ББД - београдска боемска душа
,,Успеш када те Београд верификује."
Сложили се са овом констатациом или не, она је истинита. И то свако зна, ко је осетио на својој кожи, а остали - одступите из строја.
Мене никада у Новом Саду нико није ни погледао, а камо ли дао наду да ћу успети. А ту већ годинама... није да баш ту живим, већ животарим. Покушавам упорно да га напустим, али ме нека гума као на банџиџампу упорно враћа.
Е, али зато у престолници сам се бар пењала, иако додуше не за стално остајала на врху. Али ииијопет, стално примам позиве! У рођеном граду никада нисам била позвана, а о највећем граду Бачке... дакле, да се не понављам.
Валда је то због узајамне љубави према престолници. Волим њу, а воли и она мене. Докази за то су мноштво прелепих, али буквално прелепих тренутака. Због њих имам самопоуздања да савршено глат шетам уздигнуте главе Кнез Михајловом на штиклама од 11 центиметара, сукњом с високим струком и мало откопчаном блузом. Наравно са све неизоставним Рејбанкама (хахахаха...)!
Или кад вучем коферчину низ Балканску улицу, па сва поносна као пауница идем ка станици. Због чега сам поносна? Зато што сам на пар дана и ноћ коначила у мом омиљеном граду. Јесам, пропутовала сам наш лепи континент уздуж и попреко до своје 18. године и јесам, покушала у једном моменту да останем за стално у Бечу, али Београд... има душу. Додуше, ако би ми се указала прилика да живим на Монмарту, не бих се бунила, јер опет долазимо до истога - једино он у Европи има београдски дух. Знате оно чувено од Душка Радовића:
,,Ко је имао среће да се јутрос пробудио у Београду, може сматрати да је за данас довољно постигао у животу. Свако даље инсистирање на још нечему, било би нескромно."
А постигла јесам само својом упорношћу, а не плаћањем или гурањем у туђу гајбу. Мада се та моја упорност не испољава у животу како треба, јер... није да сам неорганизована (ју, куд бре то за себе да кажем!)... него... овај... како да кажем... просто расипам енергију на више поља. Као играм на сигурно, уместо да то сведем евентуално само на још додатни план Б, и на крају се 99% тих планова изјалови, оде маст у пропаст а Тијана у кревет од исцрпљености и пада имунитета.
Не, не бих остало да препричавам, те моје слатке тренутке среће у Београду, јер сам много љубоморна. Нисам до сада била, али сам је приметила последњих пар година код себе. Постанете такви када изгубите оно што вас је до јуче чинило вама таквим какви јесте. Да, тада се јавља несигурност, комплекси и вечита обазривост.
Што сам старија све више се кристализују ствари у којима заиста уживам и које волим. Не селектујем сама, већ просто остане злато у ситу. Тако сам од многих људи који и дан данас тврде да су ми најближи, добијала вечите пецке, опаске на рачун поштовању према престолници. Опет понавњам, није та љубав само због личног успеха, демонтрација, излазака, већ и због онога што нас и чини Србима као Србима - духовност и историја. Колико људи се сети када треба да крочи на тло града да је управо Стефан Лазаревић, син светог кнеза Лазара и царице Милице подигао Београд и посветио га Пресветој Богородици и тиме преселио престолницу из Крушевца после Косовског боја? Е, сад... наши свети старци и духовници говоре да Београд више нема благослов, знате и због чега - превише је поштено гладних становника и екстремно богатих израбљивача, такође, становника тих улица.
Било како било, лично, не могу да се окренем и заборавим своја осећања. Обожавам када се пењем Немањином до Храма Светога Саве, као да одлазим по благослов за тај дан. А тек што истрчавам на терасу Калемегдана! Тај осећај ништа не може да ми замени! Тај ваздух нико не може да ми избије, ма не из теле или плућа, већ из главе! Тада се осећам као принцеза која се тек сад пробудила па изашла на терасу да осунча сањиве очи. Да, на ушћу две реке, налазим свој мир. Можда због тог савршеног љибавног склада и загрљаја толиког моћног Дунава и тако крхке али жилаве Саве? Ко зна... Милион пута сам седела на тим зидима, и то по више сати. И сваки пут сам била поприлично мирна. Да ли црпим неку енергију одатле или је у питању нешто сасвим треће не знам, али знам да сам срећна и задовољна.
Е, да, да се вратим на то признање вечитих душебрижника шта ја волим.... И тако све до прошле године. Није да су ми први пут одали то признање на рођендан, јер сам све телефоне и средства комуникације искључила (само аутору познати разлози), али јесу по рођендану ми пустили песму:
,, I sad ima nešto što nas veže
ima nečeg u ovom gradu
neka suza što me steže
Pamtiš li još one noći
što im sunce zvezde krade
ima nečeg na tom nebu
samo tvoje beli grade
Gde god da krenem
taj grad me prati
Beograd moj
sebi me vrati
Gde god da odem
taj grad me čuva
kroz moju glavu
košava duva
Njemu je svuda rasuta duša
po celom svetu deca i ljudi
a grad iznad reka stoji ko kruna
danju me veže, noću me budi."
Рођена сам на самом северу Србије, али је мало рећи да обожавам Београд. Мислим да је то због оног чувеног од стране наших нападача: ако сравне Београд, сломиће и дух Срба.
Е па жалим случај! Мене ништа не може сломити у тој љубави! Можете сви да цркнете (мислим на душмане) али ми ћемо живети за Београд. Нису све кучке београдске, нити четврта београдска генерација коју многи воле да истичу као да су повлашћена нација, мањина - бит је у духу, јеси ли или ниси Београђанин у души. То је оно настављање где су други знаменити Срби стали, "где ја стадох, ти продужи, још смо дужни, ти продужи". Како где и како кад, али је битно да тај низ наставимо. Е сад, да ли је то у историји, политици, економији, духовности, љубазности, уљудности, гостопримству, на теби је да изабереш. Мада многи бирају боемизам. Валда се тако каже? Лично, о ја сам боем. И то какав! Мада нисам до сада имала прилике толико да излазим по кафанама као једним од српских инстутција, али само 1 да доживите ту чар, сваки пут ћете се враћати том начину размишљања. Ево, лично, враћам се томе већ више од седам година и не жалим се нити једног трена. Почнеш са београдском калдрмом завршиш где и Стеван Сремац - на југу Србије. А о тој епизоди можда неки други пут.
Одох да састављам списак људи којима сам обећала боемисање. Знате већ и где.
Сложили се са овом констатациом или не, она је истинита. И то свако зна, ко је осетио на својој кожи, а остали - одступите из строја.
Мене никада у Новом Саду нико није ни погледао, а камо ли дао наду да ћу успети. А ту већ годинама... није да баш ту живим, већ животарим. Покушавам упорно да га напустим, али ме нека гума као на банџиџампу упорно враћа.
Е, али зато у престолници сам се бар пењала, иако додуше не за стално остајала на врху. Али ииијопет, стално примам позиве! У рођеном граду никада нисам била позвана, а о највећем граду Бачке... дакле, да се не понављам.
Валда је то због узајамне љубави према престолници. Волим њу, а воли и она мене. Докази за то су мноштво прелепих, али буквално прелепих тренутака. Због њих имам самопоуздања да савршено глат шетам уздигнуте главе Кнез Михајловом на штиклама од 11 центиметара, сукњом с високим струком и мало откопчаном блузом. Наравно са све неизоставним Рејбанкама (хахахаха...)!
Или кад вучем коферчину низ Балканску улицу, па сва поносна као пауница идем ка станици. Због чега сам поносна? Зато што сам на пар дана и ноћ коначила у мом омиљеном граду. Јесам, пропутовала сам наш лепи континент уздуж и попреко до своје 18. године и јесам, покушала у једном моменту да останем за стално у Бечу, али Београд... има душу. Додуше, ако би ми се указала прилика да живим на Монмарту, не бих се бунила, јер опет долазимо до истога - једино он у Европи има београдски дух. Знате оно чувено од Душка Радовића:
,,Ко је имао среће да се јутрос пробудио у Београду, може сматрати да је за данас довољно постигао у животу. Свако даље инсистирање на још нечему, било би нескромно."
А постигла јесам само својом упорношћу, а не плаћањем или гурањем у туђу гајбу. Мада се та моја упорност не испољава у животу како треба, јер... није да сам неорганизована (ју, куд бре то за себе да кажем!)... него... овај... како да кажем... просто расипам енергију на више поља. Као играм на сигурно, уместо да то сведем евентуално само на још додатни план Б, и на крају се 99% тих планова изјалови, оде маст у пропаст а Тијана у кревет од исцрпљености и пада имунитета.
Не, не бих остало да препричавам, те моје слатке тренутке среће у Београду, јер сам много љубоморна. Нисам до сада била, али сам је приметила последњих пар година код себе. Постанете такви када изгубите оно што вас је до јуче чинило вама таквим какви јесте. Да, тада се јавља несигурност, комплекси и вечита обазривост.
Што сам старија све више се кристализују ствари у којима заиста уживам и које волим. Не селектујем сама, већ просто остане злато у ситу. Тако сам од многих људи који и дан данас тврде да су ми најближи, добијала вечите пецке, опаске на рачун поштовању према престолници. Опет понавњам, није та љубав само због личног успеха, демонтрација, излазака, већ и због онога што нас и чини Србима као Србима - духовност и историја. Колико људи се сети када треба да крочи на тло града да је управо Стефан Лазаревић, син светог кнеза Лазара и царице Милице подигао Београд и посветио га Пресветој Богородици и тиме преселио престолницу из Крушевца после Косовског боја? Е, сад... наши свети старци и духовници говоре да Београд више нема благослов, знате и због чега - превише је поштено гладних становника и екстремно богатих израбљивача, такође, становника тих улица.
Било како било, лично, не могу да се окренем и заборавим своја осећања. Обожавам када се пењем Немањином до Храма Светога Саве, као да одлазим по благослов за тај дан. А тек што истрчавам на терасу Калемегдана! Тај осећај ништа не може да ми замени! Тај ваздух нико не може да ми избије, ма не из теле или плућа, већ из главе! Тада се осећам као принцеза која се тек сад пробудила па изашла на терасу да осунча сањиве очи. Да, на ушћу две реке, налазим свој мир. Можда због тог савршеног љибавног склада и загрљаја толиког моћног Дунава и тако крхке али жилаве Саве? Ко зна... Милион пута сам седела на тим зидима, и то по више сати. И сваки пут сам била поприлично мирна. Да ли црпим неку енергију одатле или је у питању нешто сасвим треће не знам, али знам да сам срећна и задовољна.
Е, да, да се вратим на то признање вечитих душебрижника шта ја волим.... И тако све до прошле године. Није да су ми први пут одали то признање на рођендан, јер сам све телефоне и средства комуникације искључила (само аутору познати разлози), али јесу по рођендану ми пустили песму:
,, I sad ima nešto što nas veže
ima nečeg u ovom gradu
neka suza što me steže
Pamtiš li još one noći
što im sunce zvezde krade
ima nečeg na tom nebu
samo tvoje beli grade
Gde god da krenem
taj grad me prati
Beograd moj
sebi me vrati
Gde god da odem
taj grad me čuva
kroz moju glavu
košava duva
Njemu je svuda rasuta duša
po celom svetu deca i ljudi
a grad iznad reka stoji ko kruna
danju me veže, noću me budi."
Рођена сам на самом северу Србије, али је мало рећи да обожавам Београд. Мислим да је то због оног чувеног од стране наших нападача: ако сравне Београд, сломиће и дух Срба.
Е па жалим случај! Мене ништа не може сломити у тој љубави! Можете сви да цркнете (мислим на душмане) али ми ћемо живети за Београд. Нису све кучке београдске, нити четврта београдска генерација коју многи воле да истичу као да су повлашћена нација, мањина - бит је у духу, јеси ли или ниси Београђанин у души. То је оно настављање где су други знаменити Срби стали, "где ја стадох, ти продужи, још смо дужни, ти продужи". Како где и како кад, али је битно да тај низ наставимо. Е сад, да ли је то у историји, политици, економији, духовности, љубазности, уљудности, гостопримству, на теби је да изабереш. Мада многи бирају боемизам. Валда се тако каже? Лично, о ја сам боем. И то какав! Мада нисам до сада имала прилике толико да излазим по кафанама као једним од српских инстутција, али само 1 да доживите ту чар, сваки пут ћете се враћати том начину размишљања. Ево, лично, враћам се томе већ више од седам година и не жалим се нити једног трена. Почнеш са београдском калдрмом завршиш где и Стеван Сремац - на југу Србије. А о тој епизоди можда неки други пут.
Одох да састављам списак људи којима сам обећала боемисање. Знате већ и где.
Коментари
Постави коментар