Цех стиха ,,За другу се дуње жуте"
Јел' баш морам да платим ... тај цех? Што ми је (про)рекла рођака. Ма... бар да је видовита, уместо што само млати празном сламом и речима које нико у породици не користи.
Је ли баш морам и ја да имам тај печат као и оне, моје преткиње по тој линији женској са очеве стране? Не разумем зашто МОРАМ. Кад ЈА нисам као оне! ЈА сам, као што би Бора Станковић рекао у ,,Нечистој крви" за Софку, ПОМЕШАНЕ КРВИ односно мајка је плава иако су други у фамилији сви црни. Дакле, валда је та "нечиста крв" разбијена, и зашто... онда... ипак... имам испостављен тај цех, рачун нечије прошлост када није моја?
Подрхтавам и при помисли на питање шта их је натерало на то? Боље да не знам.
Зашто се неке ствари морају наследити? 'Ајде да разумем наслеђивање гена или некретнина, али зашто и оковани дух? Као да је стварно у ланцима, па се гиба, гица и баца свом својом тежином са свом том гвожђуријом на једна мала леђа. Зашто се он надвија нада мном оволико? И притиска, притиска... Убиство ми је што га трпим. И још баш тамо, у месту, граду, где су и оне, моје преткиње, стале са својом младошћу. Али су се бар после плаћања тог цеха вратиле својим животима. А ја ето баш нећу! Нећу у инат да платим ту карту ослобођења! Ја сам чиста, нећу да будем укаљана само да не бих више имала тај дим пакла нада мном!
А као одолевам, не дам се, не дам на своја убеђења али и даље сам... у том месту, том граду који ми ни на крај памети није био, никада. И не да ми нешто да га напустим. Колико још морам себе ту да оставим, да бих продужила даље?! Шта још више да оставим ту, па да се дигне рампа?!
Милијарду пута сам се запитала шта, шта, шта је то што ми не да да узлетим, да замахнем крилима? Како могу бити толика вештица да не могу у довољној мери да се одупрем притиску и да постанем анђео. Стварно некад помислим да сам можда несвесно сујеверна, па да можда не упражњавам неке ритуале који се косе са вером, да ми можда Бог због тога не даје крила. Ма макар малко прашњаве одоре да су ми, не бих марила, али само да постанем анђео и да узлетим тамо где ме срце, снови и нада вуку од када знам за себе. Све бих дала за слободу.
Није, није срећа овај живот што ја живим - без борбе. Утамничена. У кавезу. Могла сам да одбијем потисивање пакта. Могла сам али нисам. Нисам јер нисам била свесна тренутка. Да је тада и више никада био баш тај тренутак А била сам дете, шта сам знала, сем за путовања и оно о чему су друга деца маштала. Ееее, а онда и овако нешто дође, и да, јесам имала ехо у души "ма немогуће је, неће ми ово приредити", али џаба, нисам испољила револт када сам требала. Због мене, због себе. Или се можда то зове интуиција. Шта сам као дете знала шта је интуиција, чула сам за њу, али сам мислила да то имају смо жене или ови у филмовима.
Џаба што сам после била бутовна на улицама, кад у својој ствари, ето, нисам била када је требало.
Живети без сунца и месеца, звезда, зеленила, цвркутаја, траве, цвећа, пса, терасе. Не, није то живот. Чисто је све око мене не могу да се пожалим. Нити ми прокишњава, али ово све нисам хтела. Знам, звучим као највећа незахвалница. Поготово у данашње време када је много бескућника, гладних, прогнаних, болесних, прозеблих, жедних. АЛИ ЈА БИХ СВЕ ОВО ВРАТИЛА ОНИМА КОЈИ СУ МЕ ТУ УГУРАЛИ САМО ДА СЕ ИЗБРИШЕ СВЕ РУЖНО ШТО САМ ОВДЕ ПРЕЖИВЕЛА! Само да могу све да избришем, САМО ДА МЕ НЕКО ЗАГРЛИ И КАЖЕ, БИЋЕ СВЕ У РЕДУ, НИШТА СЕ НИЈЕ ДЕСИЛО!
Кад би ме бар неко грлио дуго, дуго на својим грудима и одгоре с темена да ме љуби. Само да се спустим на широка рамена и чврсте груди.
Подрхтавам упорно, упорно... а не памтим, од када ме неко није грлио... Мислим, могу да се сетим ових полтронских загрљаја, било их је 4-5 за ових 8 година. Али просто хоћу да ме грли онај ког ми срце жели односно оно срце које желим да осетим на својој кожи, својој близини... Али ни он не може да ми то удовољи. Раздвојени смо, одавно. Оградио се од нас. Подигао је тарабу када је престало оно сејање несреће у Југославији. Дакле, давно, и пре него што смо се упознали.
Да, привлаче нас валда те страсти. Да, грешна сам. Ја, која сам увек имала језик најоштрији против таквих, ето... Само да се не посечем на то своје сечиво. А примичем сама себе том сечиву, не, не гура ме он толико... Ма не да сам га наоштрила, види се из авиона, чим га сви прво примете када почну да се друже са мном.
Ах, та проклета страст!!! Проклета и прогнана што се ненајављено усели, постане најнепожељни подстанар. И шта сад... да, се обратим Надлежном, да Га молим да је истера, истера ће је када се будем најмање надала, односно када не будем очекивала односно када се навикнем на њу, односно када је заволим, односно када ми она буде покретач и продукт најврелијих тренутака односно када ме спржи и начини ме пепелом. Односно када нестанем од ње. И од њега. Претворићу се у пепепо а он ће исчезнути као прелест, привид, најтоплији сан. Ко ће онда... бар да шара прутом по том пепелу... јер више не верујем у мит о птици Фениксу па да ћу се и ја из тога дићи и лети, лети високо!
И шта онда? Грануће сунце, миловаће ме само зраци јутра, што заправо и прижељкујем цео живот, али, то фамозно али... опет ћу живети без физичког загрљаја. Без његовог шмека, шарма, савршених плећа, без његове и моје Србије урезане, без његове мужевности, без фанатичне страсти, без његовог тако неодољивог мушког гласа који реже боље него било која електрична гитара. Без... позива или најкраћих порука, чисто да видим да мисли на мене. Без топлих и обазривих речи, а вала и без речи једног сексолога - да га не романтизујем много. ;)
Узалуд, узалуд труд...
Кроз главу ми пролазе сцене филмова и спотова снимљених о неоствареним, забрањених и грешним љубавима у Панонској равници. Сувише су болне. Режисери су успели у чему су наумили: да глумци најснажније емоције изнедре и да их изазову код гледалаца. Ми, у равници, као и да са емоцијама стојимо на ветрометини, па како дуне ветар, тако се и ми бацамо, немамо нигде заклона. И то мало дрвећа што је било, посекоше на дивље. Овде ако не доживиш Хирошиму и Нагасаки - нигде нећеш. Све је као на тацни, све је сервирано на извол'те, све се види, све се зна, те се још већи притисак ствара и вечита та нека кривица... само зато што ти се родила, та, нека, љубав, изем ли је. Као да ови простори нису довољно натопљени српском крвљу, телима, сузама и јауцима него још и... оваквом патњом. Ето нпр. ношња у Панонији - све неке танке, тање, тануцне беле хаљинице, блузе и чакшире. Бело, танко, ма нигде нешто за скрити или маштовитошћу се одбранити.
А са друге стране, љубав, љубависања и авантуре доле по Србији, од Београда јужно па нпр. све до Копаоника, увек су приказивани као нешто најлепше што може да ти се деси у животу. Све је тако слатко, фино и ушушкано, ма само за твоју душу! Пожели и бићеш у рају, без да ти иако приговара. Ма какви црни приговори, кад не могу да те провале?! И све тако некако кроз смех и шалу... Права разбрибрига. Благо тим Србима у Шумадији, благо њима. Нису ни свесни колико је тамо слатко љубити тајно...
Ми, на северу као глава пуна хиљаду брига, а ови доле, јужније, само срцем пумпају.
Свакако намеравам тамо да купим имање, па ћу вам детаљније писати - из прве руке.
Само да не прочита опет ова моја писанија. Јој, мајко мила, са његовим тумачењем и вечитим одласком опет ћу се провести као боса по трњу! Валда сам јако тешка, па их баш добро нагазим, а они уђу кроз стопала, па путују, путују крвотоком док ми не натерају сузе на очи.
Натерамо кишу на лицу једно другом сваки пут јер знамо да не можемо једно другом вечно да се пружимо. Не можемо и да хоћемо. Ја имам добру вољу и вишка енергије да преорем све препреке, али не и он . Једноставнији је него што се и сам представља. Лепо је рекао:
,,Ти си премија!"
Па побогу, дај 'ватај и не пуштај!
Али оно пре и после ових речи немам снаге да вам цитирам. Покушаћу да их умотам па да изгледају као савршено упакована бомбона. А можда сам то већ и урадила. Кроз овај текст или текстове ових дана написане.
И сам се на почетку питао, од куд баш нас двоје да се спојимо, и осетимо хемију. Наше исчуђавање, боље да вам не препричавам! Као деца смо били, само кад се сетим тог првог разговора. Језике нисмо могли да смиримо, толико тога смо имала за рећи! Као клинци када се први пут сусретну са хемијским реакцијама, хиљаду зашто - хиљаду зато. А пре тога смо били, оно, супер пријатељи, ништа нарочито, али ето, просто смо се готивили као истомишљеници.
Лично нисам се исчуђавала, али ми је било мало више непријатно. Вапила сам за таквим фрајером који не ферма ни 5% критичаре, који је опуштен, самоуверен, без да му одмах провалиш слабу тачку, ма да га је баш брига за све! А мени то све много фали. Не знам, можда уствари само желим да то све пребаци и на мене, не знам, нисам психолог, не могу себе да тумачим, а још мање разумем.
Али савршено знам шта хоћу. Е, али, друга је ствар што то апсолутно никоме не откривам. Пре ћу цркнути него изневерити свој завет ћутања. А и чему то, мислим, то, да га свима изнесем? Није фора, не могу ми помоћи. Чекаћу, па сад ако не дочекам својих 5 минута славе, никоме ништа, сама сам крива што сам имала такав сан. Али бар знам да је мој, моје је и нећу никога кињити нити кривити.
Но, у свим тим сновима, заборавила сам тај надвијени дух с почетка приче... Бога ми, забиберио је целу ствар. Чини ми се да је успео да стресе са себе на мене оне окове и ланце. Заробљеном се осећам. У једном сам месту, нити лево нити десно. Нити њему нити оној старој Тијани да кренем. А хтела бих и једно и друго. Не разумем, зашто превише тражим? Зашто сам морала баш на њега да налетим од толико других људи? Не могу тек тако да збацим одору старе Тијане и лагано кренем ка њему. Не могу. Јер је и сам рекао да љубав није вечна. Лупио нам је рок трајања а да још нисам ни погледала производ. Добро, додуше, јесам се заинтересовала за основне информације. Да, и он се вазда правда како је испао поштен трговац са те стране. Али, ето, не увиђа да знам да љубав нема рок трајања, да је она вечна и неприкосновена, да њу не можеш нити упаковати, нити појести колико хоћеш или можда можеш а остатак да бациш на сметлиште јер се убуђавила.
Колико год сви око мене тврдили да нема искуства или да ми још фали животног искуства само ћу рећи једно:
моја баба, жена која ме је одгајала до поласка у школу, која зна целу моју животну причу, је када сам имала 20 година рекла: ,,Не дао Бог, никоме шта си ти до сада преживела." или сад, после још 7 година је рекла: ,,Гледам Неду (,,Грех њене мајке"), а плачем јер видим тебе.".
Не да ми се ништа не да, него, не могу то ни описати. Све као нешто имам, а боље да немам него што имам, јер то све виси у ваздуху, а нисам краката да то и дограбим. Да не кажем Танталове муке, да не бих цртала још већег врга, далеко било!
За другу се дуње жуте.
Је ли баш морам и ја да имам тај печат као и оне, моје преткиње по тој линији женској са очеве стране? Не разумем зашто МОРАМ. Кад ЈА нисам као оне! ЈА сам, као што би Бора Станковић рекао у ,,Нечистој крви" за Софку, ПОМЕШАНЕ КРВИ односно мајка је плава иако су други у фамилији сви црни. Дакле, валда је та "нечиста крв" разбијена, и зашто... онда... ипак... имам испостављен тај цех, рачун нечије прошлост када није моја?
Подрхтавам и при помисли на питање шта их је натерало на то? Боље да не знам.
Зашто се неке ствари морају наследити? 'Ајде да разумем наслеђивање гена или некретнина, али зашто и оковани дух? Као да је стварно у ланцима, па се гиба, гица и баца свом својом тежином са свом том гвожђуријом на једна мала леђа. Зашто се он надвија нада мном оволико? И притиска, притиска... Убиство ми је што га трпим. И још баш тамо, у месту, граду, где су и оне, моје преткиње, стале са својом младошћу. Али су се бар после плаћања тог цеха вратиле својим животима. А ја ето баш нећу! Нећу у инат да платим ту карту ослобођења! Ја сам чиста, нећу да будем укаљана само да не бих више имала тај дим пакла нада мном!
А као одолевам, не дам се, не дам на своја убеђења али и даље сам... у том месту, том граду који ми ни на крај памети није био, никада. И не да ми нешто да га напустим. Колико још морам себе ту да оставим, да бих продужила даље?! Шта још више да оставим ту, па да се дигне рампа?!
Милијарду пута сам се запитала шта, шта, шта је то што ми не да да узлетим, да замахнем крилима? Како могу бити толика вештица да не могу у довољној мери да се одупрем притиску и да постанем анђео. Стварно некад помислим да сам можда несвесно сујеверна, па да можда не упражњавам неке ритуале који се косе са вером, да ми можда Бог због тога не даје крила. Ма макар малко прашњаве одоре да су ми, не бих марила, али само да постанем анђео и да узлетим тамо где ме срце, снови и нада вуку од када знам за себе. Све бих дала за слободу.
Није, није срећа овај живот што ја живим - без борбе. Утамничена. У кавезу. Могла сам да одбијем потисивање пакта. Могла сам али нисам. Нисам јер нисам била свесна тренутка. Да је тада и више никада био баш тај тренутак А била сам дете, шта сам знала, сем за путовања и оно о чему су друга деца маштала. Ееее, а онда и овако нешто дође, и да, јесам имала ехо у души "ма немогуће је, неће ми ово приредити", али џаба, нисам испољила револт када сам требала. Због мене, због себе. Или се можда то зове интуиција. Шта сам као дете знала шта је интуиција, чула сам за њу, али сам мислила да то имају смо жене или ови у филмовима.
Џаба што сам после била бутовна на улицама, кад у својој ствари, ето, нисам била када је требало.
Живети без сунца и месеца, звезда, зеленила, цвркутаја, траве, цвећа, пса, терасе. Не, није то живот. Чисто је све око мене не могу да се пожалим. Нити ми прокишњава, али ово све нисам хтела. Знам, звучим као највећа незахвалница. Поготово у данашње време када је много бескућника, гладних, прогнаних, болесних, прозеблих, жедних. АЛИ ЈА БИХ СВЕ ОВО ВРАТИЛА ОНИМА КОЈИ СУ МЕ ТУ УГУРАЛИ САМО ДА СЕ ИЗБРИШЕ СВЕ РУЖНО ШТО САМ ОВДЕ ПРЕЖИВЕЛА! Само да могу све да избришем, САМО ДА МЕ НЕКО ЗАГРЛИ И КАЖЕ, БИЋЕ СВЕ У РЕДУ, НИШТА СЕ НИЈЕ ДЕСИЛО!
Кад би ме бар неко грлио дуго, дуго на својим грудима и одгоре с темена да ме љуби. Само да се спустим на широка рамена и чврсте груди.
Подрхтавам упорно, упорно... а не памтим, од када ме неко није грлио... Мислим, могу да се сетим ових полтронских загрљаја, било их је 4-5 за ових 8 година. Али просто хоћу да ме грли онај ког ми срце жели односно оно срце које желим да осетим на својој кожи, својој близини... Али ни он не може да ми то удовољи. Раздвојени смо, одавно. Оградио се од нас. Подигао је тарабу када је престало оно сејање несреће у Југославији. Дакле, давно, и пре него што смо се упознали.
Да, привлаче нас валда те страсти. Да, грешна сам. Ја, која сам увек имала језик најоштрији против таквих, ето... Само да се не посечем на то своје сечиво. А примичем сама себе том сечиву, не, не гура ме он толико... Ма не да сам га наоштрила, види се из авиона, чим га сви прво примете када почну да се друже са мном.
Ах, та проклета страст!!! Проклета и прогнана што се ненајављено усели, постане најнепожељни подстанар. И шта сад... да, се обратим Надлежном, да Га молим да је истера, истера ће је када се будем најмање надала, односно када не будем очекивала односно када се навикнем на њу, односно када је заволим, односно када ми она буде покретач и продукт најврелијих тренутака односно када ме спржи и начини ме пепелом. Односно када нестанем од ње. И од њега. Претворићу се у пепепо а он ће исчезнути као прелест, привид, најтоплији сан. Ко ће онда... бар да шара прутом по том пепелу... јер више не верујем у мит о птици Фениксу па да ћу се и ја из тога дићи и лети, лети високо!
И шта онда? Грануће сунце, миловаће ме само зраци јутра, што заправо и прижељкујем цео живот, али, то фамозно али... опет ћу живети без физичког загрљаја. Без његовог шмека, шарма, савршених плећа, без његове и моје Србије урезане, без његове мужевности, без фанатичне страсти, без његовог тако неодољивог мушког гласа који реже боље него било која електрична гитара. Без... позива или најкраћих порука, чисто да видим да мисли на мене. Без топлих и обазривих речи, а вала и без речи једног сексолога - да га не романтизујем много. ;)
Узалуд, узалуд труд...
Кроз главу ми пролазе сцене филмова и спотова снимљених о неоствареним, забрањених и грешним љубавима у Панонској равници. Сувише су болне. Режисери су успели у чему су наумили: да глумци најснажније емоције изнедре и да их изазову код гледалаца. Ми, у равници, као и да са емоцијама стојимо на ветрометини, па како дуне ветар, тако се и ми бацамо, немамо нигде заклона. И то мало дрвећа што је било, посекоше на дивље. Овде ако не доживиш Хирошиму и Нагасаки - нигде нећеш. Све је као на тацни, све је сервирано на извол'те, све се види, све се зна, те се још већи притисак ствара и вечита та нека кривица... само зато што ти се родила, та, нека, љубав, изем ли је. Као да ови простори нису довољно натопљени српском крвљу, телима, сузама и јауцима него још и... оваквом патњом. Ето нпр. ношња у Панонији - све неке танке, тање, тануцне беле хаљинице, блузе и чакшире. Бело, танко, ма нигде нешто за скрити или маштовитошћу се одбранити.
А са друге стране, љубав, љубависања и авантуре доле по Србији, од Београда јужно па нпр. све до Копаоника, увек су приказивани као нешто најлепше што може да ти се деси у животу. Све је тако слатко, фино и ушушкано, ма само за твоју душу! Пожели и бићеш у рају, без да ти иако приговара. Ма какви црни приговори, кад не могу да те провале?! И све тако некако кроз смех и шалу... Права разбрибрига. Благо тим Србима у Шумадији, благо њима. Нису ни свесни колико је тамо слатко љубити тајно...
Ми, на северу као глава пуна хиљаду брига, а ови доле, јужније, само срцем пумпају.
Свакако намеравам тамо да купим имање, па ћу вам детаљније писати - из прве руке.
Натерамо кишу на лицу једно другом сваки пут јер знамо да не можемо једно другом вечно да се пружимо. Не можемо и да хоћемо. Ја имам добру вољу и вишка енергије да преорем све препреке, али не и он . Једноставнији је него што се и сам представља. Лепо је рекао:
,,Ти си премија!"
Па побогу, дај 'ватај и не пуштај!
Али оно пре и после ових речи немам снаге да вам цитирам. Покушаћу да их умотам па да изгледају као савршено упакована бомбона. А можда сам то већ и урадила. Кроз овај текст или текстове ових дана написане.
И сам се на почетку питао, од куд баш нас двоје да се спојимо, и осетимо хемију. Наше исчуђавање, боље да вам не препричавам! Као деца смо били, само кад се сетим тог првог разговора. Језике нисмо могли да смиримо, толико тога смо имала за рећи! Као клинци када се први пут сусретну са хемијским реакцијама, хиљаду зашто - хиљаду зато. А пре тога смо били, оно, супер пријатељи, ништа нарочито, али ето, просто смо се готивили као истомишљеници.
Лично нисам се исчуђавала, али ми је било мало више непријатно. Вапила сам за таквим фрајером који не ферма ни 5% критичаре, који је опуштен, самоуверен, без да му одмах провалиш слабу тачку, ма да га је баш брига за све! А мени то све много фали. Не знам, можда уствари само желим да то све пребаци и на мене, не знам, нисам психолог, не могу себе да тумачим, а још мање разумем.
Али савршено знам шта хоћу. Е, али, друга је ствар што то апсолутно никоме не откривам. Пре ћу цркнути него изневерити свој завет ћутања. А и чему то, мислим, то, да га свима изнесем? Није фора, не могу ми помоћи. Чекаћу, па сад ако не дочекам својих 5 минута славе, никоме ништа, сама сам крива што сам имала такав сан. Али бар знам да је мој, моје је и нећу никога кињити нити кривити.
Но, у свим тим сновима, заборавила сам тај надвијени дух с почетка приче... Бога ми, забиберио је целу ствар. Чини ми се да је успео да стресе са себе на мене оне окове и ланце. Заробљеном се осећам. У једном сам месту, нити лево нити десно. Нити њему нити оној старој Тијани да кренем. А хтела бих и једно и друго. Не разумем, зашто превише тражим? Зашто сам морала баш на њега да налетим од толико других људи? Не могу тек тако да збацим одору старе Тијане и лагано кренем ка њему. Не могу. Јер је и сам рекао да љубав није вечна. Лупио нам је рок трајања а да још нисам ни погледала производ. Добро, додуше, јесам се заинтересовала за основне информације. Да, и он се вазда правда како је испао поштен трговац са те стране. Али, ето, не увиђа да знам да љубав нема рок трајања, да је она вечна и неприкосновена, да њу не можеш нити упаковати, нити појести колико хоћеш или можда можеш а остатак да бациш на сметлиште јер се убуђавила.
Колико год сви око мене тврдили да нема искуства или да ми још фали животног искуства само ћу рећи једно:
моја баба, жена која ме је одгајала до поласка у школу, која зна целу моју животну причу, је када сам имала 20 година рекла: ,,Не дао Бог, никоме шта си ти до сада преживела." или сад, после још 7 година је рекла: ,,Гледам Неду (,,Грех њене мајке"), а плачем јер видим тебе.".
Не да ми се ништа не да, него, не могу то ни описати. Све као нешто имам, а боље да немам него што имам, јер то све виси у ваздуху, а нисам краката да то и дограбим. Да не кажем Танталове муке, да не бих цртала још већег врга, далеко било!
За другу се дуње жуте.
Коментари
Постави коментар