Тићина 1. годишњица :))))))))))
Недавно сам причала са једном особом, која је више у овом виртуелном свету од мене и наравно, као такав, ми је предложио, пошто имам овај популарно названи блог, да пређем са пасивног куцања на активно блоговање тј. дружење са људима тзв. блогерима. Благо речено, одбила сам. Ево и зашто, наставак тек следи.
Нисам закорачила овде јер имам нешто паметно да кажем, или зато што пишем о ономе у чему сам најбоља. Не, нисам, најбоља ни у овој мојој писмености и речитости. Још мање ни у љубави. Само сам је жељна.
Немам шта да причам са тим људима, ако би се појавила на таквим скуповима. Предуго ћутим. Веома сам се осамила. Није то ни добро, ни нормално, ни здраво, знам, али не могу против себе кад сам овако заиста срећна.
Друга ствар, куцкам овде о љубави. Најразличитијој. О ожиљцима, што од ње, што од живота. На улици, мало па мало можеш да чујеш те овај те онај има блог, па и на телевизији то спомињу а да не причам на интернету - све врви од блогоманије као помаме за тим. Штета за мене и моју психу што сам се доста касније сетила да и ја започнем блоговати. А било ми је то све пред очима.
Но, покренуло ме је нешто друго. Зли језици. Трачеви. Својатања. Отуђења. Нисам више могла сама. Лудела сам у своја 4 зида у овом маленом стану. Маленом а препуном бичевања. Облачила сам се безлично. Дуги, дуги период држала косу завезану. Када сам одлучила да се изолујем од свих које сам до тада познавала, учинила сам једну грешку - нисам имала кочницу за ту изолацију. Изолованост ме је повукла као дрога у пакао и створила простор да својим пипцима захвати непланиране области живота, свакодневнице, људи...
Али шта је ту је.
Болело ме је и превише, ма, сувише, те критике на мој рачун.
Да ли сам са неким, да ли нисам, са ким, са колико, са којим људима, каквом сортом, шта, како, где, када... Увек сам имала један одговор - да немам узбудљив живот. И заиста га немам. Веровали или не, још нисам почела да излазим. И то што сам у животу излазила или се појављивала на понеком догађају није ништа, срамота ме је и да кажем број, али се може израчунати на свим прстима код људског бића, ето. А са друге стране сама сам дала повод за то - неповерљива сам. Чак и према рођеној мајци. Не причам ни чак шта ме тишти, а камо ли када ми се нешто деси. Много пута су ме пецнуле критике и просто сам заћутала. За све у будуће, во вјеки вјекова.
То је био први бол. Други је својатање. Као гром директно између груди ме је сваки пут погодило када сам чула "са ким сам у вези" или "чија сам". 'Ајде бар нису говорили да су ме искористили и шутнули, бар то не! Нехвала им ни на томе! Ето, својатали су ме у продужетку са сигурно све светлећом (а не светлом) будућношћу, ма као светла Лас Вегаса, бокте! Да ствар буде смешнија, бивала сам тако вазда нечија (дакле, поодуже) у три града истовремено од различитих особа. Веровали или не! Особе сасвим различите, и они међусобно и различити у односу на мене и различити у односу на моја очекивања вољене особе. И апсолутно дијаметрално супротни од значајне фигуре у мом животу.
Трећи бол је отуђење. Да, да, да... јесам цео живот сама, јединица, до одласка у школу се ни не сећам родитеља, само бабе и деде, а после... јесам до једва навршене 17. г. имала породичну идилу. И да, од тада званично живим сама. Самцата. То вам је оно када и оно мало подршке и љубави нестане. Не знате ни како ни зашто, када не верујете да сте ви учинили погрешан корак само зато што сте рођени, само зато што сте "грешка". Када не верујете да због материјалнога почнете да губите породичне везе, просто, најразумнијој особи није јасна та завидност и љубомора. Што би рекли: оно на чему су ми завидели доносило ми је само сузе. Али то вас нико неће питати. Лакше је сагнути се, дохватити циглу и бацити је.
А четврта бол - критика. Односно вређање интелекта. Ранијих година сам много, много оштрији језик имала. Као клинка, тинејџерка била сам жива ватра, као студенткиња - упуштала се у такве ствари да вам се крв следи. Богу хвала, нисам имала проблема, јер срећа прати храбре. Већи проблем ми је било то што се потцењује моје писање - моја слобода! У једном тренутку, пошто је сво то моје, назовимо, политичко деловање било повезано такође са емоцијама (да га изеш, без тога се не може, да, баш као у трилерима, мора ипак доћи и до експлозије на том пољу) које су нажалост у једном моменту нестале, просто сам изгубила наду и полетност, ветар у леђа и више нисам имала снаге да се борим. За ког? За чега? Нисам после видела више повода. Е, ту на сцену ступају, благо речено, хијене. Нисам знала да су они толико квалификовани да ми дају стручну оцену, ако много образованији људи су оберучке објављивали моје текстове о актуелним политичким дешавањима. Но, било, како било, повукла сам се из целе те приче. Такође, повукла сам и своје текстове. Једино, нисам успела да их повучем из штампаних часописа.
Дакле, сума сумарум, ово су моји разлози битисања у блог свету. Скоро па на годишњицу (8.април) ово да обзнаним. Тако да, немам шта да тражим на скуповима међу паметним људима. О емоцијама може свако да пише, само да хоће, а верујем да сви негде воде своје дневнике. А баш да се хвалим да водим блог о својим комплексима... верујем, да би ми препоручили да се хоспитализујем.
Нисам закорачила овде јер имам нешто паметно да кажем, или зато што пишем о ономе у чему сам најбоља. Не, нисам, најбоља ни у овој мојој писмености и речитости. Још мање ни у љубави. Само сам је жељна.Немам шта да причам са тим људима, ако би се појавила на таквим скуповима. Предуго ћутим. Веома сам се осамила. Није то ни добро, ни нормално, ни здраво, знам, али не могу против себе кад сам овако заиста срећна.
Друга ствар, куцкам овде о љубави. Најразличитијој. О ожиљцима, што од ње, што од живота. На улици, мало па мало можеш да чујеш те овај те онај има блог, па и на телевизији то спомињу а да не причам на интернету - све врви од блогоманије као помаме за тим. Штета за мене и моју психу што сам се доста касније сетила да и ја започнем блоговати. А било ми је то све пред очима.
Но, покренуло ме је нешто друго. Зли језици. Трачеви. Својатања. Отуђења. Нисам више могла сама. Лудела сам у своја 4 зида у овом маленом стану. Маленом а препуном бичевања. Облачила сам се безлично. Дуги, дуги период држала косу завезану. Када сам одлучила да се изолујем од свих које сам до тада познавала, учинила сам једну грешку - нисам имала кочницу за ту изолацију. Изолованост ме је повукла као дрога у пакао и створила простор да својим пипцима захвати непланиране области живота, свакодневнице, људи...
Али шта је ту је.
Болело ме је и превише, ма, сувише, те критике на мој рачун.
Да ли сам са неким, да ли нисам, са ким, са колико, са којим људима, каквом сортом, шта, како, где, када... Увек сам имала један одговор - да немам узбудљив живот. И заиста га немам. Веровали или не, још нисам почела да излазим. И то што сам у животу излазила или се појављивала на понеком догађају није ништа, срамота ме је и да кажем број, али се може израчунати на свим прстима код људског бића, ето. А са друге стране сама сам дала повод за то - неповерљива сам. Чак и према рођеној мајци. Не причам ни чак шта ме тишти, а камо ли када ми се нешто деси. Много пута су ме пецнуле критике и просто сам заћутала. За све у будуће, во вјеки вјекова.
То је био први бол. Други је својатање. Као гром директно између груди ме је сваки пут погодило када сам чула "са ким сам у вези" или "чија сам". 'Ајде бар нису говорили да су ме искористили и шутнули, бар то не! Нехвала им ни на томе! Ето, својатали су ме у продужетку са сигурно све светлећом (а не светлом) будућношћу, ма као светла Лас Вегаса, бокте! Да ствар буде смешнија, бивала сам тако вазда нечија (дакле, поодуже) у три града истовремено од различитих особа. Веровали или не! Особе сасвим различите, и они међусобно и различити у односу на мене и различити у односу на моја очекивања вољене особе. И апсолутно дијаметрално супротни од значајне фигуре у мом животу.
Трећи бол је отуђење. Да, да, да... јесам цео живот сама, јединица, до одласка у школу се ни не сећам родитеља, само бабе и деде, а после... јесам до једва навршене 17. г. имала породичну идилу. И да, од тада званично живим сама. Самцата. То вам је оно када и оно мало подршке и љубави нестане. Не знате ни како ни зашто, када не верујете да сте ви учинили погрешан корак само зато што сте рођени, само зато што сте "грешка". Када не верујете да због материјалнога почнете да губите породичне везе, просто, најразумнијој особи није јасна та завидност и љубомора. Што би рекли: оно на чему су ми завидели доносило ми је само сузе. Али то вас нико неће питати. Лакше је сагнути се, дохватити циглу и бацити је.
А четврта бол - критика. Односно вређање интелекта. Ранијих година сам много, много оштрији језик имала. Као клинка, тинејџерка била сам жива ватра, као студенткиња - упуштала се у такве ствари да вам се крв следи. Богу хвала, нисам имала проблема, јер срећа прати храбре. Већи проблем ми је било то што се потцењује моје писање - моја слобода! У једном тренутку, пошто је сво то моје, назовимо, политичко деловање било повезано такође са емоцијама (да га изеш, без тога се не може, да, баш као у трилерима, мора ипак доћи и до експлозије на том пољу) које су нажалост у једном моменту нестале, просто сам изгубила наду и полетност, ветар у леђа и више нисам имала снаге да се борим. За ког? За чега? Нисам после видела више повода. Е, ту на сцену ступају, благо речено, хијене. Нисам знала да су они толико квалификовани да ми дају стручну оцену, ако много образованији људи су оберучке објављивали моје текстове о актуелним политичким дешавањима. Но, било, како било, повукла сам се из целе те приче. Такође, повукла сам и своје текстове. Једино, нисам успела да их повучем из штампаних часописа.
Дакле, сума сумарум, ово су моји разлози битисања у блог свету. Скоро па на годишњицу (8.април) ово да обзнаним. Тако да, немам шта да тражим на скуповима међу паметним људима. О емоцијама може свако да пише, само да хоће, а верујем да сви негде воде своје дневнике. А баш да се хвалим да водим блог о својим комплексима... верујем, да би ми препоручили да се хоспитализујем.
Коментари
Постави коментар