ми позавидела како у моменту извучем најпотребније информације. Основне сама набављам, толико сам способна, а за оне мало дубље - за то служе колеге правници. Као кртице смо. Да други људи само знају чиме ми све баратамо... ихахај! Добро, и велике смо трачаре. Али када смо ми међусобно у питању, набављамо најпрецизније податке као нпр. не само број ципела већ и рачун из те куповине. Е, јесмо ђаволи... Још плус на то и ђубре сам, 'ајде да он о мени ископа упола (само) основних информација - нема шанси! Потписујем! Нити наћи, а нити ме ухватити ни за главу ни за реп.
Да, знам, где је, на ком кревету спава, све, све. Да му одем на кућни опраг?
По овој кишурини видео би само једно покисло маче. Које, ако би ми отворио врта, не би имало гласа да мјаукне.
Не би ми било први пут да због љубави запуцам у сред кишовите ноћи, небитно колика да је километража у питању, али... бојим се овог пута. Бојим се његовог призора на вратима. И израза лица.
Шта ако би ми рекао да сам погрешила и да се не познајемо? Срчка да ме стрефи!
А заиста само желим да се привијем уз њега, ма не мора никада до физичке љубави да дође између нас, али само да сам у његовим рукама као у луци усидрена, е да ми је то. Само мало да осетим љубав, малчице, макар и из сажаљења или зато што сам му смешна тако детињаста.
Мада искрена да будем, више бих волела да он запуца до мене. Сада. Ноћас. Вечерас. Одмах! Да ми мокар од кише легне на звонце. А кад отворим врата да имам шта и да видим - челичне груди оцртане о покислу кошуљу. Скроз наквашену да је 3 дана цедимо. Не би ми тешко пало да га осушим. Не би се нећкала и извољевала, обећавам! Још бих му је брзином светлости стргла да не назебе! Дугмиће бих полагано ушивала... који дан касније. Мислим да бих му и стопе брисала под коликим сам тренутно набојем емоција. Само да је са мном на овом малом простору.
Молила сам га... добро, мало замотано, нисам баш смела директно да га преклињем. Није да имам достојанства, али не могу да се помирим са чињеницом да ми упорно измиче неко ко је орловских груди. Толико сам се радовала што ме је неко такав приметио. Још покушао да ме осваја. И освојио. Таман све договорили, скоро да се и видимо и коначно отпочнемо везу, кад ово... крива сам, како нисам, нико ме није терао јавно да износим своја мозгања и недоумице. И јесам све то замотала и фигуративно објашњавала, али џаба, време не могу да вратим. А и мало је потцењивачки да покушавам одраслом човеку да пружим тумачење. Шта је ту је.
Али је тешко !!!
Пада киша. Захвата полако целу Србију. Код нас још није стигла, али се спустила температура. Код њега лије. Најгоре је што за ова четири дана и мало више се бојим... да није сам. До сада сам била љубоморна, опасно, али сада осећам да сам све битке изгубила. Боли ме јако, коче ми се мишићи при помисли да другу милује и грли и љуби у постељи. Или љубака друге у граду. Или јавно да ћаска са сваком сукњом. Убија ме. Не могу да контролишем себе. Много, много сам мушких фигура до сада изгубила, и чим ми се неко укаже - готово(!), сматрам га апсолутно својим, и то ствара и њему и мени притисак. Камо лепе среће да нисам у праву и да се и он овако као ја нећка и моли да ипак будемо заједно.
Боли, боли, да цркнеш!
Шта сад треба?! Да запуцам право код њега?! Иако ми није рекао тачну адресу, хвала Богу, знам тачно где је. Лоцирала сам га одавно, ФБИ би ми позавидела како у моменту извучем најпотребније информације. Основне сама набављам, толико сам способна, а за оне мало дубље - за то служе колеге правници. Као кртице смо. Да други људи само знају чиме ми све баратамо... ихахај! Добро, и велике смо трачаре. Али када смо ми међусобно у питању, набављамо најпрецизније податке као нпр. не само број ципела већ и рачун из те куповине. Е, јесмо ђаволи... Још плус на то и ђубре сам, 'ајде да он о мени ископа упола (само) основних информација - нема шанси! Потписујем! Нити наћи, а нити ме ухватити ни за главу ни за реп.
Да, знам, где је, на ком кревету спава, све, све. Да му одем на кућни опраг?По овој кишурини видео би само једно покисло маче. Које, ако би ми отворио врта, не би имало гласа да мјаукне.
Не би ми било први пут да због љубави запуцам у сред кишовите ноћи, небитно колика да је километража у питању, али... бојим се овог пута. Бојим се његовог призора на вратима. И израза лица.
Шта ако би ми рекао да сам погрешила и да се не познајемо? Срчка да ме стрефи!
А заиста само желим да се привијем уз њега, ма не мора никада до физичке љубави да дође између нас, али само да сам у његовим рукама као у луци усидрена, е да ми је то. Само мало да осетим љубав, малчице, макар и из сажаљења или зато што сам му смешна тако детињаста.
Мада искрена да будем, више бих волела да он запуца до мене. Сада. Ноћас. Вечерас. Одмах! Да ми мокар од кише легне на звонце. А кад отворим врата да имам шта и да видим - челичне груди оцртане о покислу кошуљу. Скроз наквашену да је 3 дана цедимо. Не би ми тешко пало да га осушим. Не би се нећкала и извољевала, обећавам! Још бих му је брзином светлости стргла да не назебе! Дугмиће бих полагано ушивала... који дан касније. Мислим да бих му и стопе брисала под коликим сам тренутно набојем емоција. Само да је са мном на овом малом простору.
Коментари
Постави коментар