Шта радиш када се... -Одем у Париз!

Знате ту чувену сцену и разговор у филму ,,Монтевидео".
Да се не понављам.
Не знам како, не знам зашто се заиста створи таква потреба. За светлима Париза, за ветровима који тамо фијучу, за свежином ваздуха као да није у питању метропола. Да касно увече или у ситне сате шетам уз Сену или Шанзелизеом, када ме нико не ремети и просто уживам у романтици на сваком кораку. Нема много шетача, а град је и даље жив и благонаклон сваком посетиоцу. Звуке виолине доноси ветрић који пирка са Монмарта. Тамо никада душа не спава. Ушушкали су је у предивним крошњама надвијеним над кафићима и њиховим француским специфичним баштама.
Боеми никада не гасе светла лампиона на тој калдрми, окруженој густим зеленилом и још већим миром. Али не и апсолутном тишином. Изузев када се ја спуштам низ оно огромно степениште мојим чувеним "плавим папучицама". И онај најкратковидији човек би знао да је у питању једна мала крушка која се котрља напојена срећом. И он. Само је он могао да ми се толико смеје, када ми чује кораке, јер ко може бити бучнији од Српкиње у белом свету? А волео је моје детињарије. Валда и њега то чинило млађим.

Да, то је лепи Париз. Доручак - слатка пецива (а као да они имају слана!) са капућином у центру, четври где најпопуларније звезде Холивуда имају станове. Затим, шетња булеварима препуним маркираних бутика, па вожња бродићем по Сени. Или посета Ајфеловом торњу за дана. Да не буде, само ноћу да сам волела са њим да се пењем на врх торња. Мада бих ту роматику поновила за све паре! Не могу описати зашто је баш та гвожђурија романтична, али, ето, јесте. И док год сви не одете и не доживите у пола колико ја, не вреди да описујем.
ТРЕБА ТО ДОЖИВЕТИ.
А тек адреналин како проради када се спуштате металним степеницама! Да, пешице! Непоновљиво! Добра ствар је што и ту можете да се извучете и да скренете у неки кафић на средини торња, да се згрејете. Опет са капућином. Лично, нисам могла да одолим оном од ваниле.

Сунце, добре вибрације, позитивна енергија, срећа туриста што су у једном од најчувенијих градова света, још плус мирис ваниле у ноздрвама - ништа није могло да ми поквари осећај задовољства. Кораци би нас одвели у Лувр. И били си смо као клинци који се такмиче за колико ће минута оптрчати цео спрат. Губила сам му се намерно међу крунама и накитима династија. Шта ме брига, нека ме нађе, ако ме толико воли. Свој драгуљ. Наравно, сваки пут ме је шчепао, загрлио и пољубио. Једино му се нисам успела сакрити међу сфингама и киповима лавова, јер је то био његов терен. Тада је он царовао. И, када би наишли на неко степениште, а да нема стражара, опет би трчали као луди низ њих...
Цео Париз прегазиx уз степеништа.